Velike studentske demonstracije u Jugoslaviji bile su deo talasa demonstracija koji je 1968. zahvatio veliki broj zemalja. Svake demonstracije imale su svoje neposredne povode i društvene uzroke koji su ih izazvali.
Uzrok
Po završetku Drugog svetskog rata u Jugoslaviji dolazi do brzog ekonomskog napretka i krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina ekonomski rast se kretao oko 10% godišnje. Početkom šezdesetih godina Jugoslavija je imala sve više proizvoda koje je htela da ponudi svetskom tržištu ali se ispostavilo da su ti proizvodi, u određenoj meri nedovoljno kvalitetni i pre svega skupi zbog neefikasne privrede. Izgradnjom mnogih političkih fabrika, vulgarizovanjem radničkog samoupravljanja, brzim razvojem birokratije, Jugoslavija se našla na prekretnici upravljanje „čvrstom rukom“ ili dalje liberalizacije u privredi. Pobornici „čvrste ruke“ su na Brionskom plenumu (1966) pobeđeni i 1965. godine je započela „Privredna reforma“. Prvi efekti privredne reforme su bila nagli porast cena i nezaposlenosti jer su mnoge firme zbog neefikasnog poslovanja propadale. Mnogi, iako zaposleni, mesecima nisu primali platu. Kao jedan od efekata rastuće nezaposlenosti veliki broj radnika je potražio posao u inostranstvu. Njihove odrednice su bile Nemačka, Francuska, Belgija, Holandija... Na zapadu je vladala konjuktura i jugoslovenska radna snaga se dobro plasirala i zarađivala. No u zemlji su ekonomske tenzije rasle.
Studentske demonstracije 1968. godine predstavljale su najvidljiviji događaj u protestnom ciklusu koji je počeo sredinom šezdesetih i trajao sve do sredine sedamdesetih godina. Prvi veći sukob studenata i milicije desio se u decembru 1966. godine u Beogradu. U SAD je počeo da raste pokret koji se zalagao za kraj rata u Vijetnama. On je pobudio simpatije i kod jugoslovenske javnosti. Tokom jeseni iste godine Savez studenata je organizovao seriju protesnih aktivnosti koji su kulminirali demonstracijama u Beogradu, Zagrebu i Sarajevu. Studenti su se pitali zašto Savez komunista Jugoslavije (SKJ) osuđuje rat u Vijetnamu, ali opet sarađuje sa vladom SAD. Grupa studenata je pokušala 23. decembra 1966. godine da dođe do Američkog kulturnog centra i Američke ambasade. U tome ih je sprečila policija upotrebljujući silu, a sukob je eskalirao oko zgrade Univerziteta u centru Beograda.
Protesti su imali dugoročne posledice. Jedna grupa ljudi u Savezu studenata je protestovala zato što je milicija upala u zgradu fakulteta i tako povredila autonomiju Univerziteta. Rukovodstvo SKJ je odbacilo kritiku i označilo je Aleksandra Kona predsednika partijske organizacije na fakultetu kao glavnog organizatora protesta. Zbog toga je isključen iz SKJ. Protesti protiv rata u Vijetnamu označili su prekretnicu u razvoju studentskog protesta u Jugoslaviji, koji će kulminirati protestima u junu 1968. godine.
Tok sukoba u Beogradu
Neposredni povod
Uveče 2. juna 1968. godine bila je zakazana manifestacija pod nazivom „Karavan prijateljstva ‘68“ i „Mikrofon je vaš“, čiji su organizatori bili Dom omladine Beograda i list „Večernje novosti“. Manifestacija je prvobitno trebalo da se održi napolju u omladinskom naselju, s tim da su njoj mogli da prisustvuju i studenti i građani. Pošto su meteorolozi najavili kišu, odlučeno je da se priredba održi u sali Radničkog univerziteta na Novom Beogradu. Zbog ograničenog broja mesta u sali, prioritet ulaska na priredbu su imali brigadiri i za sve zainteresovane studente nije bilo dovoljno mesta. Oni koji su ostali napolju su protestovali i uskoro su počele da lete kamenice. Priredba je prekinuta i došlo je do opšte tuče između brigadira i studenata. Uskoro je došla i milicija sa oko 40 milicionera pod šlemovima koja je u pokušaju da uspostavi red došla u otvoren sukob sa studentima.
