Radnički-Santos 4:4 (1:2) - Kragujevac, 15. 9. 1969.

Pola veka od sambe na “Čika Dači”
15. septembra 2019.

15. septembar 1969. godine. Stadion “Čika Dača” u Kragujevcu.

Kiša ovoga dana, kao u inat, nije zaobišla grad na Lepenici. Ljudi pod kišobranima i kabanicama nervozno cupkaju na tribinama iščekajući početak grandiozne fudbalske predstave. Ushićeni radio reporteri teatralnim glasom započinju prenos, dok igrači izlaze na teren. Među njima i ON.

Aplauzi i izrazi oduševljenja šire se Velikim parkom poput ogromnog plimnog talasa. Do juče su ga gledali putem crno-belih TV prijemnika i sekli njegove slike iz novina, a sada je tu pred njihovim očima. Crni biser, Kralj fudbala… Blicevi sevaju poput svitaca, kiklopsko oko televizijske kamere netremice prati svaki njegov pokret. ON je na to odavno navikao, opušten je, nasmejan…

Prvi put je u ovom gradu, koga bi teško znao da pronađe na karti, ali oseća neku čudnu povezanost sa svim ovim ljudima koji netremice gledaju u njega. Oseća da ih spaja zajednička ljubav prema magičnoj igri koja je već odavno zaludela čitavu planetu.

Za trenutak baca pogled na lica protivničkih igrača. Mladi, golobradi momci, željni dokazivanja pred fudbalskim mađioničarima sa drugog kraja sveta. Oni nisu dosegli taj nivo svetske slave poput ovih brazilskih asova, ali njima to nije ni potrebno. Za njih je dovoljno to što ih je pre samo par meseci više hiljada sugrađana dočekalo na platou ispred čuvene kafane „Pod orahom“, kako bi svi zajedno proslavili ulazak Radničkog u Prvu ligu Jugoslavije. Ne, oni nisu osvojili ni Mondijal, ni Kup šampiona, ali su napravili jedan istinski podvig, koji će se prepričavati decenijama kasnije. I ne samo to, oni su najzaslužniji što su fudbalski čarobnjaci sa drugog kraja sveta u zenitu slave odlučili da gostuju na „Čika Dači“.

Sudija daje znak pištaljkom. Veličanstvena fudbalska predstava može da počne…

SJAJ CRNOG BISERA

Brazil – zemlja kafe, divnih plaža, prelepih devojaka, najčuvenijeg karnevala na svetu i – fudbala.

Brazilcima je najpopularnija igra na planeti upisana u genetskom kodu. Priča se da deca u Brazilu čim prohodaju, odmah nauče i da šutiraju loptu.

Velika je to fudbalska nacija, koja je pet puta osvajala Mondijal, ali kada biste prosečnog Brazilca upitali koji je to najblistaviji period u bogatoj fudbalskoj istoriji zemlje „karioka“, sigurno će vam odgovoriti da je to Peleova era.

A ko je bio Edson Arantes do Nasimento Pele?

Siromašni dečačić, sin nekadašnjeg napadača Flumanensea Žoao Ramosa, brzo je napustio školu i krenuo da zarađuje novac radeći kao stolarski šegrt, pri tom maštajući da će jednoga dana postati profesionalni fudbaler. Kako nije mogao da priušti pravu fudbalsku loptu, morao je da improvizuje. Prve lopte pravio je tako što bi čarape punio novinama ili bi jednostavno šutirao krupne plodove manga i grejpfruta.

Talenat ovog momka među prvima je uočio Valdemar de Brito, koji ga je odveo u Santos sa rečima: „Dovodim vam budućeg najboljeg fudbalera na svetu.“ Ovakva pompezna izjava naišla je na podsmeh čelnika Santosa, ali je vrlo brzo postalo jasno da ove Valdemarove reči i te kako imaju težinu. Mladi fudbaler je meteorskom brzinom napredovao i krčio sebi put do prvog tima Santosa za koji je debitovao 7. maja 1956. godine. Odmah po ulasku u igru, Pele je postigao šest od ukupno sedam golova svog tima na toj utakmici. Sve je bilo jasno: zvezda je rođena.

Narednih osamnaest godina Pele je bio prva “violina” Santosa, predvodeći ovaj klub do devet titula prvaka Brazila, uz dva pobednička trofeja u Kupu Libertadores i Interkontinentalnom kupu, nezvaničnom klupskom prvenstvu sveta.

