Ratifikacija sporazuma EU-Čile u Evropskom parlamentu opasna: niko ne može da isključi mogućnost da paradoksalni model neoliberalne regulacije iz Brisela u budućnosti dovede do nestašice hrane u EU
Foto: Parkirani traktori i seno kod Trijumfalne kapije, Pariz, 1. mart 2024 (izvor Radio slobodna Evropa)
Nenajavljeni, takoreći niotkuda, u petak su se našli ispred Trijumfalne kapije u Parizu. Bili su to članovi francuskog poljoprivrednog sindikata Ruralna koordinacija. Došli su da polože venac pored groba neznanog junaka, odajući poštu desetinama svojih kolega koji su sebi oduzeli život u očajanju, ne mogavši da reše nagomilane probleme i dugove. Simbolično, iz svojih prikolica istovarili su i slamu.
Sve je očiglednije da francuskim poljoprivrednicima ništa više ne preostaje osim da organizuju ovakve performanse. Njihovi protesti bili su spektakularni ali bez velikog rezultata. U Francuskoj su od predsednika Makrona i premijera Atala dobili obećanja sračunata da ih kratkoročno smire dok ne shvate da je poljoprivreda EU žrtvovana za interese industrije koja upravlja evropskom politikom preko Evropske komisije (čijem imenovanju diskretno doprinosi) i lobiranjem preko Evropskog parlamenta.
Prošlog četvrtka – dan pre nego što su traktori stigli pred Trijumfalnu kapiju - u Evropskom parlamentu u Strazburu ubedljivom većinom glasova poslanici su ratifikovali sporazum o bescarinskoj trgovini EU sa Čileom i sa Kenijom. I tu nije kraj. Odmah posle evropskih izbora u junu na dnevni red za ratifikaciju doći sporazum sa zemljama Merkosura (Brazil, Argentina, Urugvaj, Paragvaj).
Posle ratifikacije u Evropskom parlamentu, još države EU treba da daju svoje mišljenje o trgovinskom aspektu ugovora EU – Čile, ali on može da stupi na snagu čak i pre nego što nacionalni parlamenti glasaju o celom sporazumu.
Dvolična retorika
I oni poljoprivrednici koji su još imali nekih iluzija – više ih nemaju. Očigledno šta je planirano i kakva je logika strategije EU: poljoprivrede država EU zameniće uvoz jeftinih proizvoda iz država i regiona sa kojima EU ima ugovore o “slobodnoj razmeni“ bez carinskih barijera.
Ti proizvodi biće manje kvalitetni i gajeni uz upotrebu pesticida zabranjenih u EU. Bez obzira na posledice koje će njihova potrošnja imati po okolinu i zdravlje stanovništva – sa aspekta interesa krupnih industrija najvažnije je što će oni biti jeftini zbog jeftine radne snage.
Niske cene loše hrane omogućavaju industrijama da održavaju politike niskih zarada za sve veći broj zaposlenih što već dovodi do očiglednog “topljenja“ srednje klase i polarizacije na sve siromašniju većinu i sve bogatiju manjinu.
Drugi najvažniji interes evropskih industrija u sklapanju ugovora o slobodnoj razmeni sa Čileom i državama Merkosura jeste što će im on omogućiti bescarinski uvoz dragocenih retkih ruda – na prvom mestu litijuma. Logika je da se zauzvrat dopusti da latinoamerički poljoprivredni proizvodi slobodno prođu u EU i, faktički, kroz nelojalnu konkurenciju obore cene i potope ovdašnje poljoprivrednike.
Takođe, Evropska komisija moći će tako da održava svoju dvoličnu retoriku borbe protiv klimatskog zagrevanja i za ekološku čistotu. Uz to pred biračima, vlade u EU će moći da pokažu da se bore protiv zagađenja. Istina, zagađuju kod drugih, ali to je manje vidljivo.
“Stalno nam se priča o izuzetnosti francuske poljoprivrede a ovamo, iza leđa nam se u Evropskom parlamenti izglasa ugovor o bescarinskoj trgovini EU sa Čileom i Kenijom“, mogla je jedino da konstatuje jedna od članica sindikata Ruralna koordinacija.
