Zadušnice

Etnološka obrada pojma "ZADUŠNICE" - Milina Ivanović-Barišić

Zadušnice predstavljaju dan posvećen sećanju na umrle srodnike, vreme opšteg pomena pokojnika koji se obavlja u kući, crkvi ili na groblju. Prema starijem verovanju, koje je bilo poznato i Starim Slovenima, u proleće i u jesen duše pokojnika dolaze iz zagrobnog u svet ljudi, u pohode svojima, tražeći od njih jela i pića. Sećanje na mrtve je ustanovljeno u davnoj starini kako bi se izbegao njihov gnev i osveta. U svakoj porodici su tako svake godine priređivane gozbe za duše predaka, a ovaj običaj je opstao do danas. Poštovanje mrtvih je još uvek poznato i kod srpskog naroda, a iskazuje se posebno u zadušnim danima, danima posvećenim sećanju na srodnike. Zadušnice se počinju davati nakon navršavanja godine od pokojnikove smrti, a nastavljaju se dok traje sećanje na njega.

Zadušnice su u subotu jer se subota u narodu poštuje kao zadušni dan namenjen mrtvima. U nekim mestima u Srbiji zadušnice se priređuju u petak ili u oba dana, petak i subotu. Pravoslavna crkva je ustanovila dane za zadušnice i ima ih nekoliko: Zimske zadušnice (pred Mesne poklade, tj. pred Veliki post), Duhovske zadušnice (pred Duhove / Svetu Trojicu), Miholjske zadušnice (pred Miholjdan) i Mitrovske zadušnice (pred Mitrovdan). Kao zadušni drži se i drugi dan Uskrsa (Mali Uskrs), ili prvi ponedeljak posle uskršnjih praznika poznatiji kao Pobusani ponedeljak / Pobušeni ponedeljak. Miholjske i Mitrovske zadušnice imaju fiksiran datum, dok datum ostalih zavisi od vremena proslavljanja Uskrsa.

Obredne radnje tokom zadušnih dana podrazumevaju paljenje sveća (što je povezano sa predstavom da njihova svetlost osvetljava put u podzemni svet), simbolično „hranjenje duša“ (deljenje zadušnog jela komšijama i sirotinji), prelivanje grobova vinom za duše pokojnika, kićenje grobova zelenilom i cvećem.

Zadušnice su u prošlosti predstavljale dane „gozbe“ za mrtve, pa je pripremljena hrana uglavnom usklađena sa praznikom sa kojim su povezane. Žene pripremaju određene vrste jela i pića, a na same zadušnice pale sveće za svakog pokojnika, ili jednu za sve umrle. Sveštenik drži parastos svim umrlim stanovnicima mesta. Pored jela i pića, u crkvu se donosila i čitulja sa imenima umrlih članova porodice koji se pominju tokom molitve za mrtve. Sveštenik pomen mrtvima drži i na groblju. Za sve obrede zadužene su žene (pripremanje hrane, izlazak na groblje, namenjivanje hrane mrtvima, deljenje za dušu na groblju ili kod kuće).

Za zadušnice su obavezno pripremani mali hlebovi baburice u obliku ravnokrakog krsta, koji su namenjivani muškim pokojnicima, a okrugli hlebovi bez krakova sa utisnutim „slovom“ (drveni pečat), ženskim.

Literatura: Špiro Kulišić, Petar Ž. Petrović, Nikola Pantelić, Srpski mitološki rečnik, Beograd: Etnografski institut SANU − Interprint, 1998; Slobodan Zečević, Kult mrtvih kod Srba, Beograd: Vuk Karadžić – Etnografski muzej, 1982; Mile Nedeljković, Godišnji običaji u Srba, Beograd: Vuk Karadžić, 1990; Mila Bosić, Godišnji običaji Srba u Vojvodini, Novi Sad: Vojvođanski muzej – Prometej, 1996; Slovenska mitologija – enciklopedijski rečnik, Beograd: Zepter Book World, 2001.

Лингвистичка обрада појма "ЗАДУШНИЦЕ" - Јаснa Влајић-Поповић

задушница ж. чешће задушнице ж. мн.

