Trideset godina je prošlo od kako je akademik profesor Vladeta Jerotić napustio lekarsku praksu, usred, kako piše u svojoj autobiografiji, intenzivnog psihoterapeutskog rada u beogradskoj bolnici „Dr Dragiša Mišović”.
Birajući između rada u bolnici i osnivanja katedre za Pastoralnu (pastirsku) psihologiju i medicinu na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu odlučio se za ovo drugo.
Neobičan izbor za lekara, naročito početkom osamdesetih godina prošlog veka, pokazao se ispravnim. Koliko je svojevremeno bio potreban svojim pacijentima, toliko ga i danas njegova šarolika i uvek veoma brojna publika rado sluša na tribinama širom Srbije. Na radost njegovih slušalaca, profesor Jerotić, zagazivši u devetu deceniju života, nije se umorio od svojih predavanja. Nije od onih koji vole da podvlače, diskretno ili manje diskretno, svoju popularnost. Nije posebno komentarisao ni to što je nedavno u Nišu više od 1.000 ljudi htelo da ga sluša. Ali rado odgovara na pitanje – šta je tokom svih ovih decenija držeći predavanja po raznim manjim i većim gradovima Srbije, pa i Jugoslavije, naučio od svoje publike.
– Pošto sam lekar mogu najpre da kažem da bez obzira šta smo sve naučili, a dosta smo naučili na Medicinskom fakultetu dok smo studirali, mislim da je najveći deo lekara naučio najviše od pacijenata. To mogu da prenesem i na moju neuropsihijatrijsku struku i da kažem da sam najviše naučio od pacijenata. Ako to prenesemo na predavanja za koja pitate, mogu reći da sam dosta naučio o našem narodu slušajući pitanja koja su mi bila postavljena. Srpski narod voli da zna o politici i ja već odavno imam običaj da kažem, kad se završi moje predavanje, nemojte politička pitanja, ne znam da vam na to odgovorim. Ova druga pitanja koja nisu bila politička, bila su jako dobra u nekim gradovima. Da pomenem, na primer, Novi Sad. Napravio sam čak i knjigu koja se zove „Novosadski razgovori” – kaže akademik Vladeta Jerotić u intervjuu za „Politiku”.
Koliki je zaokret u vašem životu bio prelazak iz lekarske prakse u bolnici „Dr Dragiša Mišović” na Pravoslavni bogoslovski fakultet?
Ja sam bio psihoterapeut i šef psihoterapeutskog odeljenja u bolnici „Dragiša Mišović” gotovo 20 godina. Inicijativa da dođem na teološki fakultet je potekla od pokojnog Radovana Bigovića, sa kojim sam bio blizak, iako je on bio mnogo mlađi od mene. On je čitao šta sam pisao, povremeno smo se i viđali. Radovan Bigović je, dakle, predložio, a ostali su prihvatili, da dođem na fakultet i osnujem novu katedru koja se zove Pastoralna ili pastirska psihologija i medicina. Dvadeset godina sam tamo predavao, ostavio sam današnjeg mitropolita zagrebačko-ljubljanskog Porfirija kao naslednika. Mislim da je dobro što je ta katedra osnovana.
Da li ste, posle prelaska na bogoslovski fakultet, nastavili da radite sa pacijentima?
Pacijente nikad nisam imao u privatnoj praksi. Bogu hvala, prihodi su bili dobri, moja supruga je, takođe, radila, dece nismo imali. Traže i sada moju pomoć, pitaju telefonom, ali odgovaram uvek isto: dovoljno je bilo koliko sam imao pacijenata dok sam radio u bolnici. Ostavio sam mnogo knjiga za sobom, ako neko hoće, može da ih pogleda, možda budu od koristi.
Većina nas ima neke svoje male praznične tradicije, uobičajene rituale. Kako vi proslavljate Vaskrs? Imate li neku ličnu Vaskršnju tradiciju?
