Ljubiša Šljivić je ’95. godine bio beba u izbegličkoj koloni koja je iz Krajine krenula ka Srbiji, a danas je dvadesetšestogodišnji diplomirani ekonomista iz Kragujevca, koji ličnim humanim delima, pokreće zajednicu i budi nadu da možemo da stvorimo bolje i humanije društvo. U poslednje tri godine biciklom je obišao celu Evropu i na putovanjima prikupljao novac za lečenje bolesne dece.
Ljubišin moto je da "u životu dobijamo onoliko koliko dajemo", a ljude deli na "dobre i one koji to nisu". Tokom putovanja, nailazio je kaže, i na jedne i na druge, ali je više bilo dobrih, koji su otvarali i svoja vrata i svoja srca, u najkraćem za naš portal objašnjava Ljubiša svoje životne stavove i motive da kroz svoje lične snove, pomogne drugim ljudima.
Ovaj mladić velikog srca ne želi da se priseća svojih izbegličkih dana, jer kaže da nije mogao da bira svoju sudbinu, ali je znao da svojim delima može da pomogne drugoj deci. Odlučio je da biciklom obilazi Evropu, a preko dnevnika koji je vodio stekao je veliki broj pratilaca koje je pozivao da šalju sms poruke. Na taj način prikupio je novac za lečenje jedne Milice i značajna sredstva za kupovinu medicinskog pomagala za dečaka Mihaila.
Svoju humanu misiju Ljubiša je započeo pre tri godine, kada je prvi put biciklom krenuo do Barselone, naredne godine vozio je do Lisabona, a 2019. postao je prvi Srbin koji je biciklom, preko Alpa, stigao do najsevernije tačke Evrope, Nord Kapa u Norveškoj. Na dva točka prešao je oko 14.000 kilometara i na putu proveo više od pola godine.
Poziv našeg portala da razgovaramo o njegovim motivima i humanitarnom radu, zatekao ga je na biciklu van Srbije, ali je ljubazno pristao da sa čitaocima podeli svoja razmišljanja i životne stavove.
Šta Vas je motivisalo da svoje biciklističke ture posvetite bolesnoj deci?
Ideja je bila da ostvarenjem nekih svojih snova pomognem nekome ko trenutno nije u mogućnosti da ostvari neki svoj san. Sva ta deca su superheroji, ali je i superherojima ponekad potrebna pomoć svih nas. Veliko hvala dugujem ljudima dobre volje koji su se odazvali pozivu za pomoć.
Kako se osećate kada znate da ste nekome pomogli, kakve emocije imate?
Osećaj je fenomenalan i stalno te to nešto vuče da nastaviš tim putem i dalje. Smatram da je to najmanje što svako od nas može da učini za druge ljude – da pomognemo nekome onoliko koliko smo u mogućnosti. Eto, ovim putem pozivam svakoga ko je u mogućnosti da nekome pomogne da to i uradi i shvatiće o čemu govorim. Tako je najbolje i najlakše.
Šta je to što najviše cenite kod ljudi i da li ljude delite prema nacionalnosti?
Kućno vaspitanje kao podloga, nadograđeno putovanjima su me naučili da je jedina podela ljudi u životu na dobre i one koji to nisu. Sve što sam slušao o podeli ljudi prema nacionalnosti se srušilo onog momenta kada su isti ti ljudi o kojima sam slušao ružne stvari, dokazali svojim delima da su to sve bile pogrešne podele.
Koliko puta ste naišli da dobrotu i plemenitost nepoznatih ljudi?
Ljudi su dobri, to je nešto što uvek ponavljam. Tokom svih mojih dosadašnjih avantura upravo su ljudi ti koji svakoj od avantura daju poseban pečat. Bilo je tu puno nenadanih, različitih i nekakvim čudnim spletom okolnosti sklopljenih poznanstava koja su prerasla i u prijateljstva. I svima im je zajedničko bilo to što su bili otvoreni, verovali smo jedni drugima i što su mi prilazili vođeni isključivo srcem i dobrom namerom.
Neretko sam neočekivano završavao u kućama potpunih stranaca, jednostavno me "pokupe" sa ulice. Uglavnom prihvatim takve pozive, vodim se time da loš čovek neće otvoriti potpunom strancu tek tako vrata svog doma, jer takav u glavi odmah pravi sliku o meni kao o nekome lošem, poistovećujući me sa samim sobom. Bilo je i neprijatnih situacija, ali je njihov broj zanemarljiv. Mada su i takve situacije nešto što se mora očekivati, duga su to putovanja, veliki je broj ljudi sa kojima se srećem, živa smo bića, različiti smo pa im i ne zameram.
Na kakve reakcije ste nailazili tokom putovanja kada ste rekli da vozite u humanitarne svrhe? Da li su ljudi donirali novac i na koji način?
