II — NARODNO USMENO STVARALAŠTVO

U Rađevini je usmeno pripovedanje veoma razvijeno, jer sam u raznim prilikama nailazio na pripovedanje, pa ponešto i zabeležio. Iz ove vrste narodnog stvaralaštva navešću: „Predanje o vodenicama kao čestom staništu vila“, „Predanje o otkrivanju veštica“ i priču „Hajduk Gajo Gajić“.

Predanje o vodenicama kao čestom staništu vila

U davna vremena oko izvora, potoka, a najčešće oko vodenica viđale su se vile, koje su po predanju čuvale vodu da je ko ne bi zamutio. Tako jedne večeri u selu Kržavi kod Ćiftine vodenice zakonačio seljak koji je tu mleo žito. U ponoć začuje se svirka pred vodenicom. Seljak se probudi pa kroz mali prozorčić proviri napolje Kad tamo, ispred vodenice devojke iskićene i kao svatovi uhvatile se u kolo, igraju i pevaju. Seljak se začudi otkud svatovi u to doba noći, pa radoznao izađe napolje. Kad ga svatovi ugledaše, nazvaše mu dobro veče, na šta im on odgovori. Onda ga jedna devojka sa kosom do zemlje upita „Hoćeš li nam, domaćine, doneti od kuće suvog mesa?“.

Seljak bez razmišljanja ode svojoj kući, popne se na tavan i skine suvo meso i ponese. Kad se vratio, ispred vodenice i dalje svatovi igraju i pevaju. Seljaku bi čudno da nigde nema ni mladoženje ni bilo koga drugog od „muškinja“ u svatovima. Kad svati ugledaše domaćina, uzeše meso i pružiše mu lepo iskićenu svatovsku čuturu da se napije. Seljak uze čuturu pa se po običaju prekrsti i reče: „Ajd, Bože pomozi, pa nek Bog dâ sve najbolje“.

Samo što seljak to izreče, kad mu se u ruci mesto čuture stvori konjska balega a on umesto da je ispred vodenice stajaše nekoliko kilometara dalje u jednom potoku u vodi do pojasa. Seljak, uplašen, stade zapomagati i vikati sve dok ga ne ču i spase komšija što je u blizini imao kuću.

Otada seljak pade u krevet i dugo je bolovao, a po predanju, niko se više nije usudio da zanoći u toj vodenici.

Predanje o otkrivanju veštica

U davna vremena, po predanju, postojalo je dosta starijih žena koje su bile veštice. One su živele zajedno sa drugim seljanima u selu i nisu se ničim htele odati da su veštice. Međutim, pošto nisu mogle dugo živeti bez ljudske krvi, uveče bi puštale svoje leptirice koje bi napadale ljude a posebno malu decu i sisale im krv. Tako jedne večeri u kuću jednog dede i babe ulete velika leptirica. Baba se uplaši i stade vikati dedu. Deda, videvši da je u kuću uletela leptirica, brzo priguši svetlost petrolejke i malo sačeka da vidi gde će leptirica sleteti. Kad je „uvreba“, on uze teglu pa je poklopi. Onda reče babi: „Eto, baba, ja uhvati leptiricu, a sutra ćemo znati koja ju je veštica poslala na nas, jer kako se sad ova leptirica muči pod teglom tako se sad i veštica muči kod svoje kuće, pa neće da izdrži da ne dođe sutra da bilo šta ne zatraži da joj damo u zajam da bi sebi i svojoj leptirici skratila muke.“

Sutradan dedi i babi zakuca na vrata žena stara udovica iz sela, koja do tad nije dolazila njihovoj kući, i zatraži da joj pozajme beračicu za voće jer se, navodno, njena slomila. Deda ode u magazu i dade joj beračicu. Kad se vratio u kuću, otklopivši teglu, ugleda mrtvu leptiricu.

Hajduk Gajo Gajić

Hajduk Gajo Gajić doselio se iz sela Tolisavca u selo Bršticu. Jednoga dana Gajo je oterao dva džaka „gra“ na konjima u Bjeljinu i tamo za dobijene pare kupio pušku kremenjaču. Vrativši se iz Bjeljine, Gajo nije nikako mirovao kod kuće već je često presretao Turke na Stolicama i ubijao ih. Ubrzo je postao strah i trepet za Turke. Međutim, u to vreme je po zlu bio na glasu poznat Turčin Ibrahim. Jednoga dana Gajo, vraćajući se kući, sede u Učinom potoku da se odmori. Malo ne bi, kad se začu topot konjanika. Gajo se brzo sakri u neko žbunje i kroz granje ugleda Ibrahima i njegovog sina kako slobodno jašu i razgovaraju. Turčin je govorio sinu: „Ima ba, sokole, srpska svadba u selu, ja ću prvi da spavam sa mladom“. Na to mu je sin rekao: „Babajko, ja ću spavati sa mladom“. Gajo, koji je sve to slušao, reši da ubije Ibrahima a da mu ostavi sina. I tako je uradio. Kada je Ibrahimov sin bez daha dojurio u Krupanj, Turcima je doneo glas kako su mu hajduci ubili oca. Turci, čuvši to, svi se poplaše i pobegnu u Soko-grad na Sokolskoj planini. Saznavši da su Turci pobegli u Soko-grad i da je Ibrahim ubijen, poznati rađevski hajduk Đorđe Ćurčija u toku noći siđe u Krupanj i zapali džamiju...

Aleksandar Đurđev
Rađevina
Običaji, verovanja i narodno stvaralaštvo
Krupanj 1988.

Izvor: Rastko.rs 

STRANICA KOJA SE ČUJE - ZORAN MODLI
PRVI PRVI NA SKALI KRAGUJEVAC FB STRANA, TVITER, INSTAGRAM