ARHIVA PPNS STAUSHOLM, RIO TINTO: KLONIĆEMO SE VELIKIH AKVIZICIJA ZA RAST POSLOVANJA SA LITIJUMOM; ANTONIJEVIĆ ZAGOVARA DIJALOG O PROJEKTU JADAR, KAO ZAPOSLEN U AGENCIJI ČIJI JE KLIJENT RIO TINTO
Strategija nestašice hrane?
To što su poljoprivrednici protestovali nedeljama i mesecima pre glasanja u Evropskom parlamentu o sporazumima o slobodnoj razmeni EU sa Čileom i Kenijom – kao da nikoga mnogo ne pogađa.
Upozorenja poljoprivrednika – pogotovu stočara - da im preti nestanak, da su prezaduženi i da ne mogu da prodaju svoje proizvode, da je broj gazdinstava u vrtoglavom padu – to većinu u Evropskom parlamentu očigledno nije pogodilo.
Po potpuno istoj logici po kojoj je proizvodnja na primer medicinskih maski i sirovina za lekove prepuštena udaljenoj Kini i Indiji, strategija Evropske komisije sada postupno prepušta proizvodnju hrane za EU drugim kontinentima i zemljama.
U perspektivi, lako je zamisliti šta bi se dogodilo ukoliko bi ponovo izbila pandemija ili rat koji bi onemogućio redovan brodski i avionski saobraćaj kojim se u EU doprema hrana iz uvoza. Videli bismo isto ono što smo videli da se dogodilo sa maskama u proleće 2020. godine.
U ovakvim uslovima niko neće moći da isključi nestašicu hrane.
Neoliberalna doktrina zasnovana na ideologiji tržišnog apsolutizma, zaklanjajući se iza parola demokratije, paradoksalno se u krajnjem ishodu po mnogo čemu već pokazala sličnom sovjetskoj doktrini planirane poljoprivrede.
Iako neoliberalizam zagovara u principu slobodno tržište, došlo se sada dotle da je ono očigledno regulisano iz nekoliko privatnih finansijsko-industrijskih centara moći na šta je već pre više od 20 godina upozorvao američki ekonomista i Nobelovac Džozef Štiglic.
U SSSR-u je regulacija bila sprovođena iz državnih centara moći i taj ekstremno regulisani model ekonomije doveo je polovinom četvrte decenije XX veka u SSSR-u do gladi sa svim strahovitim posledicama koje znamo.
Progres ili stari neokolonijalizam?
Zbog opasnosti koje sklapanje beskrajnog niza ugovora o slobodnoj razmeni (sa Kanadom, Australijom, Novim Zelandom, zemljama Zapadnog Balkana, Ukrajinom…) nosi za EU, francuska poslanica i predsednica Grupe levice u Evropskom parlamentu optužila je sve one koji podržavaju sporazume o bescarinskoj trgovini – da su licemeri.
Kao i drugi poslanici iz njene grupe ukazala je da su industriji potrebni litijum i kobalt i nikl čije rudarenje izaziva ekološka razaranja i zato stratezi EU smatraju da treba žrtvovati poljoprivrednike i da je bolje zagađivati u Latinskoj Americi nego kod kuće.
U toku poslaničke rasprave mnogi protivnici sporazuma su upozorili da će on dovesti do povećanja eksploatacije sirovina u Čileu, da čileanske vlasti više neće imati pravo da regulišu svoje prirodne resurse već će to činiti tržište koje zapravo regulišu industrijski i finansijski giganti.
Poslanici, iz većinskog desnog i delom iz levog centra, tvrdili su međutim da je sporazum “geopolitički važan“, da predstavlja “progres na svetskom nivou“. Oni su pozdravili sporazum kao važno “dostignuće“ u interesu EU.
Poslanici sa kranje desnice u Evropskom parlamentu bili su kritični prema sporazumu argumentujući da treba zaštiti evropske poljoprivrednike.
