Njemu prezime nije trebalo. U istoriju i narodno pamćenje ušao je kao vojvoda Stepa
...Pre otadžbinskih ratova Stepa je bio komandant divizije u Kragujevcu. Naredio je da se posilni kod oficira mogu koristiti samo za one poslove koji su predviđeni pravilima službe.
Jednog dana, međutim, vojvoda se uverio da se njegova naredba ne poštuje. Oko podne, usred grada, sreo je vojnika s porcijama u ruci. Zaustavio ga je i započeo razgovor:
- Vojniče, stani!
- Izvol’te, gospodine pukovniče!
- Kod koga si na službi?
- Kod majora Jovanovića
- Šta to nosiš?
- Ručak.
- Ko ti je rekao da nosiš porcije!
- Gospođa majorica.
- Sedi!
- Razumem!
Vojnik brzo sede ukraj ulice.
- Jedi! - zapovedi Stepa.
Vojnik je pojeo majorov ručak.
- E, sad idi kući i kaži gospođi majorici da te je sreo komandant divizije i da ti je naredio da pojedeš majorov ručak.
Vojnik je pozdravio i otišao da ispuni naređenje.
Otada nikome više nije palo napamet da koristi vojnike za ovakve poslove.
Vojvoda Stepa, kao komandant Šestog puka u Kragujevcu: U miru bio je sitničav, čak i krut u ispunjavanju obaveza, u ratu ulazio je mirno u zonu vatre - sam je odlazio tamo gde je slao svoje vojnike...
Idu u stroju dva vojnika, otac i sin, dirljiva slika. Prešli su preko albanskih gora, stigli do Jonskog mora, tamo u zemlji nara i krina, izgubi otac jedinog sina. Vojvoda Stepa na konju jaše, dušmanin belom zastavom maše! Krenuli Srbi ispred Soluna, promaši oca trista plotuna, ali na vrhu Kajmakčalana, noga mu posta krvava rana, secite braćo, tako vam Boga, kad nemam sina, šta će mi noga. Vojvoda Stepa na konju jaše, dušmanin belom zastavom maše! Dovezla oca volujska kola, pred jednu kuću što beše škola, nekada škola, bolnica sada, spaljenog, pustog Pirota grada, depešu šalje vojnik bez čina, ne čekaj ljubo mene i sina. Vojvoda Stepa na konju jaše, dušmanin belom zastavom maše!
Komentara: 0