Razglasna stanica u Studentskom gradu je pozivala studente da se vrate u sobe, ali masa studenata ispred prvog bloka bila je sve brojnija. Kada se pročuo glas da je jedan student ubijen, studenti revoltirani potiskuju milicajce i zauzimaju vatrogasna kola. Milicajci su se koncentrisali oko Radničkog univerziteta, a jedna grupa studenata je otišla u brigadirsko naselje i polupala 112 prozora. Oko ponoći na vatrogasna kola se penju govornici koji daju razne predloge. Insistirali sa da treba da treba formulisati studentske zahteve zbog brutalnosti milicije i zbog pojave birokratije i drugih loših pojava u društvu. Neko od demonstranata obio je prodavnicu „Vojvodina” koja se nalazila između Studentskog grada i Radničkog univerziteta.
Tanjug je izdao saopštenje koje će biti objavljeno u štampi, ali ne celo i u različitim interpretacijama: Večeras je na Novom Beogradu došlo do većih incidenata, kada je veća grupa studenata pokušala da provali u novobeogradski Dom kulture gde se održavala priredba „Karavan prijateljstva” za brigadiste koji rade na izgradnji Novog Beograda. U sukobu do kog je tom prilikom došlo povređen je, kako se saznaje jedan student. Male milicijske snage pokušale su da zaštite brigadiste pred grubim nasrtajem jedne grupe izgrednika, služeći se šmrkovima za vodu. Izazivači nereda su se posle izgreda, koji su nastavili kod nasilja brigadista, uputili prema podvožnjaku u Novom Beogradu u pokušaju da krenu ka Savskom mostu. Oni su usput demolirali nekoliko putničkih automobila i oteli jedan kamion cisternu koju su došavši do podvožnjaka zapalili i gurnuli prema miliciji. Tom prilikom milicija je upotrebila palice da bi rasterala izgrednike i oslobodila pristup zapaljenoj cisterni. Čula se pucnjava, ali kako izjavljuje načelnik Sekretarijata za unutrašnje poslove Skupštine Beograda Nikola Bugarčić, milicija nije ispalila nijedan metak. Povređen je izvestan broj milicionera i učesnika u neredima.
Noć između 2. i 3. juna protekla je u „čarkama” između studenata i policije ispred I bloka u Studentskom gradu. Kada se preneo glas da je jedan student ubijen, studenti su potisnuli miliciju otimajući joj vatrogasna kola, a razbili su i prozorska okna na brigadirskom naselju. Više desetina studenata je uhapšeno i odvedeno na saslušanje u Skupštinu opštine Novi Beograd, ali su u toku noći pušteni. Oko četiri sata ujutru radio Studentski grad je emitovao vanredno saopštenje u kome je rečeno da je u Studentskom gradu formiran Akcioni odbor koji će organizovati miting oko osam sati ujutru. Nakon toga studenti su se razišli i otišli na spavanje.
Sukob kod podvožnjaka 3. juna
U prostorijama Univerzitetskog odbora Saveza studenata, u ranim jutarnjim časovima trećeg juna, održan je sastanak kome su prisustvovali prorektor T. Baniševac, članovi Izvršnog veća za Beograd M. Popović i Živan Berisavljević, sekretar Gradskog komiteta Simeon Zatezalo, članovi Univerzitetskog komiteta SK sa sekretarom Ž. Bulajićem, članovi Univerzitetskog odbra Saveta studenata sa predsednikom P. Ignjatovićem i članovi GK SKS-a za Beograd P. Đoković, Aleksandar Bakočević i Milan Vukos. Na sastanku je donet zaključak po kome se podržavaju svi opravdani studentski zahtevi, kako oni šireg društveno-političkog značaja, tako i oni u vezi sa učešćem studenata u samoupravljanju na Univerzitetu i u objektima društvenog standarda. Pored toga isticani su teški uslovi života u Studentskom gradu i predloženo je da se ispiti odlože za sedam dana.
