Treća nedelja otpora: Ovde se rađa suvereni građanin, a ne novi vođa. Ne bi trebalo da nova vlast otera staru, nego da jedna vlast zaustavi drugu u njenoj samovolji i obesti
„Oni misle da idu dalje, / mislimo da ih treba zaustaviti
Tekst o trećoj nedelji protesta protiv izborne krađe koji su 1996/97 trajali neprekidno 78 dana objavljen je u Vremenu broj 321 od 14. decembra 1996.
Tokom tronedeljnih uličnih zbivanja u desetak srpskih gradova najbolje definiše upravo taj transparent sa beogradskih studentskih demonstracija zapažen početkom ove nedelje: „Oni misle da idu dalje, a mi mislimo da ih treba zaustaviti.“ Igra živaca u okviru do sada najmasovnijeg i najdužeg građanskog protesta u Srbiji trajala je u i trenutku kada se ovaj tekst završava (sreda 11 . decembar 1996, uveče). Bilo je u kratkoj novijoj istoriji borbi za parlamentarizam u Srbiji žešćih sukoba vlasti i opozicije (9. marta 1991), bilo je i dužih (odbrana uhapšenih Vuka i Danice Drašković trajala je 36 dana u junu i julu 1993), ali nikada građanska neposlušnost nije u tom obimu i u tom intenzitetu zahvatila toliki deo Srbije i nikada moto demonstracija nije bio tako fokusiran na nekoliko ključnih reči koje oličavaju građanske revolucije — pravda, sloboda, pravo i volja građanina.
Učesnici sebe nazivaju jednostavno | „šetačima“. Ide čovek sredinom ulice, u s grupi, s bedžom na kome piše: „Šetač, 17. 11. ’96“. Karakter te „šetnje“ zvanično je i etiketiran kao „profašistička aktivnost“. Na to su ljudi počeli da izvode decu na kojima piše: „Ja sam mali, fašisoidni, izmanipulisani šetač!“.
Od početka ove nedelje delatnost demonstranata je iz nekih razloga kvalifikovana kao „komunistička“. Za „komunizam“ su optuženi Vuk Drašković (zbog rečenice u kojoj se govori da u ovom protestu radnici mogu izgubiti samo lance, što je Marksova rečenica od pre 150 godina), zatim sudija Ustavnog suda Slobodan Vučetić (s konfuznim objašnjenjem komentatora Brčinove „levičarske ‘Borbe’“) i na kraju Zoran Đinđić (zbog dobre organizovanosti njegovih pristalica, koje je uočio i s predratnim komunističkim demonstrantima uporedio šef beogradskih socijalista B. Ivković). To menjanje propagandne boje političke etikete mora da je znak neke koncepcijske propagandne šizofrenije. Ili aparat ne zna šta misli dvor, ili dvor ne zna šta da misli o tom pobunjenom bučnom građanstvu. Udaraljke, doboši, bubnjevi, činele, šerpe, tepsije, avani, čegrtaljke, plastične trube, lutke, jedan zmaj koji izranja iz studentske mase, zvučnici na prozorima, psi koji s gazdama laju na miliciju (u utorak je jedan pušteni avlijaner uveseljavao demonstrante glasno lajući tik uz nogu čuvara savezne skupštine koji se nije pomerio), pištaljke…
Jednom, ne tako davno, u Karakasu u toku jedne revolucije koja je srušila diktaturu u Venecueli, kako piše istoričar gradova Luis Mamford, presudnu ulogu odigrale su automobilske sirene. To trubljenje je, piše Mamford, postajalo sve glasnije, kako se iz raznih delova grada slivalo prema palati, i izazivalo stravu u srcu vlastodršca.
Već tri nedelje režim se nada da će se protesti izduvati, a ljudi izvikati i vratiti kući. U sredu se broj zadržao na uobičajenom nivou,1 uz simbolično prisustvo radnika iz Kragujevca i uz pominjanje jednog pukovnika koji je, navodno, javno poručio da je Milošević pogazio Ustav.
Vladajući aparat računa na činjenicu da su u stabilnim zemljama demonstracije nepopularne u građanstvu koje u njima ne učestvuje.