U našoj kući od mog detinjstva se proslavljao Uskrs. Roditelji su mi, inače, rođeni Beograđani. Prvo smo odlazili u crkvu, na liturgiju, pa kad se završi liturgija, otac i ja idemo kod rodbine. Majka je ostajala kod kuće i primala rodbinu, i to mušku. Ćerke se nisu vodile u te posete, to je bilo pre Drugog svetskog rata. Naša rodbina je bila velika, otac i ja bismo kratko ostajali kod svakog, tu bude i neko posluženje. Kući bismo se vratili u dva sata, majka sprema ručak, razgovara se. Tako sam nastavio i sa mojom suprugom Jelenom, ona je umrla pre skoro 12 godina, s tim što nismo išli nigde, osim na liturgiju, to je bilo obavezno. Ako neko svrati u posetu, svrati, ali trudili smo se, i u roditeljskom domu i kasnije sa suprugom, da tog dana ne vodimo kojekakve razgovore. Ni političke ni svakodnevne. Govorimo lepe stvari jednom rečju.
Srpska crkva živi sa svojim narodom, a to nekad podrazumeva i zauzimanje političkih stavova. Da li se i kod vernika i kod predstavnika Crkve politika previše umešala u veru?
Da se preteruje povremeno u mešanju države u Crkvu i Crkve u državu, to je tačno. Ipak, tim odnosima danas treba biti relativno zadovoljan. Odnos Crkve i države od početka hrišćanstva je bio antinomičan, ja čak imam običaj da kažem da su bili u klinču. Nećemo negirati takozvane simfonijske odnose Crkve i države koji su postojali neko vreme u vizantijskoj istoriji, kao i u srpskoj, za vreme Nemanjića. To su bili kratki periodi. To važi i za Evropu, i za odnose države i rimokatolicizma i protestantizma. Rimokatolicizam sa papskom vlašću, pa i svevlašću, uticao je jako dugo na državu i taj odnos je bio pokoran, da ne kažem poslušan, jer pokornost dolazi iz straha, a poslušnost iz ljubavi. Protestanti su uneli malo više slobode. Kod nas, posle Prvog srpskog ustanka i Drugog srpskog ustanka odnosi su bili i dobri i loši, ali kada se setimo takozvanog komunizma, kad su odnosi bili jako porazni po Crkvu, koja je povremeno bila surovo gonjena, danas su ti odnosi relativno dobri. Nisu baš simfonijski, ali su dobri.
Šta znači živeti kao dobar hrišćanin? Svako od nas poznaje mnogo vernika ili je i sam vernik, ali tek za nekolicinu bi možda mogao da kaže da je dobar hrišćanin ili istinski vernik.
Treba najpre pitati samog sebe da li smo istinski vernik. I šta to uopšte znači? Istinski vernik bi trebalo najpre da bude moralan čovek. Davno su me pitali, pa i sad ponekad pitaju, da li ima moralnih ateista? Pa ima moralnih ateista, taj broj nije veliki. A da li bi trebalo onda religiozni ljudi da budu moralni? Valjda bi trebalo. Kad kažem religiozni, pravim razliku između verujućeg čoveka, jer svi ljudi na zemlji u nešto veruju, pobožnog čoveka, koji je usvojio neku tradiciju, pa i Crkvu, i religioznog čoveka koji ume da objasni i sebi i drugima zašto je religiozan. Jedan od velikih evropskih filozofa, Seren Kjerkegor pisao je i govorio da je hrišćanin nešto ređe od genija i da postoji uvek samo jedan hrišćanin, to je bio Isus Hristos. Mislim da je Kjerkegor ipak preterao, ipak je bilo velikih svetitelja u hrišćanstvu već od prvog, drugog veka. I katolici su isto imali svetitelje, ostavimo po strani šta će biti sa kardinalom Stepincem. Tako da je bilo svetitelja koji su bili istinski hrišćani. Ali i oni su to postajali. Niko nije do kraja hrišćanin, pa ni istinski hrišćanin. Mi postajemo hrišćani i to ako postajemo, jer Hristos kaže: „Budite savršeni, kao što je savršen otac Vaš nebeski.” To je nemoguće. Trudimo se koliko možemo da budemo hrišćani, čak i kad mislimo da jesmo, pa donekle i jesmo, opet nije sigurno da li ćemo do kraja života to održati. Ljudi koji su bili ili mislili da jesu hrišćani, umeli su da se okrenu protiv i obrnuto. Oni koji su bili ateisti okreću se veri.
Da li treba da preispitujemo svoju veru? Da li treba da sumnjamo?