Većina učenika sastanka je odlučila da ode u Studentski grad gde je u 8 časova bio zakazan miting. Na njemu su se među studentima pojavili dekani, prodekani i predstavnici Saveta Univerziteta, dok su predstavnici društveno-političkih organizacija zadržani u sobi sa čijeg su balkona držani govori. Zahtevi su bili da se hitno reši materijalno pitanje studenata i da se prekinu novinski natpisi u kojima se tvrdilo da su studenti protiv seljačke omladine, da su siledžije, pljačkaši i sl. Na zboru su govorili studenti P. Bogdanović, A. Hodžić, prorektor J. Gligorijević i profesor poljoprivrednog fakulteta R. Kljajić. Zbog sukoba sa brigadirima studentima se izvinio član Glavnog štaba omladinskih brigada M. Prodanović. Formiran je Akcioni odbor demonstracija što je predstavljao prvi od mnogobrojnih legalnih predstavničkih tela na fakultetima. Nastavak demonstracija je zakazan na Trgu Marksa i Engelsa.
U koloni koja je krenula na dogovoreno mesto nalazili su se i svi profesori. Nosili su slike Josipa Broza Tita, partijske i državne zastave i transparente na kojima je pisalo „Tito−Partija”, „Studenti−radnici”, „Imamo li Ustav” „Hoćemo posao”, „Dole socijalistička buržoazija”, „Pucali su na nas”, „Dole šef ubica − Bugarčić”, „Ja sam pretučen”, „Mi smo sinovi radnog naroda” i dr. Pored toga pevane su i pesme „Druže Tito mi ti se kunemo”, „Hej Sloveni”, a uzvikivane su i mnogobrojne parole. U međuvremenu je prorektor T. Buniševac obavestio predsednika skupštine grada Branka Pešića da profesori ne mogu da ubede studente da prestanu sa demonstracijama. Isticao je da je potrebna pomoć istaknutih političkih i državnih rukovodilaca.
Grupa je stigla do podvožnjaka koje je prećutno označena kao granica koju studenti nisu smeli da pređu na putu za stari deo grada. Načelnik beogradske policije Nikola Bugarčić je izdao naređenje policiji da studenti ni po koju cenu ne smeju da prođu. Kolonu je kao i prošle noći kod podvožnjaka zaustavio kordon milicije. Kolonu je sve vreme nadletao helikopter, a na pruzi iznad podvožnjaka je stalno manevrisala lokomotiva. Veći broj funkcionera među kojima su bili: Veljko Vlahović, Miroslav Pečujlić, Miloš Minić, Dragi Stamenković, Stevan Doronjski, Simeon Zatezalo, Branko Pešić i drugi, pokušali su da odvrate kolonu da uđe u grad. Ovacijama je dočekan Veljko Vlahović koji je tridesetih godina bio jedan od istaknutih organizatora i rukovodilaca borbe beogradskih studenata za autonomiju Univerziteta, slobodu nauke i kulture, protiv nacionalističkih udruženja i policijske strahovlade, za demokratske slobode i društveni napredak zemlje. Uzvikivali su mu „Veljko vodi nas”, „Tito bi nas vodio”. Studenti su zahtevali da uđu u Beograd, dok su političari insistirali da se formira delegacija studenata koja bi išla u SIV na pregovore, a da se demonstracije ne smeju nikako dopustiti. Dok su pregovori još trajali, nešto posle 12 časova usledio je iznenadni napad milicionera palicama i suzavcem. Studenti su povlačeći se prema Studentskom gradu bacali kamenice na miliciju, a pretila je ozbiljna opasnost da dođe do krvoproliće, jer su pojedini milicioneri potezali pištolje, neretko pucajući. Naročito su bile povređene studentkinje koje su u opštem metežu poslednje uzmicale. Zalaganjem Miloša Minića policija je zadržana između zgrade novobeogradske opštine i robne kuće „Fontana”. Među pretučenim studentima, bilo je i profesora i gradskih funkcionera koje policija nije prepoznala. Povređeni studenti su kolima građana Novog Beograda koji su slučajno tu prolazili, prevoženi u najbliže zdravstvene ustanove. Prema evidenciji zdravstvenih ustanova broj povređenih je bio 134 studenta, 21 milicioner, 9 brigadista i 5 građana. Posle lekarske pomoći u bolnici je zadržano 12 lica, a posle tri dana još 8 (6 studenata i po jedan milicioner i brigadista).
Delatnost studenata i profesora
Studenti su bili primorani da ponovo aktivnost kao i prethodne noći nastave u Studentskom gradu. Sada su se njima pridružili Miloš Minić, Petar Stambolić, Branko Pešić, Đurica Jojkić i dr. Formirana je radna grupa koja je formulisala predloge: „Proglas studentima i građanima Beograda” i „Rezolucija studentskih demonstracija”. To su po mišljenju mnogih bila dva najvažnija dokumenta studentskih demonstracija u Beogradu 1968. godine. Proglas je obuhvatao zahteve studenata, dok je Rezolucija bila programskog karaktera. U njemu je pisano o socijalnoj nejednakosti, nezaposlenosti, birokratizaciji društva i položaju Univerziteta u njemu.
