Srbija 1914-1918 Sanitet: Ratna sećanje vojnika Dragutina Trifunovića

Ratna sećanje vojnika Dragutina Trifunovića, redova 6. puka, rodom iz Štitara kod Šapca

Опис фотографије није доступан.
Što bi se ono reklo, od koga je i dosta je. Meni je devedeset treća, rođen sam osamsto devedeset i druge, uoči Mitrovdne, a stalni kadar sam služio u beogradskom Donjem gradu, po svim propisima četrnaeste. Iz Donjeg grada upute me u Veles, pa u Kavadarce i odma’ čujemo kako pucaju topovi na Đevđeliji. Kažu Austrija objavila rat Srbiji. Nas, odma’ potrpaju u furgone, dvanaes’ konja il’ četr’ es’ vojnika, pa za Mladenovac, a odatle sve pešadijski, da seva cokula, za Valjevo, Zavlaku i Kostajnik. I još nismo čestito ni stigli a odma’ primili borbu na Glavici i više manastira Tronoše. Išli smo braćo na bajonet, slabo bilo municije; znam da je neki Jeremija iz mog voda, što nije imao pušku, ubijao proštacem Švabe, iščupo ga negde iz obale. Al’, opet, slaba vajda. Počnemo pred njima da uzmičemo prema Beloj Crkvi, Valjevskoj Kamenici, Mionici, Ljigu, sve do Kolubare. Tu nas negde na Kolubari ili negde pred njom , ostavi komandant Dušan Tufegdžić, inače naš Štitarac. Lepo se , i k’o što dolikuje oprosti od nas pa reče, kako je premešten za komandanta Beograda i da sad on odande, a mi odavde, treba da pokažemo neprijatelju "čija maja crnu vunu prede".

I pokazasmo im, sunce im žareno, al’ i nas koštalo. Mož’ da misliš, kad se otvori nebo gradobitno od šrapnela, biju i kertečom, a i granatama, što riju oko nas ko krmače. Ko kad imaju municije kol’ ko ti Bog oće. Nama, samo ostalo da im se podvučemo i da se dokopčamo borbe prsa u prsa. Napred ide moj vodnik, a i on Štitarac, opasan delija Dragić Đurđević, do njega, lep dečko ko upisan, dobrovoljac Slobodan od Užica, što puca stojećki. Al’ pade Slobodan, pade i Mija Janjić iz Bogatića, pa Dragomir Đukić iz Dublja, tane pogodi kad smo se prebacivali, i mog ispisnika i seljaka Dušana Petrovića. Svučem ga ja u neki potok i legnem kraj njega, pa jednom rukom pucam, a drugom njega drmam, da vidim je l’ ostao živ, kad mene tresnu nešto posred temena, okrete se sva zemlja oko mene, šiknu mi krv i na nos, i na usta.

Neki me vuku nazad. Kažem ja njima: "Kak’ i nazad, znate li vi, ljudi moji da je naređeno juriš?!" "Jebo te juriš" kaže mi jedan od nji’. Znaš li ti, da su ti odvalili parče lobanje, i da ti se vidi goli mozak kako cakće, ko goluždravo tiče?" I onda ja šta ću, ne vredi. Znam samo to da me moj Štitarac Drago Sokić što je bio ordonans kod komandanta puka odveo do previjališta i da me tamo previo neki Nastas iz Kruševca. Onda me taj Nastas pita, mogu li da idem. "Što ne mogu" kažem ja njemu, "nisam kilav." "Onda idi do ambolante Drinske divizije, jer mi smo ti ovde za preku nuždu i prvu pomoć."

I tako ja odem, a onda mene u Drinskoj, ekspeduju pod hitno milanovačkim putem za Čačak, pa za Kragujevac, kad tamo podigli Englezi šatore na vašarištu, bele se ko oblaci, spolja platno a iznutra svila, a pod šatorom i sala za aperacije. Gospojice Englezice i doktori u belim mantilima, okupili se oko mene, kao oko čuda. Zagnojila se rana, pa mi čistili crve i vadili klještima koščice. Stavili mi pre toga fatu u nos, da me ofijunu, ali džabe boli. Jes’ boli, al’ ja se smeškam, a sećam se doktora Džona i gospođe Stobart, požuteli oni, mesto mene, ko limun. Bio tu i neki naš doktor Đorđe Protić, posle sam čuo da je još pre ovog rata bio vojni lekar u Šapcu; pa objašnjava meni, kako su mi Englezi skroz naskroz očistili glavu i kako će sve biti dobro. Kažem ja njemu: "Gospodine doktore neću se mešati u vaš poso." A on meni: "Što me ne oslovljavaš po činu?" Kažem ja njemu, kako čin u ratu može da stekne svako, i ratar, i čoban, a da doktor može da bude samo onaj koji završi nauke. Onda on mene pita, odakle sam, a ja njemu lepo kažem iz Štitara kod Šapca. "Čivijaš veliš", poskoči on na to, pa me zagrli. Ne boj se ništa, čivijaške su tvrde glave, ozdravićeš!" Onda ja njemu odvratim "Gospodine doktore znam ja to i brez vas, zato se ništa i ne sekiram." Zasmejaša se na to, kad im prevedoše i oni Englezi, a onako su se slabo smejali i nisu ko naši psovali. Neka fina gospoda. Da su fini potvrdio mi je posle i kapetan Tanasije, mada je on bio mišljenja, da oni ne psuju zato, što još nisu naučili da govore po naški. "A kakav ti je to jezik, brez psovki, moj Trifunoviću, moj vojniče?" "Nikakav, je l’ ti jasno? Psovka je potrebna čoveku, a posebno vojsci, da se olakša. Zato je naš jezik najbolji na svetu! Je l’ ti jasno?" "Razumem, kapetane!" cepnem pred njim u znak slaganja.

Опис фотографије није доступан.
Mogo bi ja tebi pričati kol’ ko ’oćeš, al’ to, što bi ti ja napričo, ne bi ti stalo ni u pet romana, a već se smračilo. Kako sam, na primer, prešao preko Albanije brez poklopca za glavu, samo sa zavojima, i kako sam kad zanoćimo kraj vatre, u gudurama, bio stalno na oprezu da me ko od vojske slučajno ne čvrkne. Ili kako sam bio živi leš na ostrvu Vidu, kako sam sve to preživeo i posle kao jedan grof živeo na ostrvu Krfu i u Severnoj Africi gde je vladao jedan Bej. Tu u Tunisu, osam puta su me aperisali i konačno mi sa dve srebrne ploče zašvajsovali lobanju..."