Bolest poricanja zahvata globalno selo i uvlači se u njegove male i velike zaseoke. Kao što se magla svojim kužnim pramičcima uvlači u svaki kutak varoši ili grada izazivajući studen koja struže kosti i stvara mrenu koja od pogleda skriva izopačenost palog sveta. Izopačenost ili izokrenutost svega postojećeg ključna je odrednica vremena sadašnjeg. Nju istovremeno podstiču i poriču posednici moći potvrđujući time aktuelnost Orvelove „dvomisli”. Reč je o mentalnoj tehnici kojom se u ljudskoj svesti istovremeno drže dva protivrečna verovanja koja se podjednako prihvataju. Kad, primera radi, predsednica Narodne skupštine Republike Srbije vatreno brani projekat „Jadar”, ona time izokreće ulogu nekoga ko zastupa interese naroda u ulogu nekoga ko zastupa interese multinacionalne korporacije. Ona je tada i predstavnica naroda i predstavnica strane kompanije, što je oksimoron koji predsednica Narodne skupštine nastoji da porekne navodnom brigom za prosperitet društva. Ili kad sudija Ustavnog suda javno opomene građane koji protestuju protiv „Rio Tinta” da to čine na protivustavan način, ali istovremeno „zaboravi” da ukaže na protivustavna delovanja vlasti. On time izokreće ulogu ustavnog sudije u ulogu selektivnog arbitra, koji daje političke izjave istovremeno poričući da to ipak čini. Vidi kao problem blokiranje saobraćajnica od strane nezadovoljnih građana, ali istovremeno poriče problem protivustavnog blokiranja institucija od strane vlasti.
Bolest poricanja razara moralnu opnu društva maljevima dvostrukih aršina i upornim poricanjem očiglednog – da je kopanje litijuma ekološki i ekonomski neodrživo, da građani koji na ulicama protestuju protiv kopanja litijuma ne mogu da deluju kroz institucije porobljene od strane vladajuće stranke, da vlast otvoreno lobira za „Rio Tinto”, da se izazivanjem opravdane buke oko projekta „Jadar” stvara neopravdana tišina oko Kosova i Metohije... Posledica bolesti poricanja manifestuje se u vidu nečega što bismo mogli nazvati hroničnim „licemerijus hipokrizisom”, od kojeg boluje svaka vlast, interesna grupa ili koterija, te svako ko je u kandžama navedenih skupina. „Čim se vežeš i dođeš u zavisan položaj, sve prestaje, bog i duša, rod i prijateljstvo, obraz i obzir”, veli Andrić. A onda činiš onako kako si obavezan da činiš u ime onog koji te drži u šaci. Zato svoju hipokriziju poričeš i pretvaraš je u iluziju tobožnjeg obzira prema opštem dobru. U tom smislu, održavanje na vlasti i borba za ostvarenje partikularnih interesa, kao što je istrajavanje na eksperimentu iskopavanja litijuma, zahtevaju manipulativno obrtanje teza, pri čemu se sam čin obrtanja hipokritički poriče. Laž se prikazuje kao istina, tiranija kao demokratija, kolonijalizacija kao suverenizacija, biznis koterije kao opšte dobro naroda, štetno i neisplativo rudarenje kao korisna i isplativa investicija. Dešavaju se i druge vrste akrobatike – ustavi bivaju srozavani ispod nivoa globalnih preporuka i agendi, dok se kritičko promišljanje stvarnosti proglašava teorijom zavere. Totalitarizam se skriva iza integrativnih procesa, dok se moćnici predstavljaju kao nemoćni, a kukavice kao heroji. Internacionalizam se izvrće u mondijalizam, levica i desnica menjaju tradicionalne predznake, dok tehnokratija koristi „zdrav razum” kao sredstvo dominacije.