Trećeg juna se demonstracije iz Studentskog grada prenose na fakultete, akademije i više škole. Na zborovima studenata podržavaju se Proglas i Rezolucija. Republički sekretarijat za unutrašnje poslove SR Srbije doneo je naredbu kojom se zabranjuju održavanja svih manifestacija, mitinga i demonstracija. To je značilo da će se nastaviti zborovanje ne fakultetima. U toku noći 3. juna studentska delegacija je bila u Izvršnom veću SR Srbije i doneta je odluka da se formira paritetna komisija sastavljena od pet studenata i pet članova veća kako bi utvrdili odgovornost za događaje kod podvožnjaka.
Studenti su odlučili da ne izlaze sa svojih fakulteta, a sa građanstvom su komunicirali preko letaka i parola ispisanih na zgradama. Profesori Mašinskog fakulteta su prvi izrazili solidarnost sa studentima. Delatnost studenata i profesora na fakultetima uglavnom su vodili akcioni odbori. Tokom 4. juna počeo je da izlazi Bilten kojim je rukovodio Akcioni organ. Trećeg dana protesta donet je Akciono-politički program U Beogradu, Zagrebu i Ljubljani u kome se insistiralo na bržem rešavanju problema.
U osamnaest časova uveče u zgradi Rektorata (Filozofski fakultet) održan je hitan sastanak svih dekana fakulteta i akademija (oko 40 fakulteta i akademija) i donesena je odluka o opštem štrajku univerziteta, prekidu predavanja i ispita. Beogradski univerzitet je tada imao oko 50.000 studenata.
Rektor Beogradskog univerziteta Dragiša Ivanović bio je u poseti istočnoj Nemačkoj. Iako prozivan od strane studenata, da se stavi na čelo pobune, on se nije pojavljivao u Beogradu. Među studentima je kružila šala "... da je zgrabio prvi bicikl i krenuo prema Beogradu“.
Jezgro pobune se prenelo na sve fakultete, organizovane su studentske straže, štamparije letaka i sl. List „Student“, čiji je glavni i odgovorni urednik bio student filologije Đorđije Vuković, svakog dana je imao vanredno izdanje.
Fakulteti su bili blokirani od strane policije, ulaz i izlaz je bio samo sa indeksom. Uskoro su fakultetima presečene telefonske linije, a povremeno je nestajalo i struje.
Za tih sedam dana štrajka policija je više puta upadala na fakultete i premlaćivala studente. Studenti su hapšeni i premlaćivani za najmanji povod.
Na Filozofskom fakultetu počeo je intenzivan program. Po ugledu na Francusku buržoasku revoluciju formirani su „konventi“ za ekonomiju, politiku i druge teme. Profesori kao što su Nikola Milošević, Dragoljub Mićunović i drugi držali su predavanja i diskutovali su sa studentima o svim problemima društva.
Na glavnoj bini su se smenjivali umetnici od kojih je Stevo Žigon dobio ovacije izvođenjem govora Robespjera iz predstave, koja se tada igrala u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, „Dantonova smrt“. Filmski režiser Dušan Makavejev danima je sve to snimao, a svaka dva, tri sata trake su odnošene u nepoznatom pravcu! Umetnici se naročito masovno solidarišu sa studentima i među njima i Desanka Maksimović, Mira Alečković...
Demonstracije su odmah dobile političku, levičarsku konotaciju. Na inicijativu studenata, Beogradski univerzitet je dobio novo ime „Crveni univerzitet Karl Marks“. Kompozitor Vuk Stambolović komponovao je revolucionarnu himnu čiji je refren bio „Leva, leva, leva“.
Najpopularnija parola je bila „Dole crvena buržoazija“, „Izvozimo ljude kao smrznutu govedinu!“
Napravljen je spisak studentskih zahteva koji su se kretali od „puštanja na slobodu svih uhapšenih“ i „smene šefa policije Beograda“ do „slobode štampe“ i uvođenja kategorije „minimalni lični dohodak (plata)“.