Uoči evropskih izbora u junu ovaj stav u odnosu na sporazume o “slobodnoj razmeni“ mogao bi presudno da doprinese nastavku jačanja krajnje desnih snaga u EU. One se uglavnom više ne zalažu protiv EU već tvrde da su za “drugačiju“ EU, za “Evropsku uniju suverenih država“.
Pri tom ne preciziraju tačno šta to znači.
Nejasno je šta bi se dogodilo da krajnja desnica dobije još veći broj mesta u Evropskom parlamentu i dođe na vlast u državama EU kao što su Nemačka i Francuska: šta će biti sa monetarnom politikom i evrom, a šta sa politikom kohezije koja podrazumeva da “stare“ članice unose u evropski budžet više nego što iz njega dobijaju.
ARHIVA PPNS KOPANJE LITIJUMA – IZMEĐU PROPAGANDE I REALNOSTI
Cena “dekarbonizacije“ Evrope
Zahvaljujući ugovoru EU sa Čileom, industrija EU imaće pristup i bescarinski uvoz retkim materijama u kao što je litijum ili takozvani “zeleni vodnik“. Čile je najveći svetski proizvođač bakra i drugi po veličini litijuma. To su dva metala koja su veoma tražena u EU za razvoj obnovljivih izvora energije i električnih vozila.
Čak 80 odsto litijuma koji se uveze u EU – dolazi iz Čilea. Čile, Argentina i Bolivija poseduju zajedno 65% svetskih rezervi litijuma.
Sporazum koji je ratifikovao Evropski parlament ukida ograničenja izvoza litijuma iz Čilea. Njime se ukida i čileanska politika cena zahvaljujući kojoj su lokalne kompanije imale prednost prilikom kupovine.
Odmah posle evropskih izbora u junu na dnevni red za ratifikaciju će doći sporazum sa zemljama Merkosura (Brazil, Argentina, Urugvaj, Paragvaj), koji podrazumeva uvoz 99.000 tona govedine više nego danas, uz smanjenu carinu.
Prema proračunima, na koje se poziva nevladina organizacija Attac, iz Merkosura bi 2030. godine moglo da potiče 26 odsto govedine u evropskim tanjirima. Pored toga uvoziće se više soje ili etanola iz šećerne trske. Podsticaće se tako proizvodnja samo jedne kulture na velikim poljoprivrednim površinama zbog koje se sve više krče šume u Amazoniji i u suvim tropskim šumama u Latinskoj Americi.
Kritično orjentisani ekonomisti i nevladine organizacije upozoravaju da EU preko sporazuma o “slobodnoj razmeni“ namerava da poveća i „osigura“ svoj uvoz bakra, gvožđa i litijuma, kao i drugih strateških metala iz Brazila, Čilea i Meksika, kako bi razvila svoju elektroenergetsku infrastrukturu, svoje industrijske sektore privrede za koje je u programu Evropske komisije planirano da budu “dekarbonizovani“.
Vidimo po koju cenu EU sprovodi svoj “Zeleni“ program i takozvanu “dekarbonizaciju“ kao i naličje ove politike.
Zemlje Latinske Amerike će shodno ovom modelu “slobodne razmene“ dobiti samo razarajuće zagađenje koje je neizbežna posledica rudarenja. Pri tom se kod njih neće razvijati proizvodnja i industrija.
Evropska komisija - kao glasnogovornik interesa krupne industrije, a ne građana – zapravo promoviše klasičnu neokolonijalnu formulu eksploatacije rudnih izvora. Evropski parlament i većina država članica je u tome podržavaju.
Ukratko, stara “nova“ formula je: krčenje šuma, zagađenje, uništavanje čovekove okoline, kršenje ljudskih prava itd. - sve što se osuđuje u EU dopušteno je da se čini kod drugih – u Latinskoj Americi, na primer.
Nataša Jokić
Foto: Unitedworldint; Bloomberg
Izvor: Balkan magazin, 5. 3. 2024.
Komentara: 0