Za reprezentaciju Brazila „crni biser“ debitovao je sa svega šesnaest godina, na utakmici sa velikim rivalom Argentinom, 7. jula 1957. godine. Na tom debiju Pele je uspeo da se upiše u strelce, ali je njegova reprezentacija ipak poražena rezultatom 1:2.

Pelea je šira fudbalska javnost prvi put upoznala na Svetskom prvenstvu u Švedskoj 1958. godine, kada je sa dva gola u finalu protiv Švedske doneo Brazilcima „Zlatnu boginju“, koja će im posle Mondijala u Meksiku 1970. godine pripasti u trajno vlasništvo, da bi joj se 1983. godine izgubio svaki trag nakon što je ukradena.

Bila je to prva od ukupno tri titule “karioka“ u eri ovog izuzetnog fudbalera, po mnogima najboljeg igrača sveta svih vremena, koji je postao planetarna zvezda i simbol fudbalske igre na svim kontinentima.

A kako se desilo to da noga fudbalskog kralja kroči na teren stadiona “Čika Dača” posebna je priča, koja se i posle pola veka sa velikim zadovoljstvom prepričava među starijim sugrađanima.

CRVENI KAČKETI SRPSKOG MANČESTERA

Kragujevac je 1969. godine važio za jedan od većih industrijskih centara u SFRJ. Grad razvijene automobilske i vojne industrije tada je brojao oko 90 000 stanovnika, koji su mahom radili u Zavodu “Crvena zastava”. Standard je bio relativno dobar, živelo se lepo, putovalo, a vikendom, zna se, išlo na gradski stadion u Velikom parku, koji je nosio ime po jednom od fudbalskih pionira na ovim prostorima Danilu Stojanoviću – Čika Dači.

Već u to vreme Fudbalski klub Radnički imao je grupu svojih vernih navijača, koji su ovaj klub bodrili maltene na svakoj utakmici. Vođa navijača bio je Branislav Branko Mikulić, zvani Šnicla, a glavna navijačka pesma bila je „Tekla reka Lepenica“.

– Naša navijačka grupa nastala je 1962. godine. Naziv „Crveni đavoli“ odabran je iz pijeteta prema igračima Mančester junajteda koji su izginuli u onoj strašnoj avionskoj nesreći u Minhenu 1958. godine. Pri tom, igrači Radničkog i Mančester junajteda nosili su iste, crvene dresove, i poticali su iz provincijskih gradova sa razvijenom industrijom. Glavni navijački rekviziti bile su zastave i transparenti sa znakom Radničkog, kao i nezaobilazni crveni kačketi po kojima su navijači Radničkog bili prepoznatljivi. – priseća se Slavko Ristić, jedan od najvernijih simpatizera kragujevačkog kluba u tom periodu.

Grad takve veličine i značaja za čitavu Jugoslaviju zasluživao je da ima predstavnika u najjačem fudbalskom rangu takmičenja. Prva dva pokušaja Radničkog da se domogne elite, 1946. i 1957. godine, nisu okončana uspehom, pa su Kragujevčani sa nestrpljenjem iščekivali taj trenutak kada će njihov voljeni klub iskoračiti na veliku fudbalsku pozornicu tadašnje Jugoslavije.

U drugoj polovini šesdesetih godina počela je polako da stasava jedna izuzetno talentovana generacija kragujevačkih fudbalera, koja je napredovala meteorskom brzinom. Za samo dve sezone, Radnički je od trećeligaša dogurao do lidera Druge lige Istok, na opštu radost svojih navijača. Vrata Prve lige bila su široko odškrinuta, a “crvene” su do konačnog cilja delila još samo dva koraka.

Baraž dueli sa Sutjeskom i Crvenkom predstavljaju možda i najupečatljiviji deo istorije Fudbalskog kluba Radnički i kragujevačkog fudbala. Posebno je bio upečatljiv dvomeč sa Crvenkom. Kragujevčani su u prvoj utakmici pred 30 000 ljudi na „Čika Dači“ slavili sa 3:0, ali ih je i pored ubedljive pobede čekao nimalo lak revanš u „slatkom selu“.

O tome kako je bilo na tom odlučujućem susretu, koji je završen minimalnim, ali i nedovoljnim trijumfom Crvenčana od 1:0, svedoči Slavko Ristić, jedan od dve hiljade navijača Radničkog na ovom gostovanju.

