Na putu bez etike - Aleksandar Petrović

Na internet portalu E STVARNOST pročitao sam pre neki dan dva odlična priloga. „Kuka i motika na javnoj sednici zbog Vožda“ i „Nemci renoviraju Kraljevu vinariju u Topoli“. Valjano napisani tekstovi jasno upućuju u tekuća dešavanja koja nisu poznata široj javnosti.

Ozbiljnost zbivanja navodi me da reagujem iako sam s ovim stvarima povezan utoliko što sam često, izbegavajući zamorni auto put, vozio od Beograda do Kragujevca preko Topole da bih koliko - toliko odmarao oči na zelenilu; i što sam priredio Zapise o Indiji kneza Božidara Karađorđevića čiji saizdavač je bila i Zadužbina kralja Petra. To jeste malo, ali dovoljno da imam razumevanje za pobunu građana zbog planiranog auto puta nazvanog Vožd Karađorđe, jer je očito da je ton javne rasprave koji je opisan u tekstu „Kuka i motika…“ vodio ka pobuni i onome što se zove građanska neposlušnost. Vožd je brzi put uništenja i prirode i kulture i baštine koje smo dobili od predaka u ime poslušnosti nato i korporativnim interesima jer će tim putem da tutnje i nato vozila i teški kamioni natovareni rudama. Nije reč samo o litijumu na koji se namerio Rio Tinto, već i drugim rudnim ležištima čija se bezobzirna eksploatacija sprema. Naravno, nije to samo grabež rudnika, već slabo maskirana ideologijom napretka eksploatacija ljudi. Jer, kratko rečeno, napredak nije stvar kvantiteta, već kvaliteta o kome nema ni govora, koliko god da se rude iskopa, jer se kvantitet dobijen eksploatacijom sirovina, ne samo zbog smešne rudne rente, ni na koji način ne može preslikati u kvalitet života. Dakle, o ovom projektu auto puta koji može da se sprovede samo manipulacijom i silom, koja je uvek kratkog daha, ne treba trošiti mnogo reči jer stvar nije jasna samo onima koji mehanički izbacujući naručene političke parole čvrsto žmure na oba oka i još da budu sigurni zabijaju glavu duboko u pesak da ih ne bi dotakla istina.

ARHIVA PPNS PROMOCIJA ZBORNIKA SANU "PROJEKAT JADAR - ŠTA JE POZNATO?" U KRAGUJEVCU (AUDIO)

Promocija Zbornika SANU ’Projekat Jadar - šta je poznato?’ u Kragujevcu (AUDIO)
Upravo zato treba nešto reći i o drugom pomenutom projektu, nemačkom finansiranju Kraljeve vinarije u Topoli. On može pomoći da bolje shvatimo prvi projekat jer ih povezuje neka tajna veza. Ova dva projekta su zapravo dve strane istog novčića, poznata igra lošeg i dobrog policajca. U prvom tekstu opisano je kako lokalne zajednice ustaju protiv nato puta kroz Šumadiju, a u drugom kako se oberučke prihvata trojanski konj nemačkog investiranja. Jasno je da Nemci na taj način u krajnjoj liniji mekano preuzimaju vinariju u Topoli, a posledično i ceo kompleks. Dakle, Gering, o kome se u tekstu govori jer je silom okupatora oteo sedefnu kompoziciju „Tajna večera“, poklon jerusalimskog patrijarha Damjana koja se čuvala u Topoli, sada se čini da se povampiruje kao biznismen. On više ne maršira ispred Vermahta, već ispred Geselšaft fir international Cuzamenarbajt i zauzima pozu ekonomskog dobročinitelja. Na žalost ni jedan glas protiv nije se čuo. Lokalna zajednica kao svaka sirotinja oduševljena zveckanjem novca, iako je svima jasno da nema besplatnog ručka, prihvata to finansiranje doživljavajući u EU upakovane Nemce kao imaginarnog Deda Mraza koji će deci doneti darove. Kako je industrija na sličan način prešla u strane ruke, sada je red došao i na kulturno-istorijske spomenike.

Ovo se dešava u nesrećnom trenutku kada su Nemci, izvršioci najvećeg genocida u istoriji sveta, licemerni sponzori rezolucije o Srebrenici. Da li je lokalna zajednica toliko gladna ili pohlepna ili inferiorna da nije svesna strašne nemoralnosti svog postupka u ovom trenutku? Gleda li samo svoj sebični interes bez ikakvog etičkog razumevanja celine trenutka ravnodušna prema okolnostima u kojima se, zahvaljujući Nemcima i njihovim britanskim sponzorima, našla srpska država? Ta urođenička servilnost došla je glave Indijancima koji su zlato menjali za đinđuve, a onda su proterani sa svoje zemlje. Stvar je još teža jer Nemci nikada nisu priznali genocid na Srbima koga su izveli prema njihovoj originalnoj proporciji streljanja 100 nenaoružanih Srba za jednog ubijenog naoružanog Nemca. To nije sve jer broj streljanih, s obzirom da su bili nenaoružani, treba množiti najmanje s etičkim koeficijentom 10 tako da je broj streljanih za jednog naoružanog Nemca suštinski 1000. Nemci ovde naravno ništa ne priznaju, kao što su priznali genocid, prvi u HH veku, nad narodom Herero u Namibiji koji su se pobunili protiv njihove nesnosne okupacije da bi bilo streljano 100.000 nenaoružanih ljudi, žena i dece. Čak su nedavno cinično predložili odštetu od otprilike 1000 evra po mrtvoj glavi. To su Nemci koji misle da se sve može kupiti novcem, što i jeste suština protestantske religije da je siromaštvo najveći greh. Sirotinja ovde je za njih skup grešnika koje treba zbog greha kazniti investicijama koje će pokazati ko je pravi bogati gospodar, a ko siromašni rob. Država koji troši milijarde za Ekspo nema novca da rekonstruiše jednu kuću? Naravno da nije reč o tome, već da se pokaže pomenuti odnos gospodara i roba.

