Vaša deca nisu vaša deca. Ona su sinovi i kćeri čežnje života za samim sobom. Ona dolaze kroz vas, ali ne od vas, I premda su s vama, ne pripadaju vama. Dajte im ljubav, ali ne i vaše misli, Jer oni imaju svoje vlastite. Dajte dom njihovim telima, Ali ne tražite da tu udome i duše, Jer one borave u kući sutrašnjice Do koje vi ne stižete ni u snovima. Možete se truditi da budete kao oni, Ali ne tražite da oni budu kao vi, Jer život ne stoji, niti ide unazad. Vi ste lukovi s kojih su vaša deca odapeta Kao žive strele. Neka vaša napetost u Strelčevoj ruci Bude za sreću. Jer, kao što On ljubi strelu koja leti, Isto tako ljubi i luk koji miruje.
ČOVEKOVA HIMNA
Bio sam i biću i takav ću biti do kraja vremena jer sam bez kraja.
Merio sam daleke prostore beskraja i uspeo se u svet snova do samoga izvora svetla leteh uvis. Ali pogledaj me Rob sam materije
Osluškivao sam učenje Konfučija. i ispitivah bramansku mudrost sedio sam pored Bude ispod drveta spoznaje. Ali pogledaj me. Sapleten sam u neveri i neznanju
Zatekoh se na Sinaju kada se Bog ukaza Mojsiju. Na Jordanu doživeh čuda Nazarećanina i u Medini slušah učenje arapskog proroka. Ali pogledaj me. Ja sam žrtva sumnje.
Sopstvenim očima gledah moć Vavilona. Slavu Egipta i veličinu stare Grčke. Ali moje oči su odgovorne pred bedom njihovih dela.
Bejah kod čarobnjaka endorskog sveštenika asirskih i proroka palestinskih i ne prekidah pevati o stvarnosti.
Učih o mudrosti indijskoj. Stekoh majstorstvo u pesništvu što izvire iz srca arapskoga slušah muziku zapadnih naroda i uprkos tome još sam slep i ništa ne vidim moje uši su gluve i ne propuštaju glas.
Pretrpeh tiraniju nezasitih osvajača. Tlačenja despotska sužanjstvo raznih moćnika. I uprkos tome još sam jak i borim sa s danima svoga postojanja.
Sve to čuh, videh i trpeh iako sam još u uzrastu detinjem. Ali kroz skora dela mladalačka ostariću i ostvariti savršenstvo i potom se vratiti Bogu.
Bio sam i jesam i takav ću biti do kraja vremena jer sam bez kraja.
UOBRAZILJA I ISTINA
Život nas nosi ovamo i onamo I sudbina nas vodi od jednog do drugog. Ne vidimo ništa sem prepreke na našem putu, Niti čujemo išta sem glasa koji unosi strah u naša srca. Lepota se pred nama ukazuje Kako sedi na svom veličanstvenom prestolu I mi joj se približavamo i zarad naših žudnji ćemo Ukaljati porub njene odore i oteti joj krunu čistote. Ljubav prolazi kraj nas ogrnuta krhkošću, Mi je se plašimo i sakrivamo se u mračne dubine, Ili je pratimo i u njeno ime činimo zlo. Mudrost stoji na uglu ulice I doziva baš nas od mnoštva ljudi, Ali mi je držimo za nešto bezvredno I preziremo one koji je slede. Mudrost nas poziva da joj priđemo bliže, Da možemo da uživamo u njenom nektaru, I mi joj prilazimo i punimo naše stomake, I tada njena trpeza postaje prilika za Ispoljavanje ništavnosti i mesto za samoponiženje. Priroda nam pruža prijateljsku ruku I moli nas da uživamo u njenoj lepoti, Ali mi se plašimo njenog spokoja I tražimo utočište u gradu – i sudaramo se jedni s drugima Kao stado ovaca pred vukom koji se prikrada. Istina nas posećuje predvođena dečijim osmehom I poljupcem ljubavnika, Mi zatvaramo vrata naše nežnosti pred njom I napuštamo je kao oni kojima nešto leži na savesti. Srce od nas traži pomoć, i duh nas zove, Ali mi stojimo kao skamenjeni, niti čujemo niti razumemo. A kad neki čovek čuje plač srca svoga i dozivanje duha. Kažemo da ga je obuzelo ludilo, i udaljavamo se od njega. Tako mudri provode noći a mi za njih ne marimo. Kada nas starost stigne mi se plašimo i dana i noći. Prolazimo pokraj hleba života, i glad crpi našu snagu. Kako nam se život čini slatkim, a kako smo daleko od života!
* * *
Halil Džubran
Rođen je 6. decembra 1883. godine u Bšari, stotinak kilometara od Bejruta. Mati mu je bila kći maronitskoga sveštenika, pripadnika monofizitske hrišćanske crkve, u kojoj se sirijski ili aramejski jezik kojim je govorio i Hristos upotrebljava u bogosluženju. Pošto je 1869. godine, četrnaest godina pre Džubranovog rođenja, bio otvoren Suecki kanal, stotine hiljada ljudi, koji su pre toga trgovali kamilama i konjima, držali svratišta za putnike, vodili mnogobrojne karavane, ostalo je bez posla i to je izazvalo nezapamćen egzodus arapskoga stanovništva u Australiju, Afriku, Južnu Ameriku, SAD... Taj veliki talas odneo je i Džubranovu porodicu u Boston, u SAD, kad mu je bilo samo 12 godina. Nakon kratkog školovanja u tome gradu, vraća se u Bejrut, gde se upisuje na medicinu i usavršava arapski jezik.
Iz Bejruta, preko Grčke, Italije i Španije, odlazi u Pariz (1901- 1903), gde izlaže crteže. Džubran je sam ilustrovao svoje mnogobrojne knjige, crtajući, nadahnut Leonardom, ljudska tela u položajima kad najsnažnije izražavaju dušu koja teži jedinstvu sa sobom i sa svetom.
Napisao je mnoga dela, među kojima su najvrednija: Ludak, Pesak i pena, Isus, sin čovečji, Zemaljski bogovi, Prorokov vrt, Nimfe iz doline, Pobunjeni duhovi, Suza i osmeh, Slomljena krila, Gospodarev glas, Autoportret, Duhovne izreke itd.
No, spis Prorok doneo mu je 1923. godine međunarodnu slavu. To je poema o čoveku koji se, nakon povratka iz preporodne samoće - kakvu su iskusili Buda, Hrist i Muhamed, obraća onima među kojima je živeo i koji ga prepoznaju tek u trenutku kad ga gube, kao nedostatak sebe samih, pa dakle i kao mogućnost i nadu sebe samih.
Halil Džubran često je nazivan mističkim pesnikom, što donekle i jeste tako, jer je težio integraciji svih svojih duhovnih aspekata. Njegova je teza da je čoveku moguće ostvariti jedinstvo sa sobom i svetom, pa je njegova vizija, u tom smislu, mistička.
Umro je, kao 48-godišnjak, u petak 10. aprila 1931. godine, u 23 sata, u Njujorku. Autopsija je pokazala da je umro od "ciroze jetre i početne tuberkuloze jednoga plućnog krila". Sahranjen je u rodnom mestu.
Komentara: 0