O proleću - Maksimović, Ilić, Tartalja, Franičević, Tešić, Erić, Danojlić, Alečković, Pupovac...

Prolećna pesma - Desanka Maksimović

Osećam večeras, dok posmatram laste
i pupoljke rane,
kako srce moje polagano raste
ko vidik u lepe, nasmejane dane:

kako s mladim biljem postaje sve veće
i lako ko krilo,
i kako mu celo jedno nebo sreće
i pakao bola ne bi dosta bilo;

kako čezne za svim što bi život mogo
lepog da mu dade,
i da mu ničega ne bi bilo mnogo:
toliko su velike čežnje mu i nade.

Osećam da dosad sve je bilo šala
moga srca vrela;
da još nikom nisam ljubav svoju dala
koliku bih mogla i koliku htela;

Da ima u meni cela nežna plima
reči nerečeni’,
da bih srce mogla poklanjati svima
i da opet mnogo ostane ga meni.

VIDEO (27:21) - Produkcija: Filmske novosti; scenario, režija i montaža: Natalija Avramović

Prolećna zora – Vojislav Ilić

Na istoku plavom rujna zora rudi,
Dižite se deco, dižite se ljudi!

Ustale su pčele, podiglo se cveće,
Sa dalekih gora povetarac leće;

U mirisu cveća, u bisernoj rosi
On nam svako zdravlje i veselje nosi.

Po poljima travnim razleže se jeka,
Odjekuje nebo i gora daleka.

I kroz tihe ravni potočić krivuda,
a pesme i svirke razležu se svuda…

Od zdravlja i sreće nadimlju se grudi,
Ustanite, deco, ustanite, ljudi!

Laste – Gvido Tartalja

Mlada trava raste.
Evo, lete laste.

Nose sitne mrve,
mušice i crve.

To večera biće
za njihove ptiće,

Da ne zaspe, jadni,
bez večere gladni.

Poziv za kreketanje – Andra Franičević

Jutros žaba žabama
uputila pismo:
„Cele zime, rođene,
kreketale nismo.

Pa nervozu zbog toga
dobila sam jaku,
te vas zovem: Dođite
na žur u vrbaku!

Izvolite, molim vas,
moje gospe fine,
da se iskrekećemo,
da nas želja mine!“

Slikovnica – Momčilo Tešić

Na livadi našoj,
kad dođu laste,
mirisna i sveža
slikovnica raste.

Slikovnica divna
od zvončića plava,
ognjice, maslačka
i vižljastih trava.

U njenome krilu
prepelica spava,
praporcima rose
noć je ulepšava.

svakoga je jutra
Vetrić prelistava…

Proleće u zavesama – Dobrica Erić

Topli točak nebo ore
i otvara sve prozore
a zavese, te neveste,
gledaju u bele ceste
pa sve šu-šu, pa sve šu-šu,
otvaraju svoju dušu
i čekaju, lepe, mirne,
da ih topli vetrić dirne.

Najveća zagonetka – Milovan Danojlić

U martu, jedne srede, ili petka,
sve, najedared, počne iz početka:

Međ suncem i rekom zaplete se spletka,
a za planinu mine zima jetka.

Vrabac, po krovu, bezbrižno se šetka:
proleće počinje opet iz početka.

Počinje ni od čega: od bubica, cvetka.
Jutro se iskri ko zlatna krletka.

Proleće nematetke, nema tetka,
strine, ni ujne, nit ijednog pretka,

ono je od višeg reda i poretka:
iz ničeg niče trava, gusta četka.

Iz ničeg, iz ničeg?…Teška zagonetka:
zametak zametka, početak početka.

Trešnja u cvetu – Milovan Danojlić

Sva uzavrela i sva bela;
u njoj zuzori hiljadu pčela.

Zuzore, zuzore složno, živo;
čitaju neko drevno štivo.

U miomirisu cvetnoga grmlja
hiljadu pčela istu reč mrmlja.

Bela grana – Mira Alečković

Potrčite, poletite
sa svih strana!
Na trešnji se rascvetala
bela grana,
oživela bela rada,
žuti neven,
u cveće je svako sada
preodeven.

Latičice ružičaste,
modro plave,
žut maslačak doskakuta
preko trave.

– Proleće je! Kitite se
cvećem belim, –
kaže Sunce, – ja darove
sada delim…
Plavom bojom nacrtajte
nebo ovo,
i na njemu žuto krilo
leptirovo,
i zeleno… zeleni se
lišće s granja,
i u njemu puno dece
i trešanja,
pre da rode kada budu
nacrtane
ove trešnje, ovo cveće,
ove grane! …

Leptirče mi uhvatite
plavokrilo,
od leta se na livadi
umorilo…
A kada se bude našlo
na tvom dlanu,
ti ga pusti da odleti
na poljanu!
I dotrči, svi dođite
sa svih strana
da vidite: procvetala
bela grana!

Bela rada – Stevo Pupovac

Jutros rano kiša pala,
beloj radi lice prala.

Posle kiše Sunce sjalo,
belu radu ogrejalo.

A biljka se dadovala,
suncu lice okretala.

Bela rada srećna bila,
sa suncem se poljubila.

Foto: Pixabay
Izvor: Moje dete info