Da mi je neko pričao ne bih mu verovala! U Srbiji strah? Ma hajde, boga ti! Pa mi smo hrabar, otresit narod, krešemo u brk pa neka košta kolko košta! Sve ja tako mislila do nedavno...
Razbijanje moje iluzije krenulo je pred poslednje izbore.
Čujem ja, jedna moja drugarica, inače izuzetno sposobna i radna žena izuzetnih kvaliteta, skuplja babe po selu i vodi na mitinge kao podršku vladajućoj partiji.
Zapitam se u sebi i naglas: što treba takvoj osobi toliko poniženje? Kažu bolji poznavaoci prilika u Srbiji – strah! Tu se začudim - razumem što se one nesposobne gnjide prilepljene za državno korito boje! Ali zašto se boje oni koji su kadri i stici i uteći?
Ne prođe dugo, odem na jednu seosku manifestaciju, pozvali me da govorim poeziju. Tu upoznah drugu dimenziju straha. Organizator manifestacije javna ustanova, a njeni predstavnici koji su me i pozvali, u grču da ne lanem kako znam, mole da im za svaki slučaj pročitam ono što ću da govorim pre nego li izađem na binu. Takođe i dvojica mojih kolega prođoše cenzuru. Bi mi žao nesrećnih činovnika i odlučih da ne lajem, njima za ljubav.
Treći slučaj me dokrajčio!
Na molbu urednika jednog časopisa da napišem prilog o požaru koji je planuo u susednom selu, odem u vatrogasnu službu da se malo raspitam. Kada sam se našla sa načelnikom službe, inače mojim starim prijateljem, i kad sam mu rekla zašto sam došla – samo je pobledeo.
– Nemoj, molim te, mene da pominješ! Ja ne smem nikakvo saopštenje da dam o bilo kakvom požaru! To samo ovi iz ministarstva. Nemoj, ljubi te brat, ako nećeš da me ostaviš bez posla! Pitaj seljake, oni jedini smeju ponešto da kažu, mi državni činovnici usta ne otvaramo! Sve informacije iz ministarstva.
Čašu je ipak prelio slučaj sa vladinom savetodavnom službom za podršku selu!
Odlučim da sa Društvom srpskih domaćina organizujem skup na kome će savetodavci učiniti ono za šta su plaćeni – dati nam savet kako da dođemo do sredstava kojima nam mediji danonoćno ispiraju uši. Kada su nas bombardovali ciframa koje je vlada namenila selu, slušali smo otvorenih usta. Doduše, kada smo se presabrali i sračunali da, recimo, povraćaj za traktore može dobiti samo 150 seljaka, a u Srbiji ima 4.500 sela i da je veća verovatnoća da će nas pogoditi grom nego da ćemo dobiti povraćaj od države! Ali problem nije nastao oko toga, već kada su savetodavci videli da sve ovo što pričaju snimamo da bismo postavili na sajt DSD.
Prekinuli su prezentaciju na pola da bi nas molili da ništa ne objavljujemo jer oni ne smeju ništa da daju u javnost bez odobrenja svog ministarstva!
– Ljudi, ako ne lažete, čega se plašite?
Onda se setim i predhodnih slučajeva pa odem kući i zagrlim kravu, i poljubim zemlju i kažem, hvala ti Bože, kada si me već spustio u Srbiju, neka sam makar svoja na svom. Da ne moram da se sramotim, suzdržavam i lažem. Žao mi je ovih nesrećnika o kojima vam pišem, pa im zato i čuvam identitet, a ja se zovem Ljiljana D. Bralović, seljanka podignute glave, koja laje i ne prestaje!
Komentara: 0