ARHIVA PPNS ULOGA ELEKTRIČNIH AUTOMOBILA I MINERALNIH RESURSA U PRIVREDNOM RAZVOJU SRBIJE - AKADEMIK SLOBODAN VUKOSAVIĆ
U izvitoperenoj perspektivi današnjice „zdrav razum” se dovodi u vezu s prihvatanjem realnosti u kojoj moćnici diktiraju pravila igre, dok istovremeno poručuju da živimo u demokratijama u kojima odluke donose građani. Istina je, međutim, da narod ne odlučuje čak ni o stvarima koje se tiču njegove egzistencije. Umesto toga, izabrane i neizabrane elite su te koje donose odluke, dok su mase prinuđene da slušaju i na fingiranim izborima daju legitimitet kasnijim nedemokratskim postupcima autoritarnih vlastodržaca. Upravo preko tih potčinjenih vlada globalna moć radi na pretvaranju nezadovoljnih građana u lažno zadovoljne potrošače, tačnije u zadovoljno stado koje nekritički poriče da je to što jeste. Potencijalno nezadovoljstvo biva neutralizovano jeftinom propagandom štapa i šargarepe, zastrašivanjem ili izazivanjem lažnih potreba. Ukoliko ovo ne pomogne, buntovni nezadovoljnici – pripadnici samosvesne manjine koja odbija da bude deo stada, bivaju proglašavani neprijateljima sistema, izolovani, odstranjivani ili, u najboljem slučaju, marginalizovani ili ignorisani. A to nikako ne može biti demokratija, poručuje zdrav razum.
Tehnokratija je „zdrav razum” vezala za samo jedan pravac kretanja, koji je sama trasirala – bez javne rasprave i demokratske odluke većine. A da stvar bude nerazumnija, glasno se poriče da pomenuti pravac „razvoja” ima alternativu. Otuda sve manje debata i razmena mišljenja u korporativnim medijima, budući da kritička misao usmerena prema jedinom dopuštenom i nametnutom pravcu kretanja nije dopuštena. I zato je tehnokratski razum koji afirmiše korporativno jednoumlje zarobljen razum koji ne može biti zdrav. On društvima nameće ideju neograničenog „rasta”, koji zahteva neograničeno investiranje i isisavanje profita putem eksploatacije ljudskih bića i prirode. Pa ukoliko je investiranje neograničeno, neograničeni će biti i uslovi njegove realizacije, kao i pitoreskni obrasci eksploatisanja. Reč je o dogmatici koju moćni nameću društvima kao nekakvu prirodnu datost, dogmatici usled koje se jalovo nadanje retkih zagovornika projekta „Jadar” da će korporacija „Rio Tinto” poštovati ekološke standarde rudarenja neminovno slama na samaru društvene moći. Slično je i s parolama „mira” i „stabilnosti”, koje treba posmatrati u kontekstu orvelijanskog obrtanja teza, budući da se „mir” i „stabilnost” ne odnose na boljitak „običnih” ljudi, već na korporativni sistem i one koji ga opslužuju i od njega profitiraju.
Podobni fah stručnjaci postoje samo da bi ovo poricali te da bi neobjektivno legitimisali korporativne agende i biznis planove globalnih i lokalnih moćnika. Nije im pritom bitno što protežiranjem ekonomski neisplativog projekta „Jadar”, koji je još i štetan po ljudsko zdravlje, protivreče zdravom razumu. Oni su zarobljenici globalne strukture moći koja teži glatkom funkcionisanju i stoga ne trpi zdravorazumsku kritiku, već samo mišljenja koja je ne ugrožavaju. Podobni fah stručnjaci razmišljaju isključivo unutar sopstvenog faha, pribegavajući autocenzuri prema sebi i cinizmu prema svima koji dovode u pitanje postupke vladajuće strukture, naročito prema stručnjacima koji kao samosvesni građani razmišljaju izvan sopstvenog faha. I nije svejedno koja će struka na koncu odlučivati o (ne)kopanju litijuma. Zavisna ili nezavisna? A pošto čitav projekat prevazilazi okvire rudarstva i geologije poprimajući obrise šireg društvenog problema, struka koja treba da odlučuje o (ne)kopanju litijuma mora dolaziti i iz prirodnih i iz društvenih, humanističkih nauka. Tako, uostalom, nalaže zdrav razum, nasuprot tehnokratskom razumu, koji lišen emocija i ljudskosti poručuje – kopaće se ukoliko fah struka (čitaj korporativni nameštenici) dokaže (a svakako će neobjektivno „dokazati”) da je kopanje litijuma bezbedno i održivo (premda nije, posmatrano iz perspektive zdravog razuma). Ovakav tehnokratski razum je zarobljenik profitnih stopa i poseduje nezdravu potrebu za dominacijom koju bezobzirno postavlja iznad zdravlja i života ljudi.
Autor je sociolog
Izvor: Politika, 10. 11. 2024.
STRANICA KOJA SE ČUJE - ZORAN MODLI
PRVI PRVI NA SKALI FB STRANA, TVITER, INSTAGRAM, TREDS
PODRŽI PPNS!
MIHAJLO PUPIN
ARČIBALD RAJS
Komentara: 0