Zatekla me je u gradu sa suprugom. Odjednom nestaje javno svetlo. A onda nejasan tresak. Već smo izmučeni najavama bombardovanja, žurimo kući da vidimo šta nam je sa sinom gimnazijalcem. Otišao na trening.
I zaključujem da je ovo samo katarza, vrhunac onoga u čemu živimo čitavu deceniju.
Kroz glavu mi prolaze neprijatne slike te decenije. Svađe republičkih vrhuški, početak, pa definitivni raspad zemlje, stihijski. I to kakav – građanskim ratom, u krvi. Prvi znaci truleži i kriminalizacije društva su paravojske na svim stranama u sukobu. Rat gledam iz blizine kao ratni izveštač.
Medijskim spinom Srbi postaju jedini krivci. Kao takvi moraju biti kažnjeni. Sankcije, embargo, tvrda blokada zemlje, već načete unutrašnjim međusobicama, dubokim stranačkim, ideološkim podelama. Na granicama prema ukupnom okruženju međunarodna kontrola. Da bi se opstalo mora se izigrati ta kontrola. Šverc postaje zanimanje za preživljavanje. To podrazumeva kriminalizaciju društva. Samo što u tom poslu neki imaju državnu tapiju, a drugima se ostavljaju restlovi kao socijalno zbrinjavanje.
Sankcije čak i na kulturu. Iz tog obruča izlazim sa Međunarodnim salonom antiratne karikature 1944. godine da predstavim izložbu Salona u Kasinu u Italiji na zajedničkoj skupštini Gradova stradalnika rata – gradova mira i Gradova vesnika mira, a povodom pola veka od stradanja ovog grada, koji je sravnjen sa zemljom u nastojanju saveznika da probiju Gustavovu liniju, poslednju nemačku odbranu posle kapitulacije Italije i invazije saveznika.
Na skupu su dvojica predsednika ovih organizacija koje će se ujediniti u Međunarodnu asocijaciju gradova vesnika mira. Najzaslužniji za naše prisustvo na skupštini je predsednik Gradova stradalnika Dante Kruiki, italijanski istrajni antifašista iz Marcabota kod Bolonje. koji je insistirao da budemo prihvaćeni uprkos sankcijama i u kulturi. U tom mestu su nacističke jedinice pri povlačenju 1944. pobile više od 700 civila, dece, žena i staraca, što je najveći masakr civila u Drugom svetskom ratu u Italiji. Zato je on poseban pijetet imao prema Kragujevcu zbog našeg stradanja 1941. i dece u tom stradanju.
Predsednik gradova vesnika mira je Alfred Marder, američki pacifista iz Nju Hejvena, sedišta čuvenog univerziteta Jejl, seda tokom jednog ručka za naš sto i pita: Kako je u Srbiji? Neko je započeo po malo nemuštu priču, po modelu za unutrašnju upotrebu, a ja sam uskočio sa pitanjem: A zašto vi Amerikanci kada vam se negde ne sviđa vlast odmah se dohvatate sankcija, embarga? Da li doista mislite da ebargo pogađa vlast? Zar ne shvatate da cenu plaća narod, a da od blokade mnogi bliski vlasti dobijaju priliku da se obogate? Vi time pomažete vlasti da homogenizuje kompletnu populaciju jedne države, terate sve ljude u neku vrstu tora, poništavate individualnost. Ja sam na svakoj granici a priori sumnjivo lice, bez obzira šta ja mislio o stanju u svojoj zemlji i nosiocima vlasti u njoj. Moja ličnost se poništava, ja postajem samo broj, pripadnik osumnjičene etničke grupe.
Mardera je ovaj pristup veoma zainteresovao i kao antiratni aktivista i humanista, učesnik Drugog svetskog rata protiv Nemaca u redovima saveznika nakon iskrcavanja na Mediteranu podržao je sve moje teze i osudio vlasti svoje zemlje javno i pred učesnicima ovog skupa.