Oni Srbi koji se raduju nemačkom novcu treba da se sete da neće tako odbraniti svoje spomenike kulture, već će sami postati Nemci. Pre nego što počnu da pričaju o bilo kakvoj obnovi ovde, Nemci bi morali prvo da obnove Narodnu biblioteku i sve one stare rukopise koji su u njoj izgoreli. Posle svega što su učinili ovom svetu njima ne treba davati ne samo oružje već ni vodene pištolje da se igraju, a kamoli da investiraju u Šumadiju koju su zavili u crno dok je sveta i veka. Ljudi koji prihvataju njihove ponude nemaju ni pamćenja ni srca ni svesti ni savesti i oni zaslužuju samo to da im Nemci budu gospodari. Topola je mesto iz koga je Karađorđe započeo prvu antikolonijalnu revoluciju u potpuno, osim Rusije, porobljenom svetu. To je sveto mesto za srpsku kulturu u kome je ona pokazala svoj globalni potencijal slobode. Utoliko začuđuje mlaka reakcija Karađorđevića koji su na javnu raspravu o auto putu poslali nejaku kneginju Ljubicu (rođenu Ljubisavljević) da ih zastupa.

Istorija kao da se ponavlja, dinastija Karađorđević je opet ostavila narod na cedilu. Timeo Danaos et dona ferentes još davno su opomenuli stari Latini. Ali izgleda da je Trojanski konj u tradiciji jugoslovenske dinastije Karađorđević, ne govorimo ovde o vremenu dok su bili od Srbije, dok su sada i od (virtualne) Jugoslavije. Njihovo stvaranje Jugoslavije, Niška deklaracija je zločin protiv srpskog narod koji nije zastareo. Viteški kralj Aleksandar je uništio moralnu osnovu srpskog društva sprečavajući odugovlačenjem vojvode da se bore jer je samo na srpskom slomu mogla da nikne odmah naherena građevina Jugoslavije. Gore na društvenoj vertikali su bile penzionisane vojvode, a dole ratni invalidi koji su pušteni da prose po ulicama jer je ratnu pobedu trebalo pretvoriti u moralni poraz. S druge strane je promovisanje neprijateljskih hrvatskih oficira u jugoslovenske činove, kao i divlje ujedinjenje s zapadnim teritorijama bez ijednog pravnog akta. Tu je i poniženje najvišeg moralnog simbola pobede, Milunke Savić, koja je posle rata bila čistačica jer se Dvor nije setio takve mitske junakinje, i srozavanje Arčibalda Rajsa, najvećeg prijatelja srpskog naroda, koga je dvorski ministar Kapetanović, ratni profiter, mučki umorio svojim verbalnim otrovom. I posle naravno na početku drugog rata bekstvo pred Nemcima sa zlatnim polugama koje su završile i dan danas u britanskim i švajcarskim bankama i ko zna gde još. U tom nizu moralnog sunovrata je i izdaja Vojske u otadžbini i javna preporuka Kralja Petra II da se sarađuje s Brozom, fantomom nepoznatog identiteta koji je nastavio da sprovodi austrougarsku politiku kralja Aleksandra.

ARHIVA PPNS PROF. DR ALEKSANDAR PETROVIĆ - DOŽIVLJAJI I SAZNANJA MILUTINA MILANKOVIĆA, PRVI DEO

Ovaj slučaj s putem i vinarijom je zanimljiv jer su na dva različita načina, mlakim neslaganjem s auto putem i prećutnim slaganjem s nemačkom investicijom, Karađorđevići nastavili politiku izdaje, izmicanja i prepuštanja naroda njemu samom. Voleo bih da grešim, ali izjava kneza Filipa da bi Karađorđe danas bio trgovac bitkoinom ne ostavlja mnogo nade. Ovo sa obnovom vinarije samo je primer koji pokazuje stanje stvari. Ljudi bez etike nemaju nikakvu budućnost jer đavola još niko nije uspeo da prevari. O tome ne bi bilo loše pročitati nedavno objavljenu knjigu o istorijskim ciklusima "Povest, priče, dokazi" Milosava Božića, trezvenog seljaka iz Gornje Trešnjevice kod Aranđelovca koju je objavila Vaša izdavačka kuća. Možda ona donese neki zrak svetlosti u tamu i malo razveje gustu maglu zabluda.