Jedno istraživanje u Americi pokazuje da javno mnjenje od „nekonvencionalnog političkog ponašanja“ odobrava samo potpisivanje peticija (58 odsto podrške, 7 odsto neslaganja), da učešće u zakonitim demonstracijama odobrava 14 a negira 24 odsto, da blokiranje saobraćaja ne odobrava 90 odsto, a uništavanje imovine osuđuje 98 odsto populacije.
U tom pravcu i ide propaganda protiv protesta od 17. novembra (1996) naovamo.
Državna televizija, umesto pokrivanja događaja, iz dana u dan anketira starije ljude koji se ne slažu s protestom.
Ovo, međutim, nije mirna i prosperitetna zemlja u kojoj se osuđuje nekonvencionalno političko ponašanje, pošto je prostor za konvencionalno političko ponašanje sistematskim merama vlasti ograničen ili uništen. Vođe ovih demonstracija odgajeni su u duhu ’68, jedne pobune koja je obeležila stil Beograda. Oni znaju da je učešće u ovakvim „revolucijama“ nešto erotično, što ostavlja pečat na čitave generacije.
Sanjajući praško proleće, oni računaju da i ovde mora raditi osećanje koje je srušilo istočne despotije osamdesetih u Berlinu i Pragu. Jedna mala studentska parola glasi: „Bohemia!“.
DOČEK NOVE 1997: Vođe opozicije se nadaju da tek dolazi karnevalsko vreme zimskog solsticija — dve nove godine, stara i nova, pravoslavni Božić, od koga je niko drugi do ova vlast načinila javni umesto porodičnog praznika, i Sveti Nikola — i da će njihov protest još potrajati i da će se proširiti i na radnike. Vođe demonstracija govore o sto ili o dvesta hiljada prisutnih, vlast ponavlja kako je demonstranata sve manje i manje. Protesti zahvataju veliki broj tačaka, u interpretaciji Vuka Draškovića, Golubac zove Požarevac tražeći policijsku pomoć, jer „Golubac šeta“, a ovi kažu da ne mogu nikako, jer i „Požarevac šeta!“.
Protest nose građanske pristalice opozicije i taj proces se nije pretvorio u generalni štrajk niti u blokirajuće građansku neposlušnost. Masa ljudi na ulicama glavnih gradova malo je za revoluciju, a mnogo za koncentracioni logor. Nijedna ni druga strana ne može izvući zaključak ni da je pobedila ni da je poražena.
Treba, međutim, imati u vidu i činjenicu da je u Maršu slobode, 3. avgusta 1963. kod Linkolnovog memorijala, kada je Martin Luter King rekao istorijsku rečenicu: „I have a dream!“ učestvovala samo „šačica“ od 200.000 ljudi. Ponekad tok događaja ne određuje broj demonstranata nego težina postavljenog pitanja.
Drugim rečima, obim i intenzitet javnih protesta toliko je veliki i zahvata tako vitalne delove zemlje i tako dugo traje da bi svaka ozbiljna vlast započela ozbiljne pregovore radi umirivanja nezadovoljstva.
Pre ili kasnije mora doći do pregovora i razrešenja konflikta i što pre ti pregovori počnu — biće bolje.
Miloševiću, međutim, ne odgovara da ozbiljno pregovara dok je protest u usponu.
Mapa pobune
Beograd, proslava izborne pobede pretvorila se 21. novembra
u protestnu šetnju više desetina hiljada Beograđana.
Od tada se na ulicama i trgovima grada „šeta“ u pojedinim
danima više od 100.000 građana. Paralelno sa protestima koalicije
„Zajedno“ traje i protest studenata od 22. novembra, u
kome učestvuje između dvadeset i trideset hiljada akademskih
građana.
Niš, proslava pobede (18. novembra) pretvorena je u protest.
Na prvom mitingu protestovalo je 35.000 Nišlija zbog pokušaja
prekrajanja izbora i od tog dana između 10 i 30 hiljada pristalica
Podgorica, nekoliko hiljada građana protestovalo je na četiri mitinga,
u znak solidarnosti sa protestima srpske opozicije.