Ovoliki uvod je bio potreban da pokažem koliko su sankcije štete nanele čitavoj državi i narodu, ne dovodeći u pitanje stabilnost vlasti i unutrašnju politiku.
O tome u knjizi koja je nedavno ponela prestižnu nagradu „Nikola Milošević“ Radio Beograda 2 Ogledi o odbrani, Jovan Delić, profesor etike na Filozofskom fakultetu u Beogradu i gostujući profesor filozofije na Portland Stejt univerzitetu u Americi, beleži:
„Na nacionalnom planu, potpuno kao u ratu, imamo dovođenje u pitanje osnovne opšte ljudske i nacionalne pa i lične vrednosti, njihovo mešanje s tekućim političkim ciljevima i ciljevima onih koji su u poziciji da mogu da vrše manipulaciju. Rezultat je rizik da se opšte pozitivne vrednosti potpuno izgube u poplavi parcijalnih, sumnjivih, nedovršenih, stranih, ideoloških i jednostranih vrednosti preživljavanja i očuvanja elementarnih uslova ličnog i nacionalnog dostojanstva.“
Imajući ovo u vidu nije čudo koliki su društveni i moralni pad izazvali ratovi na prostoru bivše Jugoslavije u kojima su učestvovali i ljudi sa ovog područja i sankcije koje su razorile normalnu ekonomiju države. Ljudi su slati na takozvane prinudne odmore, primali su neku crkavicu od naštampanih para koje nisu ništa vredele, izgubili su uobičajeni radni ritam, prinudno se priklonili ekonomiji trange-frange radi preživljavanja.
Izgubili ljudsko dostojanstvo!
I vraćam se prvoj bombi! Pala je na najosetljivije mesto koje naš grad ima – oštetila je Spomen-muzej „21. oktobar“, to svetilište našeg pamćenja, to svedočanstvo zločina. I Istorijski arhiv – čuvara naše istorije. Odjednom, kao da smo se trgli iz decenijskog bunila. Pa oni gađaju neselektivno sve nas, bez obzira ko smo i šta smo! Hoće li da nam izbrišu i pamćenje?!
Ljudi
Nije bilo lako očuvati zdrav razum tokom devedesetih. I ostati čovek. I to ne samo nama, već i onima oko nas!
Posle Drugog svetskog rata Ujedinjene nacije su pokrenule inicijativu za uspostavljanjem saradnje gradova kroz potpisivanje povelje o bratimljenju. Tako je pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija nastala Svetska federacija gradova blizanaca. Prvi gradovi koji su uspostavili ovakvu saradnju su bili engleski Konventri i sovjetski Staljingrad.
Kragujevac je prvu Povelju o pobratimstvu potpisao 1967. godine sa francuskim gradom Sirenom. Kasnije je takva saradnja uspostavljena kroz različite formalne sporazume sa brojnim gradovima u Evropi i svetu.
Poenta ovakve saradnje je saradnja mnoštva sa mnoštvom, uspostavljanje kontakata velikog broja ljudi kroz kulturnu, sportsku, privrednu i druge oblike saradnje, mimo oficijelnih razmena zvaničnih delegacija. Time se omogućavaju bolje upoznavanje, razumevanje i lična prijateljstva, koja mogu mimo zvaničnih odnosa na nivou država relaksirati uzajamne veze i biti amortizer eventualnih diplomatskih i državnih konflikata.
Na primeru Kragujevca ove veze su pokazale devedestih godina dva lica.
Prvi grad pobratim – Siren, vođen zvaničnom državnom politikom i da bi joj pokazao servilnost, zvanično je prekinuo saradnju i zamrzao Povelju o bratimljenju. Bez pokušaja da sazna šta nam se stvarno događa, da li nam je potrebna pomoć ili podrška. To je ružno lice jedne rukovodeće garniture u bratskom gradu koja je prenebregla dve i po decenije susreta i razmene mladih ljudi i brojnih stvaralaca.