1. Лексикографска дефиниција:

1. а) ‘дан посвећен успомени на мртве’; б) ‘задушје, црквени обред, молитва за душу покојника, помен, парастос’
2. покр. ‘јело и пиће које се даје о задушницама’

2. Семантички деривати и метафоре:

‘милостиња’

3. Творбени деривати:

придеви:
задушнички ‘који се односи на задушнице’
задушан, шна, шно ‘племенит, хуман, добар’
остало:
задушје с. 1. а) ‘црквени обред, молитва за душу покојника, помен, парастос’; б) ‘даћа, подушје’
2. ‘дар (учињен или завештан за спас сопствене душе); добробит стечена на тај начин’
задушнина ж. ‘задушје, дар’
задушност ж. ‘сажаљивост према другоме, болећивост, душевност’
задушник м. ‘онај који зависи од нечије милости, који живи од милостиње’

4. Изрази (синтагме):

5. Фразеологизми:

6. Етимологија:

задушнице‑a.f. pl. (XIV век), задушница f. sg. ◄ Од придева задушни.

за́душнӣ -на̄, -но̄ adj.: ~ понедељак, задушна недеља, молитва, За́душнице f. pl. (XIV век); стсрп. çадоушьнина ‘завештање за спас душе’. — Од израза за душу, в. за, ду́ша, уп. стсрп. çа доушоу: молити бога ~ кралевьства ми, полачu wставити ~, даль господинь царь çа свою доушоу, да подели çа мою дuшu | У неодређеном виду, придев за́душан, -шна, -шно значи ‘душеван, милосрдан’, уп. израз задушна баба, и има паралелу у рус. дијал. заду́шный ‘срдачан’; значење онога што се ради за нечију душу после смрти и у стсрп., српсл. çадоуши~ = çадоушьнина. Од стсрп. задушнина настао је савремени облик за́дужбина. Мак. задуша ‘задушнице’: за задуша му дават, задушен (задушни дни ‘дани посвећени мртвима’) из српског. У исти комплекс народних обичаја спадају покр. ду̀шнӣ, по́душнӣ adj. уз бра̑в ‘живинче које се коље за сахрану или за помен покојнику (мушкарцу ован или вепар, жени овца или крмача)’, заст. по́душје: За подушје коња оставио НП Богишић. Само је хомоним, иако од етимолошки сродне грађе, заст. придев задушан, -шна, -шно ‘загушљив’, цсл. çадоушьнъ ‘исто’, од çадоушити ‘угушити’, уп. за̏духа ‘астма’ s.v. ду̏х. • Skok 1: 372b s.v. dah.

ZADUŠNICE – VID KOMUNIKACIJE ŽIVIH SA MRTVIMA (MILINA IVANOVIĆ-BARIŠIĆ, ETNOGRAFSKI INSTITUT SANU, BEOGRAD)

Život ljudi u zajednici karakterišu određeni obrasci ponašanja kojima se reguliše odnos jedinke prema drugim članovima u okruženju.

Najizraženiji vid uspostavljanja ovog odnosa je komunikacija, a najvažnije dimenzije njenog odvijanja jesu vreme i prostor. U ovakvom odnosu vreme i prostor imaju „moć govora“. Ovaj govor je vrlo često jednostavniji od reči, jer je poruka koja se prenosi veoma jasna. U situacijama poput ovih koje su razmatrane u radu (tzv. zadušni dani) ljudi shvataju da imaju posla s potpuno drugačijim oblikom komunikacije, koja se delom vrši putem jezika, a delom nezavisno od njega – putem gestova.

Za to su svakako, mada u novijem periodu znatno suzdržanije, zaslužni živi članovi porodice. Kao nastavljači tradicije, oni nastoje da njihovi preci ne padnu u zaborav, tj. da ih ne prekrije tama. U tome, dakako, značajno mesto pripada upravo zadušnicama – kao danu koji je na izvestan način posvećen prošlosti, odnosno precima koji u sadašnjosti samo u mislima obitavaju sa živima.

Foto: Instazu; Crkva u Drenovcu; Vikipedija
Izvor: Etnografski institut SANU - Pojmovnik srpske kulture