IZVOR PODATAKA: „NAŠA BORBA“, „BETA“, „BLIC“, „DNEVNI TELEGRAF“, ZAKLjUČNO S 10. DECEMBROM ’96. DOKUMENTACIONI CENTAR „VREME“
IGRA STRPLJENJA: Vesna Pešić definiše taktiku opozicije: „Mi čekamo i odbrojavamo!“ Zoran Đinđić na pitanje: „Koliko ćete izdržati?“ ponavlja: „Dan više nego Milošević!“, i najavljuje doček nove 1997. na ulicama Beograda. Sledeće večeri se ispravlja, rekavši da je mislio na doček Srpske nove godine 14. januara. Vuk Drašković jedne večeri kaže slušaocima: „Mi imamo strategiju za razne situacije.
Scenario pod a, b, v, g…“. Masa shvata šifru i nastavlja: „… d, đ, e, ž, z…“, sve do „š!“. U suštini, taktika je improvizacija, a događaj teče kao reka u delti.
Opozicija zaključuje da je, pre svega, čeka proba izdržljivosti i da će teško od Miloševića izboriti suštinske ustupke, i pored činjenice da njemu stižu međunarodne poruke da će, ako misli da vlada Srbijom kao nereformisanom despotijom, naneti zla svom narodu. Opozicija zato, kao Đinđić u utorak (10), javno odbija poruke za nagodbu po kojoj bi bili ponovo održani izbori u gradovima u kojima je Milošević izgubio. Đinđić sažima poruku u rečenicu koja govori da nema pogađanja, već da je u igri budućnost Srbije.
Dan pre toga iz njegove izjave dalo se zaključiti da bi se moglo pregovarati stolom vlasti i opozicije, a to znači da vlast mora da da samo suštinske ustupke. U utorak (10), poslanici koalicije „Zajedno“ nisu verifikovali svoje mandate, što znači da novokonstituisana Skupština SRJ, koja bi trebalo da izabere vladu za značajne reforme društva počinje svoj rad kao krnja institucija, bez bazičnog konsenzusa neophodnog za značajne unutarpolitičke odluke. Pretnja vraćanjem svih mandata ostala je na stolu i to možda još predstavlja adut opozicije.
U trenutku kada ovaj tekst nastaje (sreda 11 . decembar 1996), stvar još izgleda nerešeno. Niko ne zna tačno šta bi, ni kuda će stvari krenuti.
Masa pulsira više u zavisnosti od meteoroloških uslova i po svom ćefu, nego od vesti iz izbornih komisija i sudova, taktike vođa i držanja uticajnih institucija.
Na poziv studenata da ih podrži, patrijarh srpski se nećka i šalje poruke da mora biti izvan politike. Pre toga prima dr Vojislava Šešelja, kao onomad Mirjanu Marković. To je, na svojevrstan način, dobro — studentski pokreti u Beogradu u tradiciji su sekularni.
UMETNOST HISTERIJE: Ne bi se to stanje na ulicama moglo nazvati ni kolektivnim pijanstvom, već se mora tražiti neka druga reč za to stanje kolektivnog pražnjenja. Građani Srbije već tri nedelje leče svoju ranjenu, napaćenu dušu. „Izvinite“, pita jedan američki kolega, „a da li reč ‘duša’ ima isto mistično značenje koje kod Rusa ima duša?“ Izgleda da nema. U ovoj duši ima još i malo „pustog turskog“, sada i malo soula, smeha obešenog, malo rumbe i malo sambe.
Na početku kolone, studenti svaki dan nose jedno od objašnjenja u obliku lepo išarane parole: „Umetnost histerije“. Na drugim mestima u ovom listu čitalac će videti kako to izgleda u drugim gradovima, u Beogradu se opet pokazalo kako su mirne ulične demonstracije, pogotovu kad u njima učestvuju studenti, možda najbolji izraz beogradskog gorkog šeretluka.
„Živela deca naših roditelja!“, „Ja sam mali izmanipulisani fašista koji ima pravo da jede!“, „Ne ruši se vlast jajima, nego mudima!“.