U svim redakcijama i na televiziji je uvedena cenzura, predstavnici policije su sedeli u svim redakcijama. U novinama su bili članci koji su govorili o „šačici kriminalaca“, „studentima koji neće da uče“, „šta hoće studenti, kad imaju daleko viši standard od ostalih članova društva“.
Niko od političara se nije javljao, svi su čekali šta će da kaže Tito. A Tito je poslao par svojih emisara da na licu mesta vide o čemu se radi.
S jedne strane postojale su informacije da se policija sprema na težak obračun sa studentima, pa su čak stizala pojačanja iz unutrašnjosti. U fabrikama oko Beograda radnici su takođe spremani da krenu u obračun sa studentima.
Kraj demonstracija
Sedmoga dana demonstracija, 9. juna, Tito je prelomio i u kasnim večernjim časovima se obratio studentima posredstvom televizije. U veoma nervoznom i improvizovanom govoru on je rekao „da je bilo nekih nepravilnosti“ i da „niko nije nezamenljiv, pa ni ja!?“.
„ ...Mi smo stigli do uverenja da je veliki broj, oko 90 procenata studenata, poštena omladina o kojoj mi nismo vodili dovoljno računa, o kojoj smo mi gledali samo kao u učenike/đake u školama, i kojoj još uvek nije vreme da se uključi u društveni život naše socijalističke zajednice. To je bilo pogrešno. Mi smo njih ostavili same. Tu svoju grešku mi sagledavamo, i mi smo je utvrdili i na današnjoj sjednici. Na današnjoj sjednici došlo je do vrlo ozbiljne diskusije. I nema nijednog čoveka, u kojima ima 55-godišnjih drugova, ni kod jednoga se nije, kako da kažem, razlikovalo mišljenje: po pitanju rešavanja studentskih problema, po pitanju rešavanja ovoga materijalnoga stanja studenata, po pitanju rešavanja zaposlenja onih studenata koji završavaju fakultete, u pitanju bogaćenja raznih ljudi, u pitanju raznih nesocijalističkih pojava kao što je građenje privatnih fabrika — najenergičnije je to osuđeno, i te stvari se neće dozvoliti. Mi drugovi, smo niz puta govorili o tome da treba voditi brigu o čovjeku, ali ja mislim da su toliko zasjenile te razne investicije, razna trvenja u pitanju investicija, zasjenjuju i u očima, i u mislima ljudi, da su oni zaboravili čovjeka. A mi bez čovjeka ne možemo stvarati objekte, ne možemo. Neki kažu: "Ovo je odraz onoga što se događa u Francuskoj, šta se događa u Nemačkoj, šta se događa u Češkoj, i tako to. Nije to tačno, nije to odraz toga. To je odraz one naše slabosti koje su se nagomilale, i koje mi danas moramo rešavati, a ne kriviti sada šta ja znam — neke uticaje iz vani i tako dalje. Ja mislim, obraćam se drugovima i drugaricama, radnicima i radnicama, našim studentima, obraćam se njima, sa time da nam pomognu sa konstruktivnim postavljanjem i rešavanja svih tih pitanja."
Studenti su brzo shvatili da ipak neće sve ostati kako je bilo i da je ovo maksimum koji je mogao da se dobije. Demonstracije su prekinuti, a neki studenti su slavili sa pesmom i klicanjem Titu.
Normalna nastava tj. ispitni rok je uspostavljen posle nedelju dana da bi se studentima dalo vremena da se pripreme za ispite.
Posledice
Šef beogradske policije Nikola Bugarčić nije smenjen. Uvedena je kategorija „minimalni lični dohodak“. Oštre ekonomske reforme su izgubile dah. Kolovođe revolucije Vladimir Mijanović („Vlada Revolucija“), Sonja Liht, Đorđije Vuković i drugi su izbačeni sa fakulteta, oduzeti su im pasoši, a neki su bili i uhapšeni u sledećim godinama. Nekima je učešće u demonstracijama ostalo kao beleg za ceo život pa im je i kasnija stručna karijera bila ugrožena.
U emisiji realizovanoj povodom 50 godina od Studentski demonstracija korišćene su dve arhivske emisije iz ciklusa "Teveteka" i prilog iz Dnevnik:
VERNICI SNOVA
Specijalna emisija realizovana od arhivskog materijala iz Dokumentacije TVB, koji se odnosi na vreme i događaje šezdesetih u Americi od čuvenog marša za ljudska prava, velikih sukoba sa policijom u Aziji, studentskih nemira širom Evrope do događaja kod podvožnjaka u Beogradu. Korišćen je takođe intervju sa filozofom Herbertom Markuzeom i sa studentskim liderom Rudijem Dučkeom.