Na drugoj strani, uz svu uzdržanost u zvaničnim državnim odnosima, iz poljskog Bielsko-Bijala stigao je lični poziv mog kolege i prijatelja Pjotra Visockog, urednika tamošnjeg nedeljnika „Kronika beskidska“, da napišem feljton o uzrocima i posledicama rata na prostoru bivše Jugoslavije, naravno uz očekivanje da će to biti objektivno, koji je objavio u sedam nastavaka, nakon čega je, još uvek u sankcijama, u Bielsko gostovao Međunarodni salon antiratne karikature, a organizovali smo i koncert Bore Dugića i njegovog orkestra pred više od hiljadu tamošnjih građana. A onda su usledile i zavnične posete.
Kad je bombardovanje počelo Pjotr poziva da sa porodicom, možda i sa nekim prijateljem, budemo gosti njegove porodice.
Primer treći. Radi upoznavanja sa stanjem u Srbiji u sa zločinom u Kragujevcu 1941. u naš grad i zemlju želi da dođe Peter Gerlingof, mirovni aktivista, profesor na Slobodnom univerzitetu u Berlinu, slavista. Čovek koji u Berlinu vodi Nemačko-srpski susret koji zagovara uravnotežen pristup prema jugoslovenskoj krizi i smatra da ne postoji samo jedan krivac. Ne dobija vizu. A onda poziva u Berlin nekoliko ljudi iz Srbije da govore o Nemcima u očima jugoistočne Evrope – srpsko i grčko stanovište. A nakon mog predavanja na Humbolt univerzitetu o Kragujevačkom oktobru on poziva da napišem knjigu o tome koju objavljuje u Nemačkoj i organizuje Dane Kragujevca u Berlinu sa Salonom, predstavljanjem knjige i dramskog prikaza na osnovu nje na srpskom i nemačkom jeziku u izvođenju Srba i Nemaca, prikazivanjem filma „Prozvan je i peti tri“ u jednom berlinskom biosokopu.
Taj Peter Gerlingof će tokom agresije NATO na Srbiju i Crnu Goru u saradnji sa Koordinacijom mirovnih organizacija Berlina organizovati svakog petka proteste protiv bombardovanja Srbije, na kojima se okupljalo i po 30.000 ljudi, naših tamo i Nemaca pacifista i levičara, i na kojima je čitao tekstove koje sam mu slao.
Nakon ukidanja sankcija za ambasadora Nemačke u Beograd dolazi Vilfrid Gruber. Pišući knjigu o streljanju u Kragujevcu za Petera Gerlinghofa, i jureći vize za odlazak u Nemačku upoznao sam Grubera. Vrlo otvoren čovek. Znao je odakle sam. Dvadesetog oktobra 1996. na adresu tadašnjeg gradonačelnika Živorada Nešića stigao je telegram sa izrazima saosećanja i žaljenja zbog zločina koji su Nemci počinili u Kragujevcu. Bio je to prvi izraz žaljenja od jednog nemačkog zvaničnika. Ranije je, još dok sam bio u „Svetlosti“, bila najavljena poseta Vilija Branta Kragujevcu tokom boravka u Jugoslaviji, ali je u poslednji čas otkazana.
Posle nekog vremena Vilfrid Gruber me je zamolio da organizujem njegovu zvaničnu posetu Kragujevcu, u koji je došao prvi put početkom 1997, poklonio se senima stradalih u Šumaricama i obišao grad. Nakon toga do pred kraj 1998. u Kragujevac je dolazio četiri ili pet puta. I uvek je izražavo grižu savesti zbog istorijskog nasleđa. Napisao je predgovor za tematski broj časopisa „Koraci“ posvećen srpsko-nemačkim odnosima i pročitao ga na predstavljanju u Gimnaziji na srpskom jeziku. Drugog oktobra 1998. godine odlazim na prijem povodom državnog praznika – Dana ujedinjenja Nemačke i na ulazu jedva prepoznajem Grubera: osedeo, pola kose izgubio, sa velikim podočnjacima gotovo bolesnog čoveka. Pitam ga kako je, a on dosta poverljivo odgovara: Ništa ne valja, situacija je jako teška, prete nam veliki problemi. To je bilo u vreme kada je razmatrano da agresija počne tog novembra. Više se sa Gruberom nisam video. Kada je posle 5. oktobra došao za otpravnika poslova Nemačke čovek koga sam znao i kada sam pitao šta je sa Gruberom, cinično je odgovorio: On je sada ambasador Jugoslavije u Budimpešti. Gruberovu naklonost Srbiji neki od njegovih saradnika nisu odobravali.
