Radomir Putnik (Kragujevac, 24. januar 1847.

Vojni istoriÄari s razlogom smatraju da je Radomir Putnik bio "najznaÄajnija i najtragiÄnija figura meÄ‘u srpskim vojvodama", koja je na kraju doÅ¾ivela svoju apoteozu na dnu poraza.

Rodio se 24. januara 1847. godine u Kragujevcu, gde je završio osnovnu školu i niÅ¾u gimnaziju. Po završetku prvog razreda više gimnazije, stupio je (septembra 1861) u Artiljerijsku oficirsku školu (Vojnu akademiju), koju je završio 1866. godine, kao osmi u rangu. U Äin artiljerijskog potporuÄnika proizveden je 31. decembra 1866. i postavljen za komandira voda 4. poljske baterije, ali tu duÅ¾nost nije primio, veÄ‡ je, kao dobar crtaÄ, zadrÅ¾an na radu u Topografskom odeljenju Ministarstva vojnog. Na tog duÅ¾nosti ostao je do januara 1867, kada je upuÄ‡en u trupu i postavljen za komandira voda, da bi mu tek posle dve godine bila poverena osnovna artiljerijska jedinica - baterija.

VeÄ‡ na tim prvim oficirskim duÅ¾nostima, Putnik je - shvativši da se nacionalno osloboÄ‘enje ne moÅ¾e uspešno dovršiti iznuÄ‘enim reformama i hatišerifima turskog suverena, veÄ‡ samo krvlju i oruÅ¾jem - marljivo pripremao sebe i svoje jedinice za ostvarenje tog uzvišenog cilja. U istoriji nema primera da potporuÄnik piše uputstvo za obuku trupa, kao što je to uÄinio Putnik 1868. godine. Upravo od tada, njegov uticaj na razvoj srpskih oruÅ¾anih snaga vidno je prisutan: najpre u radu generalštabne komisije, formirane neposredno po završetku srpsko-turskih ratova 1876-1878, s ciljem da srpsku vojsku po organizacionoj strukturi što više pribliÅ¾i savremenim evropskim armijama; zatim u objavljivanju priruÄnika Artiljerija u gradskoj vojni, u kome je obradio sve vidove ofanzivnih akcija artiljerije protiv tvrÄ‘ava od blokade do odsudnog napada; najzad, u obogaÄ‡ivanju programa obuke starešinskog kadra (poÄetkom devedesetih godina prošlog veka), kada je, u svojstvu pomoÄ‡nika naÄelnika Glavnog generalštaba, u taj program uneo rešavanje taktiÄkih zadataka i kada je njegov uticaj na ujednaÄavanje pogleda na doktrinarne principe organizacije i upotrebe oruÅ¾anih snaga bio izuzetno snaÅ¾an. Taj uticaj nije prestao ni posle preranog i neopravdanog penzionisanja 1896. godine, veÄ‡ se ispoljavao u pripremi kapetana za majorski ispit i objavljivanju dvotomne studije SluÅ¾ba generalštaba, koja Ä‡e decenijama sluÅ¾iti kao udÅ¾benik za struÄno usavršavanje generalštabnih oficira.

Posle Majskog prevrata 1903. godine, Putnik je presudno uticao na dalji razvoj srpske vojske, jer je neposredno posle uklanjanja sa vlasti dinastije ObrenoviÄ‡a reaktiviran, unapreÄ‘en u Äin generala i postavljen za naÄelnika Glavnog generalštaba. Na toj duÅ¾nosti ostaÄ‡e sve do poÄetka balkanskih ratova, odnosno do kraja 1915. godine, s tim što je ujedno bio i Älan Vojnog saveta, a u tri maha i ministar vojske (1904, 1906-1908. i 1912). U tom periodu, Putnik je - zahvaljujuÄ‡i bespreskornoj moralnoj reputaciji, apsolutnoj lojalnosti prema ustavu, suverenu i drÅ¾avnoj upravi, a nadasve širokom struÄnom obrazovanju - uspeo da konsoliduje ozbiljno poljuljane redove srpske vojske, odstrani iz nje razoran uticaj unutrašnjih meÄ‘upartijskih trvenja, naoruÅ¾a je savremenim oruÅ¾jem, saobrazi vojna pravila svojstvima toga oruÅ¾ja, liÄno obuÄi više generacija generalštabnih oficira i najdarovitije postavi na kljuÄne komandne ploÅ¾aje, uzdigne rezervni starešinski kadar svih rodova i sluÅ¾bi, zameni kasarski dril praktiÄnom obukom trupa, izgradi njenu sopstvenu vojnu doktrinu i osposobi je da se uspešno nosi sa najmodernije opremljenim evropskim armijama. Za Putnika se, doista, moÅ¾e reÄ‡i da se, u svojstvu kreatora srpske vojne politike, ispoljio "kao genije rada, konstruktivnosti, istrajnosti i logike".