Vuk Drašković sa govornice: „Kad krenemo sutra mirno, gandijevski, sa cvećem….“ Glas prisutnog građanina: „Jebaćemo im majku!“.
Dolaze li suze na kraju tog oslobađajućeg smeha? U trenutku kada se u utorak 1 2 . oktobra kolona studenata zaustavila pred ulazom u Ustavni sud Srbije u Nemanjinoj ulici u Beogradu, da bi preko svog predstavnika u odsustvu sudija ostavila nekoliko plavih knjižica sa tekstom Ustava, iz dimnjaka zgrade u kojoj je smeštena ova institucija iz nekih razloga pokuljao je dim, kao kad u Vatikanu kardinali posle dugog većanja izaberu papu. Čitalac već, naravno, zna da se u tom trenutku nije desilo ništa nalik izboru pape. Samo je istekao još jedan rok u kome su savezni sud i javni tužilac (inače smešteni u drugim zgradama) odbili inicijative za preispitivanje sudskih odluka i politički spor koji dugoročno odlučuje o karakteru vlasti u Srbiji sada se vrti oko (opet studentske) parole „Imperatore e nudo!“.
Sa stanovišta vlasti, to je možda lakomislena odluka, pošto nezadovoljni nisu dobili šlagvort da se časno povuku. Dalje odlučuje goli sukob političkih volja — jedna je volja građana iz urbanih delova Srbije da dovedu u pitanje, omalovaže i ismeju poredak zasnovan na nesmenjivoj vlasti: druga je volja u svetu izolovane i kod kuće prezrene vlasti da se, oslonjena na lojalnu ćutljivu većinu iz gradskih zaleđa i malih varošica, na medijsku manipulaciju i prozirnu laž, na ekonomsku dominaciju i na golu silu, održi u svojoj nedodirljivosti i svojeglavosti.
Okolni svet predoseća da se u Srbiji događa nešto specijalno, što im liči na rušenje Berlinskog zida, i sa veoma visokih adresa režimu stižu zahtevi da uvaži protest svojih građana i da se sporazume s opozicijom. Mnogobrojni izveštači ipak se, uglavnom, raspituju da li su ti opozicionari nacionalisti i da li su vođe opozicije spremne „to deliver“ šta treba po Dejtonskom ugovoru. U suštini, ovaj događaj menja sliku Srbije u očima zapadnog javnog mnjenja, a ovde smanjuje količinu negativnih raspoloženja prema zapadnim zemljama, u meri u kojoj stiže javna podrška demokratskim snagama. Socijalisti, komunisti i radikali nesrećni su zbog toga.
Milošević izgleda još pokušava da slaže strance da to u Beogradu prikriveni „karadžićevci“ hoće da ga sruše.
KRPLJENJE MREŽE: Stranci koji su se našli u Beogradu izgleda ne shvataju sasvim da to nije sada na dnevnom redu, mada dobro razumeju kad Đinđić obnavlja retoriku Francuske revolucije. Opet, odmah pitaju kakvo značenje ima to da je u listu „Demokratija“, koja je pozajmila stranice pobunjenim novinarima „Blica“, na naslovnoj strani baš laki pisac Moma Kapor (zapazili ga negde kod Karadžića) i „anti-anifašista“, gđa Isidora Bjelica. Zuje kamere. Sevaju blicevi. Bujni događaj teče u svim svojim sitnim kontroverzama.
Greške na sve strane.
Usred studentskog protesta zbog policijskog nasilja, u ponedeljak, iz gradskog SUP-a izlazi neko jako nervozan u civilu, gura se, saplete se i o nekog kamermana, da bi potom pred dvadesetak novinara, prilično pomračeno i bez svesti o javnom ugledu svoje službe, uz krvave psovke vikao u pravcu kamermana kako ga je zapamtio i kako će ga sačekati, kad-tad. Sutradan objavljuju objašnjenja za vađenje kako prebijeni nije student, kako se tvrdi (kao da je mesara dozvoljeno prebiti).
Nije baš najjasnije da li je vlast baš ovakvim razvojem događaja, ali da nema odgovor, prilično je jasno.