U svakom istinskom razmišljanju koje donosi ploda mora postojati sumnja, mislim da je to nekoliko filozofa konstatovalo. Kod Imanuela Kanta postoje tri stupnja razvoja čoveka, ono što bi Jung zvao individuacioni proces, hrišćani oboženje, a Kant usavršavanje morala u toku života. To su: dogmatski, skeptički i kritički stupanj. Dogmatski stupanj, ne u smislu hrišćanskih dogmi, nego u smislu loše tvrdoglavosti, predstavlja dogmatičnosti u lošem smislu reči, a pomalo i fanatizam. Ko celog života ostaje na tom stupnju, postaje loša individua koja ne postaje Ličnost, ja ličnost pišem sa velikim L. Drugi stupanj je skeptički. Treba sumnjati, ali celog života biti na skeptičkom, tom sumnjičavom nivou nije baš sjajno. Čak ni u ličnom životu. Mnogo školovanih ljudi, visoko obrazovanih ostaju stalno sumnjičavi. Među njima ima i vrlo pametnih agnostika. Od nemalog broja školovanih i visokoškolovanih intelektualaca koje sam sretao u Evropi, među njima naučnici i filozofi, neke sam se čak usudio da pitam malo smelo, pa i neučtivo: Da li verujete u Boga? Tu nekolicinu koju sam pitao, među njima i moje profesore psihijatrije, svi su rekli: ne znam. Tad sam počeo da proučavam agnosticizam. Konačno, treći stupanj, kritički, jeste onaj kada počinje objektivno mišljenje. Svi smo mi veoma subjektivni, to je normalno, ali probajmo malo da budemo i objektivni. Moramo sumnjati, ali sa tom sumnjom pokušaj da budeš objektivan.
O vaspitanju dece...
Kako se stiče objektivnost?
Pa, bogami već u porodici, u ranom detinjstvu. Kada trogodišnje dete sluša, na primer, oca i majku kako raspravljaju o nekoj temi. Otac i majka se ne slažu. Dete inteligentno, ne razume razgovor, ali shvata nešto. Otac i majka razgovaraju bez povišenog tona, poštujući mišljenje jedan drugoga. To se mora u porodici steći. U školi je već kasno. Dobrim delom savremena psihologija, i teistička i ateistička, se slaže da ono što je urađeno do šeste, sedme godine, teško kasnije može da se ispravi. Marija Montesori napisala je sjajnu knjigu „Upijajući um”, u kojoj kaže da je do kraja druge, treće godine završena izgradnja karaktera. Završena psihička struktura. Bogami, biće da je tako. Nemam dece, ali sam se nagledao pacijenata koji su proizašli iz loših porodica.
Omiljeni pisci: od Andrića do Markesa
Da li imate nekog omiljenog savremenog pisca i ko su pisci kojima se ponovo vraćate?
Dugo nisam hteo da razlikujem Andrića, Crnjanskog i Mešu Selimovića. Uzeo sam pre godinu i po dana ponovo da čitam Crnjanskog. On je pesnik romansijer, Crnjanski je ceo pesnik. Sve što piše. Ne smemo nikako zaboraviti ni Njegoša. Čitam iznova „Gorski vijenac”, ali „Luča mikrokozma”, smelo kažem, svetski je ep. Njegoš pre podne prima turske glave od svojih Crnogoraca da bi dobili ordene, a noću sa Cetinja i Lovćena gleda zvezde i za nekoliko meseci u toku Uskršnjeg posta piše „Luču mikrokozma”. Srbija je imala uvek dobre i velike pisce, Dositeja Obradovića, pa i Vuka Karadžića. Neki kažu da je Vuk iskvario jezik, jeste malo preterao sa uprošćavanjem jezika, ali da je samo skupljao poslovice, pa bi to već bilo dovoljno. Često kažem na tribinama, kad izgubite poverenje u Srbiju i Srbe, čitajte Vukove poslovice. Ne znam odakle taj uticaj, kako su nastale. Pogledajte samo onu: bez nevolje nema bogomolje, na primer. Rusi imaju ovakvu poslovicu: Dok grom ne zapuca, hrišćanin se ne prekrsti. Sjajno. Od stranih pisaca, volim Markesa, Foknera, Sartra, Prusta, Džejmsa Džojsa, Virdžiniju Vulf. To su stalno aktuelni pisci. Mladi, naravno, prate šta se sad piše, ali ti isti mladi ako žele malo dublje i drukčije podloge treba i gorepomenute da čitaju.
Komentara: 0