Bombardovanje se zahuktalo. Gradonačelnik prijateljskog Piteštija, prijatelj Kragujevca, Tudor Pendjuk, prikuplja humanitarnu pomoć i lično dolazi da doprati dva šlepera osnovnih potrepština. Dovodi i novinara Florijana, koji će obavestiti tamošnju javnost o tome šta se ovde događa. Te noći bombarduju „Zastavu“, a Florijan sutradan, sav podbuo od straha i nespavanja, jer je imao sobu u hotelu „Kragujevac“ okrenutu „Zastavi“ dolazi da vidi i snimi posledice bombardovanja.
Pendjuk predaje pomoć i kreće nazad za Pitešti. Na autoputu, pred prelazom preko Morave u Mijatovcu, NATO bombarduje most. Vozač nije u stanju da ukoči automobil već sleće na oborenu traku puta i zaustavlja se na usponu te trake oborene u reku. Svi u kolima prolaze sa malim ogrebotinama i po malo ugruvani. Dobro se dobrim vraća. A svedočiće o beskrupuloznosti agresora.
Atmosfera
Prvih dana bombardovanja skloništa su bila puna. Škole su stale, u fabrikama se dežuralo. Zdravstveni radnici, vatrogasci, policija na dužnosti. Dežurne službe u elektrosistemu, u saobraćajnoj infrastrukturi. Prema selima su žurile kolone sa decom koja su sklanjana kod svojih baka i deka ili baka i deka svojih drugara. Tamo se sirene nisu čule. Možda deluje cinično, ali u poslednjih nekoliko decenija sela nisu bila punija mladeži i živosti.
Posle nekoliko dana ljudi su se opustili, sedeli su ispred zgrada, mezetili uz ljutu i pivo, psovali Klintona, Blera, Solanu, u poverenju najavljivali rusku isporuku S300, prepričavali vesti i lažne vesti. Ni u gradu nije bilo više komšijskog druženja nego tih prolećnih meseci.
Reklo bi se da nikada u desetak godina koje su prethodile bombardovanju nije bilo veće sloge među ljudima. Tu idilu vlast bi povremeno pomutila pričom o domaćim izdajnicima i neprijateljima, a na lokalu su ljudi pokušavali da razotkriju eventualne lokatore.
Ovo ne pričam samo na primeru Kragujevca. Dane bombardovanja proveo sam u uniformi kao komandir Voda za PPD (psihološko-propagandna dejstva) pri komandi Kragujevačkog korpusa, čija se zona odgovornosti prostirala od Smedereva do Paraćina, od Kraljeva do Despotovca. Jednu sasvim novu formaciju udenutu u novu vojnu organizaciju. Jedinica sa delikatnim zadacima, koju smo formirali iz ruke. Moj zamenik je bio pokojni novinar Vlada Nikolovski, tu su psiholog Ivan Nedeljković, istoričar Grada, grafički dizajner Goran Spasojević, Goran Radojević. Bili su tu i foto i filmski snimatelji... Od opreme imali smo samo jedan mobilisani polovni kombi, čiji vlasnik, jedan Ciga, nije hteo da se odvoji od vozila pa nam se pridružio. A trebalo je da dokumentujemo svaku palu bombu, svaki porušeni objekat u zoni odgovornosti Korpusa, što smo najuspešnije obavljali od starta, jer su snimatelji koristili sopstvenu opremu, a i Ciga i kombi su radili kao novi. Ali, trebalo je i da organizujemo konferencije za štampu, objavljujemo saopštenja, kreiramo dezinformacije prema neprijatelju, organizujemo izložbe, svojim delovanjem da mobilišemo ljude na otpor (što, prema prednje rečenom načelno nije bilo tako teško, ali sa ljudima koji su učestvovali u ratovima sa početka devedesetih nije bilo lako)... Dakle, trebala nam je elektronska oprema, internet, štampači, satelitske antene.
