Lazar Preljić, starac, seljak od 89 godina sa planine Golije, na pitanje šta je zajedničko svim ljudima na svetu, odgovora:

“Što im je detinjstvo dosadno, žure da odrastu, a potom bi želeli ponovo da budu deca.

Što troše zdravlje da bi stekli novac, pa potom troše novac da bi vratili zdravlje.

Što žive kao da nikada neće umreti, a onda umiru kao da nikada nisu živeli.”

Koje bi životne pouke dao deci?

Starac, osmehujući se, odgovori:

“Da nauče, da nikoga ne mogu prisiliti da ih voli.

Da nije najvrednije ono što poseduju, nego ko su u svom životu.

Da nauče kako nije dobro da se upoređuju s drugima. Kako nije bogat onaj čovek koji najviše ima, nego onaj kome najmanje treba.

Da nauče kako je dovoljno samo nekoliko sekundi da se duboko povredi voljeno biće, a potom su potrebne godine da se izleči.

Da shvate kako postoje osobe koje ih nežno vole ali to ne znaju da kažu, ni da pokažu.

Da nauče da se novcem može kupiti mnogo, osim sreće.

Da dve osobe mogu da posmatraju istu stvar, a vide je različito.

Da nauče da je pravi prijatelj onaj koji zna sve tvoje mane a ipak te voli.

Jer, vidi sinko, ljudi će zaboraviti šta si rekao, ljudi će zaboraviti i šta si učinio ali nikada neće zaboraviti kakve si osećaje u njima pobudio.”