– Sećam se da smo „fićom“ krenuli za Crvenku, i to u kasnim noćnim časovima. Na samom ulasku u Crvenku, na jednom podvožnjaku stajao je transparent sa porukom: „Paunovski, ošaćemo te do glave“, koji je bio posvećen tadašnjem krilu Radničkog Slobodanu Paunovskom, čiji je zaštitni znak u to vreme bila nešto duža kosa. To je bila jedina, da kažemo neprijatnost koju smo mi kao navijači Radničkog doživeli u Crvenki. Mi smo bili u prvoj grupi navijača koja je stigla u Crvenku i mogli smo nesmetano da se krećemo kroz grad, da nosimo zastave i niko nas nije dirao. Nakon naše grupe, stiglo je još oko dve hiljade navijača iz Kragujevca, od toga veliki broj sopstvenim prevozom, tako da je Radnički imao baš veliku podršku na toj utakmici. – kazuje Ristić.

Slika po povratku fudbalera Radničkog u Kragujevac bila je veličanstvena. Gomila ljudi tiskala se platou ispred zgrade suda, gde se isticala čuvena kafana „Pod orahom“, a veselje je potrajalo do ranih jutarnjih sati.

– Nikada ne mogu da zaboravim detalj kada je jedna žena šakom razbila čašu od dva deci i onda pokazala krvavu ruku, uz reči: „To je moj Radnički“. – priseća se Vlada Radivojević-Čavka jedne pomalo bizarne, ali upečatljive scene sa ovog dočeka.

I njegov klupski kolega Slobodan Paunovski dobro pamti te trenutke.

– Na platou kod suda dočekalo nas je 15 000 naših navijača. Ja sam u toj gužvi izgubio lanac i sat, ali ništa nije moglo da pomuti sjajan osećaj posle tog velikog uspeha. – kaže Paunovski.

Crveni kačketi bili su podignuti visoko u znak radosti. Kragujevac je konačno dobio prvoligaša…

ČAROBNJACI NA TURNEJI

Fudbalski velikan Santos je u svojim najslavnijim danima, u periodu između 1957. i 1974. godine, poput muzičkih zvezda redovno odlazio na evropske turneje. Tako je 1969. godine ekspedicija brazilskih fudbalskih asova posetila i Jugoslaviju, gde je zakazala četiri revijalne utakmice, protiv beogradskih „večitih“ Crvene zvezde i Partizana, zagrebačkog Dinama i sarajevskog Željezničara.

Dakle, Kragujevac nije bio predviđen programom turneje slavnog brazilskog kluba, ali je jedna utakmica uticala na to da rukovodstvo Santosa promeni prvobitni plan i skrene malo južnije od Save i Dunava.

7. septembra 1969. godine na stadionu JNA u Beogradu igrala se utakmica trećeg kola Prve lige SFRJ. Domaći Partizan dočekao je kragujevački Radnički. Crno-beli su uoči utakmice važili za favorita, posebno nakon dve startne pobede protiv Olimpije i Vojvodine, ali su momci u crvenim dresovima na opšte iznenađenje prisutne publike pružili izvanrednu igru i potukli svog rivala sa 4:1.

Sjajno izdanje „crvenih“ nije promaklo ljudima iz Santosa, koji su izrazili želju da promene protivnika i umesto beogradskih „crno-belih“ odmere snage sa Kragujevčanima. Zanimljiva je anegdota koju nam je ispričao tadašnji fudbaler kragujevačkog kluba Ljubiša Đorđević-Munjoz, o tome kako je predsednik Santosa pobrkao ekipe Radničkog i Partizana.

– Predsednik Santosa je posle utakmice prišao Sveti Vasiljeviću, tadašnjem predsedniku Radničkog, sa uverenjem da je on deo uprave Partizana i čestitao mu na dobroj igri njegove ekipe i ubedljivoj pobedi. Međutim, kada mu je Sveta objasnio da je on zapravo predstavnik gostujuće uprave, predsednik Santosa je odlučio da promeni prvobitni plan i da umesto sa Partizanom, njegova ekipa odigra utakmicu sa nama. – otkrio je popularni Munjoz.

Slavko Ristić nije bio na utakmici sa Partizanom, ali je od kolega navijača saznao kako je došlo do toga da Pele i drugovi odluče da gostuju u srcu Šumadije.