Pored pozivanja ljudi preko društvenih mreža da pomognu, dobijanje novca "na ruke" je još jedan način na koji prikupljam sredstva. Po povratku u Srbiju izvršim uplatu novca koji sam prikupio na ovaj način i uplatnice sa nekim suvenirom pošaljem na adresu dobročinitelja. I znate šta? Ljudi se rado odazivaju ovakvom pozivu. Tokom putovanja, novac su uplaćivali ljudi iz gotovo svih država Evrope kojima sam vozio, što mi je opet pokazalo da među ljudima nema prepreka, pogotovo ne kada su ovakve stvari u pitanju.
Ostale su mi u sećanju reči gospodina Rudija koji je ugostio mog drugara i mene u svom domu u Sloveniji. Nismo se poznavali do tog dana. Kada je čuo da je humanitarna akcija u pitanju, za samo par minuta je skupljeno stotinu evra putem dobrovoljnih priloga gostiju iz restorana, inače Rudijevih rođaka, a on je potom rekao: "Svaka majka je ista. Voli svoje dete. I ništa više slovenačka majka ne voli dete od majke iz Srbije ili one majke iz Etiopije. Važno je da budemo ljudi".
Valjda je to i najbolja poruka – budimo ljudi.
Prošli ste celu Evropu, da li imamo predrasude prema određenim narodima?
Definitivno imamo predrasude i one su nam veliki kamen spoticanja. Ali smo zato mi tu da bismo ih rušili, a putovanja su odlično oružje protiv njih. Čuo sam razne priče kako su Skandinavci hladni, te kako moram biti posebno oprezan u zemljama u okruženju. Skandinavci su mi pomogli XY puta. Da, oni uglavnom gledaju svoja posla, pa ako vam je potrebna pomoć – morate ih pitati, ali vas neće odbiti nijednom. Bar mene nisu, a bilo je puno situacija kada sam tražio pomoć i svaki put su mi izlazili u susret uz osmeh i veliku dozu ljubaznosti.
"Ljudi u zapadnoj Evropi cene svoj novac, škrti su, ne žele da pomognu" – pričali su mi, ali eto, i Nemac i Francuz i Švajcarac i Italijan – sreli su me na ulici, pozvali me u svoj dom i maksimalno ljubazno bi me ugostili. Dakle, nema pravila. Najgostoljubiviji su mi definitivno ljudi sa naših prostora. I to ne samo kada bi me ugostili u nekoj od bivših republika Jugoslavije, već i u inostranstvu. Dali bi ti i poslednje parče hleba makar oni gladni ostali. Osećao sam se kao kod svoje kuće.
Ne kažem da se neke predrasude nisu obistinile, ali se većina njih pokazalo kao neosnovane. Bar do sada.
Kako birate prijatelje, ima li među njima "različitih ljudi"? Šta volite kod ljudi?
Napravio bih razliku između poznanika, drugara i prijatelja. Za prijateljstvo je ipak potrebno mnogo više od drugarstva. Bitna mi je energija kojom zrače ljudi koji me okružuju. Dokle god mi odgovaramo jedno drugom kao osobe, dotle taj status drugara opstaje i postepeno se kreće ka prijateljstvu i smatram da je to korektno.
Rekao bih da smo svi mi različiti. Odgovaraš mi kao osoba, kao čovek ili ne, i to je to. Bio ti plav, crn, crven, žut, beo, verovao ili neverovao u ovo ili ono božanstvo – ako odgovaramo jedno drugom kao osobe, onda je to to. I to nije kliše, to je jednostavno tako.
Volim da upoznajem ljude iz drugih država i da provodim vreme sa njima. To je odličan način da se upoznam sa njihovom kulturom, običajima, tradicijom, načinom na koji oni funkcionišu i njihovim pogledima na život. Ispitujem ih dosta o svim ovim temama, znam da budem i naporan, ali šta ću, od viška glava ne boli.
To je ono što posebno volim kod putovanja biciklom. Sve je to dosta sporije i spontanije. Zalazim u ruralnije predele, daleko od našminkanih turističkih destinacija gde su manje šanse da vidim tu neku "drugu stranu medalje" u životima naroda u čijoj sam zemlji jer je na takvim mestima ljudima posao da budu ljubazni prema vama. Duša jednog naroda se negde najbolje vidi u tim siromašnijim predelima.
Kakav je Vaš stav o snovima, vi ste Vaše ostvarili, vozili ste do Nord Kapa, kakva bi bila poruka ljudima koji imaju snove?
Mogao bih ljudima do sutra pričati ono poznato, kako snovi jesu ostvarivi ako u njih verujemo. To često zvuči tako otrcano i odbojno ali je u osnovi to – to. Prosta stvar. Da bismo ostvarili san, mi smo prvi koji u sebe i taj san moramo verovati. Neće niko drugi. Potrebno je tu da se složi mnogo kockica naravno, ali nije nemoguće. Probaš, ne gubiš mnogo. Kajanje dođe dosta skuplja opcija.