Ratna staza vojvode Putnika poÄela je jula 1876. izgubljenim bojem kod Kalipolja, u kome je njegova brigada pretrpela velike gubitke (kada je poÄeo srpsko-turski rat, Putnik je postavljen najpre za naÄelnika štaba, a ubrzo posle toga za komandanta RudniÄke brigade I klase), zbog loše pripreme i traljavog voÄ‘enja srpske Ibarske vojske, kojom je komandovao general Franjo Zah. Na taj neuspeh nadovezale su se nedaÄ‡e u bojevima na Adrovcu, Šiljegovcu i Krevetu, koje su se završile katastrofom na Äunisu; time je prvi rat s Turskom definitivno izgubljen, ali, zahvaljujuÄ‡i intervenciji Rusije, bez teÅ¾ih posledica.

VeÄ‡ u tom prvom neuspešnom ratu, Putnik se pokazao ne samo kao sposoban i hrabar oficir, koji sa isukanom sabljom u ruci predvodi svoje trupe u jurišima, veÄ‡ i kao komandant bogate stvaralaÄke inicijative. Zbog toga je, sredinom oktobra 1876, vanredno unapreÄ‘en u Äin kapetana I klase, a 29. decembra iste godine i u Äin majora, što najbolje potvrÄ‘uje tvrdnju Vladana ÄorÄ‘eviÄ‡a, izreÄenu 20. oktobra 1876, "da Radomir Putnik spada u red najsposobnijih srpskih mlaÄ‘ih oficira".

U borbama oko Pirota (za vreme drugog rata s Turskom), Putnik je komandovao centralnom kolonom Šumadijskog korpusa, a u operacijama za osloboÄ‘enje Niša RudniÄkom brigadom I klase. Istakao se u borbama za osloboÄ‘enje Vranja kao komandant VeterniÄke kolone, sa kojom je, 31. januara 1878, razbio turske snage na GoÄu i Devotinu i, nastavljajuÄ‡i nezadrÅ¾ivo nastupanje, 4. februara oslobodio Gnjilane; prednji delovi njegove kolone stigli su 5. februara do GraÄanice i Lipljana, gde ih je zateklo nareÄ‘enje o obustavljanju neprijateljstava.

Po završetku velike istoÄne krize, Putnik je 1879. godine upuÄ‡en na šest meseci u Rusiju da bi se upoznao s naoruÅ¾anjem i barutnim magacinima ruske vojske. Po povratku u zemlju poloÅ¾io je prijemni ispit za generalštabnu struku i izvesno vreme proveo na praktiÄnom radu u Glavnom generalštabu, a potom postavljen za naÄelnika štaba Dunavske divizije; na toj duÅ¾nosti unapreÄ‘en je, 4. juna 1884. godine, u Äin generalštabnog potpukovnika i preveden u generalštabnu struku. U srpsko-bugarskom ratu 1885. godine nalazio se na duÅ¾nosti naÄelnika štaba Dunavske divizije, koja je uÄestvovala u bici na Slivnici.