Tek što smo izgradili Zelenovićeve brze pruge Srbije iz 1992. i Minićeve iz 1995, tek što smo se prošetali Beopolisom, na vrhuncu „švedskog standarda“ obećanog 1990, pošto je uspeo Zajam za preporod Srbije, pošto konačno prokopasmo i taj kanal Morava — Vardar, ovih dana iz jedne dedinjske vile krenusmo u izgradnju autoputa ka moru kroz crnogorski krš, zajedno s produbljivanjem Jadranskog mora, radi prosperiteta luke Bar.
Režim će teško vratiti optimizam i zakrpiti mrežu koja na momente izgleda kao da se polako, kopču po kopču, cepa, kao da lojalnost izvršilaca nije baš velika i da pravu krizu, ako nastupi, režim ne može preživeti. Vidljiv je napor da se zaposleni u velikim preduzećima zadrže van protesta, uporište se traži u Žagubici, što izgleda smešno. Kad krene Žagubica, Beograđani ima da se ponovo presele preko Save i Dunava, u Neoplantu.
Prošle nedelje ta vlast je bila krenula u zatvaranje poslednjih slobodnih elektronskih medija, ali se beogradski elektronski David Radio B 92 oteo Golijatu.
Neposredno posle toga, ministar informacija u vladi Srbije novinar Aleksandar Tijanić obznanio je svoju ranije podnetu ostavku, koja, po njegovom tumačenju, nema veze s aktuelnim događajima. A onda se u sredu (11. decembar 1996) sa Bogoljubom Karićem dogovorio oko odlaska iz BK Telekoma, da ne bi „privlačio gromove“ na tu televiziju. U „Politici“ se četrdesetak novinara, a onda još dvanaest njih, distanciralo od uređivačke politike, a tu kuću (i novinarstvo, nadajmo se, ipak privremeno?), s crnim bojaznima, napustio je Bogdan Tirnanić, izuzetno i raskošno novinarsko pero (politika i ostalo na stranu).
Novinari su protestovali i u novosadskom „Dnevniku“. Mada su državni mediji upregnuti u propagandu, koja očigledno protivreči stvarnosti, pitanje slobode medija i političke ravnopravnosti opet je otvoreno, kao i nekoliko puta do sada u proteklih šest godina. Vlast se za sada uzdržava od obimnije upotrebe sile, u skladu s policijskim pravilom: „što više efekata sa što manje sile“. Savezni ministar policije u javnoj izjavi kaže da je situacija stabilna, a saobraćaj otežan. To znači da milicija neće masovno tući. Samo ponekoga, pojedinačno.
U nižim ešalonima činovništva ipak šuškaju kako im izgleda da se neka umirujuća odluka sprema i da ipak nema šale kad se narod buni. Vlast koja je ustoličena vaninstitucionalnim događanjem naroda, a održavana izborima u vanrednim i ratnim okolnostima, uz sistematsko osujećivanje opozicije, sada insistira da se deluje „u okviru institucija“.
Ovo je, možda, kvalitativno nova situacija.
„Događanje naroda“ funkcionisalo je kao pogon za proizvodnju vođe, a ovo je proces demonstriranja, sistema zasnovanom na vođi. Ovde se, međutim, rađa suvereni građanin, a ne novi vođa. Ne bi trebalo da nova vlast otera staru, nego da jedna vlast zaustavi drugu u njenoj samovolji i obesti.
Ako, nekim slučajem, ovaj režim bude ipak primoran na popuštanje pred protestima građanstva, moraće, na primer, da pređe preko leša ovakvog pravosuđa, koje bi onda moralo sistematski da počne da obnavlja svoj ugled i autoritet. Po svoj prilici, u ovoj igri dobici će biti indirektni. U sredu uveče, 22. dana protesta, Đinđić govori; „Nas je sve ovde okupila velika misija — da svi postanemo punoletni“.
Foto: Nebojša Raus/Prviprvinaskali.com Milan Milošević Izvor: Vreme, 14. 12. 1996.
PIŠTALJKA JAČA OD PENDERA - DOKUMENTARNI FILM O PROTESTIMA 1996.
Komentara: 0