Legendarna predstava u izvođenju Zvezdara teatra.

Premijera-praizvođenje ove predstave bila je u Zvezdara Teatru, 6. novembra 1987. godine.

Uloge:

• Danilo - Bata Stojković kao Sava odžačar, 
• Mihajlo - Miša Janketić kao Jagoš, 
• Jelisaveta - Seka Sablić kao Vesela, 
• Danilo Lazović kao milicioner Vule, 
• Žarko Radić kao Teja, 
• Sofija Žugić kao Nina, 
• Ljubiša Nikolić kao Leopold Vazik, 
• Vanja Janketić kao Gospodin Gravinjski, 
• Jovo Bukumirović, Ljubo Bujišić, Tomo Komatina, Bogdan Tešović.

Tekst i režija: Dušan Kovačević

Reč pisca

Klaustrofobičnu komediju sam pisao pre trideset godina. Pisao sam je sa osećanjem da živimo u teskobi koja se prikriva povremenim otvaranjem prozora. Izlazak iz te naše teskobne kuće – domovine, u zemlje „slobode“ – najčešće u Italiju, bilo je osećanje odlaska na vikend zatvorenika osuđenih na život u komfornom zatvoru i pod budnim okom „jedne od najboljih evropskih policija“.

Čovek može biti zaglavljen u liftu kao i u državi, kaže Sava odžačar u ulozi radničke sirotinje i tamnoputog Otela – čoveka zaljubljenog u život koji mu je nedostižan.

Podnaslov ove gorke komedije mogao bi biti i naslov: Pozorište potkazuje život. To je tačna i valjda jedina čestita strana potkazivanja kao želje za istinom.

MILICIONER: Šta radiš to, Savo?

SAVA: Skupljam stari hleb. Za svinje.

MILICIONER: Držiš svinje?

SAVA: Ne držim, izdržavam ih. Posle prodaje izdržavaju one mene... Tako, izdržavamo se.

MILICIONER: Hm... Mala ti plata, Savo?

SAVA: Mala... Pomažem sina, kćerku, sestru, brata i majku.

MILICIONER: Puno ih je.

SAVA: Nije njih puno, moj Vule, nego je mene malo. Da me ima više, bilo bi mi lakše. A njih hvala bogu, nikad previše.

...

MILICIONER: Da... a ja mislio da bacaš đubre, pa se baš obradovao što te vidim.

SAVA: Pre pola godine sam prestao da plaćam komunalno. Kad su me tužili, rekao sam sudiji: Neću da plaćam, jer ja nemam šta da bacim... A malopre se nešto mislim da sam, ipak, pogrešio. Morao bi da im plaćam, ali ne zato što ne bacam, već za ono što uzimam... A tebi je malo krivo što vidiš da skupljam hleb?

MILICIONER: Jeste... I da znaš, ima da ti pomognem... Ima da pređeš da radiš kod mene. Nećeš ti meni da prekopavaš tuđe đubre.

SAVA: Sve zavisi, moj Vule, šta je đubre... Jedan moj komšija, inače baš gospodin čovek, krenuo uoči Nove godine da baci đubre. Lift se zaglavio, a ovi što ga odglavljuju otišli na doček. Kad su ga oslobodili posle dva dana, čovek pojeo sve što je poneo da baci.

MILICIONER: đubre?

SAVA: Bilo đubre dok nije ogladnio. Sutradan, po zaglavljivanju, počeo da prebira po kesama: ovo još može da se jede, ovo nije đubre, ovo jeste, ovo nije... Prvi dan. Drugi dan sve pojeo. Našli ga s praznim kesama. Još se izvikali na njega: Što si pošao da baciš kad nije bilo za bacanje! Vozaš se iz luksuza! Morao čovek da se izvinjava što je dva dana proveo u liftu i jeo đubre.

MILICIONER: Da... svega ima.

SAVA: A jedan moj komšija, pesnik, kad je čuo ovo, rekao mi je: Znaš, Savo, neko jede đubre u zaglavljenom liftu, a većina u zaglavljenoj državi. Veli, dok nam ne odglave državu, siti ćemo se najesti đubreta.”