Tako je, san o Nordkappu koji mi se često usanjavao – dosanjao sam ga. Baš onako kako sam ga sanjao. Biciklom do Globusa krenuvši iz Srbije, sedim tu negde blizu njega i gledam na vodeno prostranstvo u pozadini. Naravno da je moglo da se desi da iz raznih razloga na koje nisam mogao da utičem – odustanem. Nisam, na svu sreću, i sada je to jedna jako lepa priča sa srećnim krajem.
A normalno je da će biti padova na tom putu ka bilo kakvom cilju ili snu. Ne bi bilo zanimljivo i ne bi bio isti osećaj kada bi sve prošlo lagano i bez ikakvih poteškoća. Valjda su one te koje samo ostvarenje čine slađim i pojačavaju osećaj zadovoljstva.
Tako da, eto, ponoviću tu otrcanu – verujte u svoje snove jer jesu ostvarivi. Ovo je verovatno i najbolja poruka koju mogu da pošaljem.
U kakvom svetu biste voleli da živite? Koliko nas određuje mesto rođenja i posle svih iskustava širom Evrope, imate li utisak da je svet "globalno selo"?
Uh, baš široka tema, ali eto, neka jedan od odgovora bude – u zahvalnijem svetu.
Teško je zdravom čoveku objasniti bogatstvo koje poseduje dok isto ne izgubi. Ili onom što ima danas toliko da je sit i napit. Ili onome što ima svoj krov nad glavom.
Ovo me sad vrati na situaciju u Švedskoj kada sam ostao bez vode. Bio je minus i led od ranog jutra. Naredno mesto je bilo udaljeno 25 km motanja pedala. Kada sam ušao u to mesto potpuno dehidriran i kada mi je jedan momak izašao u susret i sipao mi u bidone toplu vodu koje sam na eks ispraznio a potom mi ih je ponovo napunio – tada sam shvatio neke stvari malo bolje. To isto veče sam se spremao da spavam u šatoru na debelom minusu kraj reke da bih nenadano završio u toploj kući jednog gospodina koji me je "pokupio" kraj reke.
Ne kažem da čovek ne treba da traži nešto više od golog opstanka i da bude zadovoljan korom hleba i čašom vode, ali bojim se da u tom srljanju gubimo sebe sve više i više.
Koreni su čudo. Od njih ne možeš pobeći koliko god pokušavao. Neke stvari koje su ukorenjene se teško menjaju i taj krst nosimo sa sobom.
Nije tajna, ljudi generalno nemaju lepo mišljenje o Srbiji jer njihovu sliku o mojoj zemlji nije kreirao njihov doživljaj Srbije već neko drugi.
A istina je ta da onaj ko je bio u Srbiji i ko je upoznao Srbiju i njen narod malo bolje – taj ima samo reči hvale. Dakle, na nama je da onoliko koliko smo u mogućnosti, dakle samo da budemo svoji, predstavimo ovu zemlju onakvom kakvom ona jeste – a Srbija je jedinstvena.
Svi smo mi ambasadori. Mislite o tome.
Vaši koreni su iz Dalmacije. Kakav je Vaš stav o suživotu, pomirenju, toleranciji…?
Ne bih ulazio previše duboko u priču o politici. Ne zato što me ne zanima, ona je nekako sastavni deo života ljudi u ovoj zemlji, samo mi je, eto, ta priča baš onako iscrpljujuća, pa je zaobilazim koliko mogu. Zašto je ovo ovako, a ono onako bilo?
Dva sam ta nesrećna rata preživeo do prvog razreda osnovne škole.
Uostalom, kao i jedan deo mog naroda. Moglo je gore, no to nije nikakva uteha, moglo je i bolje, svakako. Sreća u nesreći je ta da se prvog rata ne sećam jer sam bio mali. Najranija sećanja mi sežu do kolektivnog centra i mnogo ljudi u njemu. Sreća u nesreći je i ta da su moji najbliži živi i zdravi nakon oba zla.
To je luksuz i zahvalan sam na tome što je tako. Sve te to nekako ojača u tom momentu ili ti bar ojača temelje na kojima ćeš graditi život.
A život…, život ide dalje.
Rane su tu i podjednako svakog svoja peče i svako će pričati da je njegova rana najbolnija.
Ljudi smo i na nama je da gradimo neke lepše i sigurnije mostove za prelaske preko tih nekih ružnih stvari iz prošlosti. Valjda je to jedini put. Ili bar jedini prihvatljiv.
I za kraj, još ovo. U moru mračnih vesti iz svakodnevnice, eto ja sam pre dva dana čuo jednu ogromnu pozitivnu koju želim da podelim sa svima – dvoje dece je uspelo da pobedi najtežu bolest!
A za one koji i dalje vode svoje bitke i kojima je neophodna naša pomoć – telefon u ruke i spasimo nekome život.
I šta god da je naredno pitanje – odgovori su: Da, mora tako. I – zato.
Foto:Facebook/Ljubiša Šljivić - Dnevnik jednog bicikliste
Aleksandra Petrović
Izvor: Nova S, 5. 8. 2020.
DNEVNIK JEDNOG BICIKLISTE FEJSBUK, INSTAGRAM
Komentara: 0