Mada je veÄ‡ u ratovima koje je Srbija vodila u drugoj polovini DÅ¾IDÅ¾ veka Radomir Putnik stasao u izvanrednog vojnog starešinu, njegov vojniÄki talenat je zablistao punim sjajem tek u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. Kao dosledan pobornik saveza balkanskih hrišÄ‡anskih drÅ¾ava protiv Turske, vodio je glavnu reÄ o vojnim pitanjima prilikom pregovora o tom savezu. Iako se njegova pretpostavka da Ä‡e turske glavne snage biti grupisane na ovÄepoljskim poloÅ¾ajima nije ostvarila (zbog toga nije realizovana ni njegova zamisao da prikupljenim snagama triju armija bije odluÄujuÄ‡u bitku), vojni struÄnjaci istiÄu da je Putnik, u osnovi, pravilno procenio situaciju i Prvu armiju, koja je dejstvovala moravsko-vardarskim pravcem, uÄinio tako jakom da je sama mogla da tuÄe tursku Vardarsku armiju, bez obzira na kojim poloÅ¾ajima i u kakvom rasporedu se nalazile njene snage. To shvatanje potvrÄ‘uje velika pobeda srpske vojske u neoÄekivanom sudaru ovih armija kod Kumanova 23. i 24. oktobra 1912, za koju je Putnik dobio Äin vojvode. U nastavku operacija Putnik je - upuÄ‡ujuÄ‡i glavne snage preko Velesa, a pomoÄ‡ne preko KiÄeva prema Resnu - nadigrao tursko komandovanje i u Bitoljskoj bici (16. i 19. novembra) konaÄno potukao tursku Vardarsku armiju.

UoÄi Drugog balkanskog rata, Putnik je, povinujuÄ‡i se zahtevima vlade da ne uÄini ništa što bi Bugarima moglo posluÅ¾iti kao povod za rat, bio prinuÄ‘en da se unapred odrekne strategijsko-operativne inicijative. Pa ipak, on je - zahvaljujuÄ‡i trezvenoj proceni situacije, a pre svega odluci da veÄ‡ prvoga dana BregalniÄke bitke preÄ‘e u protivofanzivu radi preotimanja operativne inicijative - stvorio uslove da uspešno zaustavi Å¾estoke napade bugarske vojske (ÄŒetvrta, Peta, TreÄ‡a i Prva armija) na bregalniÄkom, krivoreÄkom, sofijsko-nišavskom i timoÄko-podunavskom pravcu, preÄ‘e u opštu protivofanzivu i, u sadejstvu sa snagama drugih balkanskih drÅ¾ava, prinudi Bugarsku na kapitulaciju.

Kada je reÄ o delatnosti vojvode Putnika kao naÄelnika štaba Vrhovne komande u Prvom svetskom ratu, najpre valja reÄ‡i da je on tvorac ratnog i poÄetnog operacijskog plana srpske vojske, Äiju okosnicu Äini ideja strategijskog doÄeka, formulisana ovako: DrÅ¾ati se odbrane dok se politiÄka i strategijska situacija ne razjasni a potom dejstvovati prema situaciji. U duhu te ideje, glavne snage srpske vojske grupisane su na liniji Svilajnac - Stari AdÅ¾ibegovac - Palanka - Topola - AranÄ‘elovac - lazarevac, s prednjim odredima na Savi i Dunavu. Druga armija, koja je bila najjaÄa i sastavljena od divizija I poziva, postavljena je na prostoru ArnaÄ‘elovac - Lazarevac, da bi u što kraÄ‡em vremenu mogla napasti desni bok neprijateljevih snaga koji dejstvuju veliko-moravskim pravcem, ili, pak, levi bok onih snaga koje bi preko Drine nastupale ka Valjevu. Takav poÄetni raspored snaga omoguÄ‡io je Vrhovnoj komandi da, Äim se uverila da neprijateljeva glavnina dejstvuje preko Drine ka Valjevu, brzo i spretno saobrazi svoj poÄetni operacijski plan sa stvarnom situacijom i u Cerskoj bici (12. do 24. avgusta) potuÄe austrougarsku Petu i delove Druge armije. Bila je to prva savezniÄka pobeda nad Centralnim silama u ratu koji za Antantu nije dobro poÄeo. IzveštavajuÄ‡i o tome starog kralja Petra, vojvoda Putnik je s ponosom isticao da je neprijatelj pretrpeo ogromne gubitke, da su mu Äitavi pukovi uništeni i da su ogranci Cera i Iverka pokriveni leševima njegovih vojnika i oficira.