Tekst govori Mihailo Mijušković, pom. režije Milka Danilović; snimatelj zvuka Milan N. Stojanović; muz. urednik Ljubomir Vučković, grafička obrada Dejan Kozić, montažer Vojislav Mihajlović; scenario i režija Mira Otašević, Bojana Andrić.
Premijerno emitovano u "Teveteci" 1. jula 1998.
UNIVERZITET 68
U toku noći 2. juna na Novom Beogradu počele su 1968. studentske demonstracije. Završene su 9. juna, posle sedam dana koji su uzdrmali zemlju i odredili sudbine kolovođa revulicije. Univerzitet 68 je specijalna emisija, realizovana od arhivskog materijala iz Dokumentacije TVB o studentskim nemirima u i na Beogradskom univerzitetu između 2. i 9. juna 1968. U ovom petominutnom prilogu čitaju se poruke upućene beogradskim studentima: pismo Dušana Matića odjavljeno u "Studentu" 4. juna i pismo Žan Pol Sartra objavljeno 8. juna 1968.
Proizvedeno 1998, premijerno emitovano 8. jula 1998.
SLIČNOSTI I RAZLIKE
Rasprava o temi "Studentske demonstracije 1968. i 1991. godine - sličnosti i razlike", održana je 12. aprila 1991. godine u studiju Trećeg programa Radio Beograda. Sutradan, u televizijskom Dnevniku emitovan je desetominutni a/v zapis uz sledeću najavu novinara: "Raspravi je prisustvovala Zagorka Golubović i još 7 profesora izbačenih 1968. sa fakulteta. Neki od njih su nedavno vraćeni na fakultet, a drugi to nisu dočekali nego su se penzionisali, treći rade u istom Institutu društvenih nauka gde su posle izbacivanja zaposleni. Ipak, svi su i dalje aktivni. Nekada, 1968, svi su bili članovi Komunističke partije, sem Triva Inđića koji je izbačen iz partije 1967, danas su raznobojnih idejnih orijentacija, među njima su dvojica demokrata, jedan UJDijevac, jedan socijalista, ostali su nezavisni. Specijalno za TV Beograd odgovarali su na pitanje, šta je slično, a šta različito u demonstracijama 1968. u odnosu na 1991. godinu.
Učesnici: dr Ljubomir Tadić, dr Nebojša Popov, dr Mihajlo Marković, dr Svetozar Stojanović, dr Miladin Životić, dr Zagorka Golubović, dr Trivo Inđić.
Reporter Vesna Jugović, snimatelj Erol Čolaković.
Premijerno emitovano 13. aprila 1991.
Izvor: RTS
’68: VRISAK GENERACIJE
Dvodelna dokumentarna emisija o planetarnom studentskom buntu ’68:
Da li je pobuna studenata u SFRJ bila kopija svetskih pojava? Koji događaji u zemlji su joj prethodili?
Šta su, zapravo, tražili studenti?
Kako je vlast uspela da razdvoji studente i radnike?
Ko su bili svetli primeri u oficijelnim strukturama?
Kada je studentski pokret počeo da se osipa?
Da li su posle Titovog govora znali da je kraj protesta?
Jesu li pretpostavljali ko će platiti najveću cenu?
Kako se vlast obračunavala s viđenijim ’68-ašima?
Da li je predrasuda da su viđeniji učesnici ’68. većinom promenili politička uverenja?
Koliko je promenjena kulturna šifra?
Koje su posledice ’68. u Americi i Evropi?
Zašto je ’68. toliko značajna, a nije ispunjen nijedan zahtev studenata u SFRJ?
U emisiji govori više od 20 učesnika studentskog bunta ’68. Koliko im se, pola veka kasnije, razlikuju gledanja na lipanjska gibanja?
U emisiji prvi put korišćeni snimci s kojih je, posle 50 godina, Bezbednosno-informativna agencija skinula oznaku tajnosti.
Autor: Nataša Mijušković Snimatelj: Branko Srećković Montažer: Marija Baronijan Šašić Realizator: Slađana Tomić Producent: Dragica Barović
Komentara: 0