– Tadašnji menadžer Santosa je po završetku utakmice prišao predsedniku kluba i rekao mu: „Ovi crno-beli su isuviše slaba ekipa za nas. Igraćemo sa ovom ekipom u crvenim dresovima. To je jedan provincijski tim iz grada udaljenog oko 120 km od Beograda. E tamo idemo da igramo.“ Tako je, eto, pala odluka da umesto sa Partizanom, Santos igra protiv Radničkog.

Santos je turneju započeo 10. septembra u Beogradu, utakmicom sa Crvenom zvezdom, koja je završena bez pobednika (3:3). Tri dana kasnije, Brazilci su gostovali Dinamu u Zagrebu. I ova utakmica završena je bez pobednika (1:1).

I tako je došao i taj 15. septembar, kada su Pele i drugovi trebali da istrče na teren stadiona „Čika Dača“.

PELEOV KIŠNI PLES

Kucnuo je trenutak početka velikog fudbalskog spektakla na „Čika Dači“. Sa jedne strane moćni Santos sa Peleom na čelu i još sedmoricom reprezentativaca Brazila u svojim redovima (Gilmar, Karlos Alberto, Žoel Kamargo, Klodoaldo, Đalma Dias, Rildo i Edu). Na drugoj strani mlada ekipa Radničkog, za ovu priliku pojačana četvoricom igrača iz niškog imenjaka – golmanom Miodragom Kneževićem, centarhalfom Ljubišom Rajkovićem, bekom Ilijom Dimoskim i veznim fudbalerom Vitomirom Dimitrijevićem.

Bio je kišni ponedeljak, radni dan, ne baš idealan termin i uslovi za jednu fudbalsku utakmicu. Nakon što su čuli da će ovu utakmicu direktno prenositi državna televizija, većina Kragujevčana je ipak odlučila da ne kisne na stadionu, već da u toplini svog doma prati prenos. Na kraju se na „Čika Dači“ okupilo par hiljada posetilaca, koje ni provala oblaka nije sprečila da uživo gledaju fudbalskog kralja. Do dana današnjeg licitira se brojem gledalaca na toj utakmici, što neodoljivo podseća na onu scenu iz čuvene predstave “Radovan Treći”, u kojoj Radovanov tast Stanislav, utvrđujući brojno stanje Vilotića, procenjuje da ih ima negde između 10 i 160.

Fudbaleri Radničkog su u ovu utakmicu ušli samo dan nakon prvenstvenog duela sa imenjakom iz Niša. Iako umorni, Kragujevčani su izuzetno motivisani izašli „na crtu“ Brazilcima. Uslovi za igru bili su prilično loši, kišom natopljen teren i klizava lopta koja je pravila velike probleme golmanima. Uprkos tome, fudbaleri Radničkog i Santosa priuštili su pokisloj publici nezaboravnu fudbalsku predstavu, o kojoj se sa velikim ushićenjem priča i pedeset godina kasnije.

Santos je prvi poveo pogotkom Edua, da bi nedugo zatim uzvratio visoki Vladeta Nikolić. Međutim, na scenu je ponovo stupio 19-godišnji Edu, koji je sa još dva pogotka obezbedio Santosu ubedljivo vođstvo od 3:1, pokazavši da su ga sa pravom smatrali za Peleovog naslednika u tom periodu.

Ali fudbaleri Radničkog nisu se predavali. Prvo je Sava Paunović sjajnim udarcem sa distance smanjio na 2:3, a zatim je u prvi plan iskočio Slobodan Paunovski i sa dva gola režirao šokantan preokret – 4:3 za Radnički!

Publika je bila u sevdahu. Da li je moguće da će njihovi ljubimci „skinuti skalp“ velikom Santosu?! Do poslednjeg sudijskog zvižduka ostalo je manje od deset minuta, toliko je još trebalo izdržati…

Međutim… Tada je fudbalski kralj demonstrirao svoju klasu. U poslednjim trenucima utakmice, Pele se kao na igrici prošetao do gola Radničkog i postavio konačnih 4:4.

Ovakav tok utakmice izazvao je razne kontraverze. Jedna od glavnih je ta da je rezultat utakmice na „Čika Dači“ bio unapred dogovoren.

– Svi tvrde da je ta utakmica bila nameštena, ali ja mislim da su svi golovi pali regularno. Neki kažu da je Paunovski postigao četvrti gol i nije ispoštovao dogovor da se utakmica završi nerešenim rezultatom – 3:3. On je dao taj gol u 85. ili 86. minutu, da bi se onda Pele iznervirao, uzeo loptu i u poslednjem minutu utakmice izjednačio na 4:4. – kaže Slavko Ristić.