Trebalo bi danas podsetiti i zapamtiti: prvi kome smo se obratili za pomoć u nabavci opreme bio je preosvećeni vladika Sava, koji nam je kupio kompjuter i prateću opremu. Pošta nam je obezbedila telefonske veze sa internetom, a Radiša Urošević satelitsku antenu. Generatore smo imali formacijski. Tako smo počeli da ličimo na pravi vod za PPD, da skidamo strane vesti, da plasiramo lažne prema stranim agencijama, da štampamo saoštenja, da prihvatamo strane novinare i pokazujemo im bombardovane objekte i obezbeđujemo susrete sa građanima... I tako, sećam se, grupi stranih novinara smo na Bubnju obezbedili razgovore sa građanima. Kao što sam već opisao, ljudi psuju lidere NATO, pokazuju svoj inat sedeći pred zgradama, igraju karte i nude strane novinare pićem. Novinare pomalo zanete tom nadrealnom atmosferom u realnost vraća bliska eksplozija projektila, koji nedaleko odatle ruši srednjetalasni predajnik Radio Kragujevca.
Nagledali smo se posledica te zločinačke agresije. Razorenog rezervoara benzina, na sreću praznog, u selu Leskovac, gde su šrapneli bombi probijali železničke šine. Ali i zapaljenog skladišta u Smederevu, nad kojim su se nadvijali vatra i dim sagorelih derivata. Uništenog Elektronsko-računarskog centra „Zastave“ kraj koga je uništen trafo iz koga se razlivao piralen. Zgužvanih montažnih traka sa kojih vise nedovršeni automobili u „Montaži“, ali i prese od 20 tona, koju je, iako je bila ankerisana, eksplozija izbacila na prvi sprat u „Kovačnici“. Tužno prelomljenu konstrukciju predajnika na Crnom vrhu, koga su uspeli da obore posle desetak pokušaja. Srušen most u Mijatovcu, ali i nadvožnjak kod Velike Plane, čime je i železnički saobraćaj ugrožen. Improvizani prelazi i pontonski mostovi su postavljani za noć.
Pa grafitne bombe. Videli smo kako ljudi bacaju mukom pripremljene rezerve u zamrzivačima zbog prekida u snabdevanju strujom.
Dakle, nije gađana vlast, nije bombardovana politika – bombardovani su žitelji jedne države, atakovano je na njihov život, na njihovu budućnost kroz uništavanje ekonomije i infrastrukture. Izvršen je zločin.
Ali bi iz svega trebalo izvući i zaljučak. U pitanju su veliki i krupni interesi i to najvećih globalnih igrača. Naša politika se nije snašla u izmenjenim geopolitičkim uslovima, bila je više okrenuta unutra nego spolja. Treba zapamtiti da su sankcije uvedene od strane Ujedinjenih nacija – znači svi koji su o tome odlučivali složili su se. Zatim, kao što je poznato, nismo dobili od Rusa sisteme S300. Neko je skoro objašnjavao da su Rusi bili prinuđeni na uzdržanost jer je vladala glad među narodom i vojskom, a oni su pregovarali za žito sa Amerikom. Znači u se i u svoje kljuse. Budi mudar i vodi politiku mudru prema svetu. Da li smo naučili nešto od Miloša?
Komentara: 0