U bici na Drini (6. septembar do 11. novembra 1914) srpska bojska je prodrla u Srem do linije Banovci - Nova Pazova - Vojka - Popinci - BuÄ‘anovci i neposredno ugrozila Rumu i InÄ‘iju; protivudarom Druge armije na donjoj Drini, osujetila pokušaj PoÄ‡orekove Pete armije da forsira Drinu i ovlada MaÄvom, i gotovo puna dva meseca prikovala njene snage za obale graniÄnih reka, iscrpljujuÄ‡i njihovu napadnu moÄ‡; protivofanzivom Prve i TreÄ‡e armije na frontu Sokolska planina - GuÄevo zaustavila napad neprijateljske Šeste armije i nanela joj teške gubitke (austrougarske balkanske snage su u bici na Drini imale oko 130.000 ljudi izbaÄenih iz stroja); autori Letzter-Kriega istiÄu da tom prilikom Šesta armija nije odbaÄena preko Drine samo zato što se komandant TreÄ‡e armije, general Šturm, "nije dovinuo do smele Putnikove koncepcije".

Velika pobeda srpske vojske u Kolubarskoj bici (16. novembra do 15. decembra 1914) uvrstila je vojvodu Putnika u udÅ¾benike ratne istorije svih zemalja sveta. U toj veliÄanstvenoj bici stari vojvoda je u svojim slabaÄkim rukama grÄevito drÅ¾ao sve konce, ispoljavajuÄ‡i zadivljujuÄ‡u ravnoteÅ¾u uma i volje i donoseÄ‡i lucidne odluke, kojima je u ratnim uslovima uigranu racionalnost srpskog komandovanja i izvanrednu borbenost trupa slio u optimalnu efikasnost i, upravo u trenutku kada je izgledalo da je propast Srbije neizbeÅ¾na, prešao u opštu ofanzivu, probio front PoÄ‡orekove Šeste armije na Suvoboru, blagovremeno parirao obuhvatni napad Kombinovanog korpusa (60 bataljona) na Kosmaj i Varovnicu, a zatim promenio pravce napada Druge i TreÄ‡e armije i u nastavku operacija do nogu potukao Ä‡esareve Balkanske snage, nateravši njihove ostatke u paniÄno bekstvo preko Dunava, Save i Drine. O ovoj velikoj pobedi srpske vojske mnogo je pisano ne samo u savezniÄkim nego i u neprijateljskim zemljama. NavešÄ‡emo samo jedan pasus iz Älanka poznatog nemaÄkog publiciste Maksimilijana Hardena, objavljenog krajem decembra 1914, koji glasi: "VeÄ‡ deset puta nam je javljeno da je Äitava jedna srpska divizija ili armija uništena, a bar pet puta su nam to isto javili za celu srpsku vojsku. To ludo škrabanje sluÅ¾ilo je vrlo rÄ‘avo našem savezniku. Austrougarske trupe, o Äijoj hrabrosti i izdrÅ¾ljivosti nema potrebe govoriti (koje je vodio slavni PoÄ‡orek), bile su tuÄene od hrabrih ljudi, Äiste ratniÄke rase, izveÅ¾banih u dobroj školi i voÄ‘enih strategijskom veštinom maršala Putnika i generala MišiÄ‡a."

Sticajem nesreÄ‡nih okolnosti, ratna staza vojvode Putnika završena je krajem 1915. na Albanskom primorju, posle gubitka cele drÅ¾avne teritorije, kada je nepobeÄ‘ena srpska vojska stigla do dna svoje velike nesreÄ‡e. U toj gragiÄnoj ratnoj godini, Putnik je, savlaÄ‘ujuÄ‡i fiziÄku nemoÄ‡ Äudesnom duhovnom snagom, uspeo da izvuÄe svoje desetkovane trupe iz tri smrtonosna zagrljaja brojno i tehniÄki nadmoÄ‡nijih Makenzenovih snaga, rukovodeÄ‡i odbrambenim operacijama srpske vojske iz bolesniÄke postelje. IzmiÄuÄ‡i vešto ispod koncentriÄnog udara neprijateljevih trupa, srpska vojska se krajem novembra 1915. godine našla na Kosovu i Metohiji, u gotovo potpunom okruÅ¾enju, odseÄena od svojih saveznika i pritešnjena uz gorostasne albanske planine. Pred njom su stajale samo dve moguÄ‡nosti: ili kapitulacija i poniÅ¾avajuÄ‡i separatni mir, ili povlaÄenje preko vrletnih i snegom pokrivenih albanskih i crnogorskih planina na Albansko primorje. Vojvoda Putnik se - smatrajuÄ‡i da bi kapitulacija bila najgore rešenje i ÄuvajuÄ‡i Äast, ponos i dostojanstvo srpskog naroda - bez kolebanja opredelio za drugu moguÄ‡nost. Krajnjim naporom uspeo je da izdiktira svoju poslednju direktivu, koja Ä‡e srpsku vojsku odvesti na Jadransko primorje, a odatle na Solunski front. Posle toga je potpuno konuo - nije mogao ni da hoda ni da jaše, pa su ga njegovi vojnici (u specijalno napravljenoj nosiljci) na rukama preneli preko albanskih planina do Skadra.

Istina je da je sa gubitkom zdravlja opadalo i Putnikovo uÄešÄ‡e u komandovanju srpskom vojskom, ali je istina i to da je on kreator svih krupnijih odluka Vrhovne komande sve do odlaska na odmor i leÄenje krajem 1915. godine. Švajcarac ArÄibald Rajs je zabeleÅ¾io da je tek 1915. godine shvatio "koliko je neobiÄan i uman bio taj starac, bledog lica, uokvirenog prosedom gustom bradom podrezanom u šiljak, koji je svoju bolesniÄku postelju pretvorio u biro u kome je neumorno radio i dan i noÄ‡".

Na kraju valja nešto reÄ‡i o Putnikovim strategijsko-operativnim odlukama, koje su imale sudbonosan znaÄaj za zemlju i narod srpski, jer se on upravo kroz te odluke ispoljio kao nenadmašiv strateg i krupna istorijska liÄnost. Te kratke, razumne i kristalno jasne odluke iznenaÄ‘uju dubinom misli i gvozdenom logikom, neposredno izviru iz konkretnih ratnih situacija i skladno se uklapaju u delotvornu celinu Putnikove strategije, koja nije bila ništa drugo nego jedan od elemenata srpske drÅ¾avne politike. Jer, Putnik nije bio pristalica one škole koja smatra da je voÄ‘enje rata stvar strategije a ne politike, vojskovoÄ‘a a ne drÅ¾avnika, pa stoga nijednu krupnu odluku nije doneo bez saglasnosti vlade. Posebno treba istaÄ‡i da je Putnik bio hladna, racionalna i vrlo metodiÄna liÄnost; nije voleo riskantnu strategiju koja pošto-poto ide za spektakularnim rezultatima, bez obzira na rizik. Ni najburniji dogaÄ‘aji nisu ga mogli izbaciti iz ravnoteÅ¾e; bio je oprezan i metodiÄan u trenucima trijumfa baš kao i u vreme kada se pod udarcima sudbine povijao do zemlje. Putnik, doista, nije praskao vatrometom duha, nije zasenjivao efemernim artifikacijama, veÄ‡ se - kako s razlogom naglašava general Petar Tomac - "manifestovao trajnije, korisnije, sudbonosnije, kao mirna, dobro upravljena, efikasna topovska paljba".

U liÄnom Å¾ivotu vojvoda Putnik je bio miran, povuÄen i posloviÄno skroman Äovek. Izbegavao je razmetljive gestove na pozornici javnog mnjenja, pa i preterano dekorisanje odlikovanjima, istiÄuÄ‡i: "Moje dekoracije su ispod mundira". Kada su za vreme balkanskih ratova odreÄ‘ivane dnevnice oficira, naredio je da dnevnica potpuruÄnika i vojvode budu jednake - tri dinara dnevno. Takav je bio vojvoda Putnik.

Sto najznamenitijih Srba (Princip Beograd)

* * *

I posle smrti, sudbina slavnog vojskovoÄ‘e nije bila laka.

Vojvoda Radomir Putnik umro je u Nici 17. maja 1917. godine. Zaboravljen od svih poÄivao je nesahranjen u kapeli na ruskom groblju. Posmrtni ostaci tek nakon devet godina preneti su u OtadÅ¾binu i sahranjeni 7. novembra 1926. godine.

ARHIVA PPNS

SRBIJA U VELIKOM RATU

U glavnim ulogama:

Vojislav BrajoviÄ‡ kao Vojvoda Radomir Putnik,
Branislav LeÄiÄ‡ kao Vojvoda Å½ivojin MišiÄ‡,
Miodrag KrstoviÄ‡ kao Nikola PašiÄ‡,
Nikola RakoÄeviÄ‡ kao Major Dragutin GavriloviÄ‡,
Vladimir JocoviÄ‡ kao Kralj Aleksandar I KaraÄ‘orÄ‘eviÄ‡,
SrÄ‘an Timarov kao Vasilij Štrandman,
Ljubivoje TadiÄ‡ kao Baron Gizl fon Gizlingen i
Branko JeriniÄ‡ kao Lazar PaÄu.

...Nikola JankoviÄ‡ je autor znaÄajnih skulptura na javnim mestima, odnosno javnih spomenika: Spomenik Borisu KidriÄu u Beogradu (1963), Spomen obeleÅ¾je pred fabrikom “Zastava” u Kragujevcu (1970), Reljef na Spomeniku Kosmajskom partizanskom odredu (autor spomenika Vojin StaniÄ‡) (1971), Spomenik Aleksi ŠantiÄ‡u u Mostaru ( iz1974-uništen za vreme rata- ponovo uraÄ‘en 2002. godine) (1974), Vrata Muzeja 21. oktobar u Šumaricama u Kragujevcu (1975), Spomenik Nikoli Tesli u Elektroistoku u Kruševcu (1979), Spomen obeleÅ¾je obešenim rodoljubima na Terazijama u Beogradu (1983), Skulptura Kneza Miloša u Sali Gimnazije u Kragujevcu (1983), Fontana Na talasu u fabrici obuÄ‡e “Leda” u KnjaÅ¾evcu (1984), Spomenik Joakimu VujiÄ‡u u Kragujevcu (1985), Spomenik Dositeju ObradoviÄ‡u u Novom Sadu i Prištini (1990), Spomenik Vojvodi Radomiru Putniku Kragujevcu (1990, postavljen 1992)...

...Istini za volju, skoro da ni jedna posleratna vlast nije imala prijateljski odnos prema ovom umetniku koji to nikad nije zlopamtio kada je trebalo da se oduÅ¾i svojim znamenitim i onim obiÄnim sugraÄ‘anima. Istina, ostajao mu je uvek onaj gorak ukus da jedino u rodnom gradu nije nailazio na otvorena vrata i na uvaÅ¾avanje koje zasluÅ¾uje i to oseÄ‡anje umeo je ponekad jetko da podeli sa novinarima. Ali, to Nikolu Koku JankoviÄ‡a nije spreÄavalo da gradu poklanja ostvarenja – bilo da su to reljefi na vratima Muzeja „21. oktobar“ u Šumaricama, ili spomenici Joakimu VujiÄ‡u, Radomiru Putniku i inim znamenitim liÄnostima ili, pak, „Zastavine“ fabriÄke plakete.

- Da vam ne priÄam isto je bilo za Joakima VujiÄ‡a, pa za kneza Miloša – na otvaranju je bio u gipsu, pa onda smo nosili u livnicu i vratili bronzu. A vojvoda Putnik - tri puta je liven, priseÄ‡a se sagovornik....

AKADEMIK NIKOLA JANKOVIÄ† (1926-2017)