Ovu utakmicu naročito dobro pamti Vlada Radivojević-Čavka, kome je pripao taj nezahvalan zadatak da proba da sačuva Pelea.

– To je savršenstvo od igrača. Kakav Maradona, Mesi… Pele je broj jedan! – kategoričan je Čavka, koji još uvek ne može da prežali to što mu je jedan od saigrača preoteo Peleov dres na kraju utakmice.

Posebnu atrakciju na ovoj utakmici predstavljao je jedan brazilski radio reporter, koji je pratio ekipu Santosa na ovoj turneji. Onako promrzao i pokisao špartao je pored aut linije i neprekidno pričao, ne uzimajući predah između rečenica.

OVAJ KLUB JE NEKADA BACAO SVETLA DALEKO…

1969. godina sigurno je najznačajnija u istoriji Fudbalskog kluba Radnički i kragujevačkog fudbala uopšte. Pored izborenog plasmana u Prvu ligu SFRJ, ova godina ostaće upamćena po gostovanju Pelea i ostalih vedeta brazilskog Santosa, najboljeg kluba na planeti tih godina.

Dokaz je to veličine kluba sa „Čika Dače“, koji je u tom periodu proživljavao svoje najslavnije dane. Naši stariji sugrađani i dan-danas sa velikim oduševljenjem, baš kao i pre pedeset godina, pričaju svojoj deci i unucima o kišnom plesu Pelea i družine na terenu „Čika Dača“, kao i o slavnoj generaciji fudbalera Radničkog, kojoj je malo nedostajalo da „uzme skalp“ najboljoj ekipi na svetu. Kragujevac je u tom periodu živeo svoju fudbalsku bajku, koja je, čini se, prekratko trajala.

Naime, Radnički je posle par godina igranja u Prvoj ligi SFRJ ispao iz najvišeg ranga takmičenja, u koji se ponovo vratio tek posle 22 godine, i to ponovo kroz baraž, ovoga puta sa Čukaričkim. U međuvremenu je nestala „velika Juga“, pa su „crveni“ umesto sa zagrebačkim Dinamom, splitskim Hajdukom, sarajevskim Željom ili Olimpijom iz Ljubljane, ovoga puta igrali protiv Obilića, Milicionara, Hajduka sa Liona…

Turbulentna sudbina kluba sa „Čika Dače“ nastavila se i tokom prve decenije ovog veka. Bilo je kratkotrajnih uspona i velikih padova, kao i perioda kada se strepelo za samu sudbinu kluba, ali sve smo to pregurali. Danas je Radnički stabilan i dobro organizovan klub, koji stremi ka povratku u elitni rang takmičenja.

Pele je u međuvremenu završio fudbalsku karijeru, izdao autobiografiju, okušao se i u glumačkim vodama, ali je do dana današnjeg pre svega ostao ono što je bio i tokom svoje aktivne igračke karijere – najbolji ambasador fudbala na svim kontinentima.

Pa ko zna, možda „kralja fudbala“ put jednoga dana ponovo nanese u srce Šumadije, pa da se uz čašicu „šumadijskog čaja“ priseti onog kišnog 15. septembra kada je prvi put istrčao na travnati tepih stadiona „Čika Dača“.

KARABIN ZA OBOŽAVATELJKE

Slavko Ristić otkrio nam je još par interesantnih detalja sa gostovanja Pelea i družine u srcu Šumadije. Naime, malo je poznat podatak da su fudbaleri Santosa iz Beograda u Kragujevac stigli automobilima Zastava 1300. Bio je to najbolji način da ljudi iz kragujevačke fabrike automobila promovišu svoj najnoviji model vozila.

Zanimljiva je i priča prilikom dodele karabina, specijalnog poklona Zavoda “Crvena zastava” gostima iz Brazila. Slavku Ristiću, tada mladom ekonomisti u Zastavi, pripala je ta čast da upravo on bude taj koji će uručiti specijalni poklon velikom Peleu.

– Kada sam ja rekao da mi je velika čast što imam priliku da uručim karabin najboljem igraču sveta kao prigodan poklon Zavoda “Crvena zastava”, on mi je u šali odgovorio: „Hvala Vam gospodine na ovako lepom poklonu. Dobro će mi doći da se odbranim od silnih obožavateljki širom sveta.“ – priseća se Ristić ovog zanimljivog detalja.

Napomena

U članku su korišćene fotografije iz više različitih izvora: