Stvari su počele da se ubrzavaju posle postizanja Pariskog sporazuma 2016. godine kada se, zbog očiglednih klimatskih promena, oko dve stotine zemalja obavezalo da će održati porast globalne prosečne temperature ispod 2°C. To je svakako podrazumevalo smanjenje emisije gasova sa efektom staklene bašte (pre svega ugljen-dioksida, CO2), odnosno smanjenje upotrebe “prljavih” fosilnih goriva čije sagorevanje dovodi do velike emisije ovih gasova.
Zbog toga je bilo neophodno što pre redukovati upotrebu tih „prljavih“ energenata i preći na tzv. „čistu“ ili “zelenu” energiju. U trci koja je krenula, mnogi su pomislili da će smanjenje korišćenja vozila sa benzin/dizel motorima i prelazak na električna vozila, bitno uticati na smanjenje globalnog zagrevanja, i da će metal litijum u toj tranziciji odigrati značajnu ulogu. Međutim, danas je već jasno da je dobijanje i upotreba litijuma daleko od „čistog“ i da tu ima puno paradoksa i problema. Svetski cilj je bio smanjiti emisiju gasova sa efektom staklene bašte ali, praksa pokazuje da je ovo „rešenje“ daleko od pravog. U svojoj halapljivosti za materijalnim i ugodnijim životom, svet je danas zahvatila “litijumska groznica” koja je sa sobom donela nove probleme.
U svom članku "Paradoks Litijuma", profesor Marko Tedesko sa Kolumbija Univerziteta kaže: „Prelazak na “čistu” energiju u velikoj meri zavisi od litijuma, ali rudarenje ovog elementa nije „čisto“. Naša zavisnost od litijuma podseća na onu od nafte i uglja koji su transformisali naše društvo u prošlosti. U to vreme, međutim, dugoročni efekti sagorevanja fosilnih goriva bili su nepoznati, dok danas znamo za veoma negativne aspekte ekstrakcije litijuma na životnu sredinu. Sa ovim znanjem treba da dođe i odgovornost — prema životnoj sredini i budućim generacijama. Ne smemo opet upasti u iste zamke iz kojih pokušavamo da se oslobodimo. Dodaje da će doći do paradoksa između „čiste” energije i „prljavih” tehnologija litijumskih rudnika i da „tranzicija možda neće biti tako efikasna kao što verujemo, posebno kada rudari ne koriste čistu energiju (Marco Tedesco, The Paradox of Lithium, Jan. 2023).
U reviji pod nazivom "Paradoks oko električnih vozila, rudarenja litijuma i baterija za auto, autori" (koji su za pisanje ovog obimnog rada upotrebili čak 184 referenci), navode i činjenicu da danas, samo električna vozila opremljena masivnim i skupim litijumskim baterijama mogu krenuti na duže puteve i da se te baterije još mnogo moraju usavršavati, kako zbog povećane bezbednosti pri vožnji, tako i zbog ekonomije i njihove proizvodnje koja je povezana sa problematičnim rudarenjem litijuma. Navode i sledeće: „Energija, koja se koristi za ekstrakciju ili rudarenje litijuma, zasniva se na fosilnim gorivima koja emituju CO2. Rudarstvo litijuma i nekih drugih metala (kobalta i nikla, i retkih zemnih metala) zahteva intenzivan rad, hemikalije i ogromnu količinu vode.
Dobijanje litijuma klasičnim rudarenjem (na primer iz spodumena), uključuje drobljenje, pečenje i ispiranje velikom količinom izuzetno toksičnih kiselina. Slično bilo kojoj operaciji rudarstva ili ekstrakcije, pogođene lokacije pretrpele bi oštećenja zemljišta, kontaminacije vazduha, zagađenja vode i iscrpljivanje vode. Za proizvodnju litijuma kroz bazene za isparavanje potrebno je 500.000 galona vode za svaku tonu litijuma. Nesumnjivo, ekstrakcija litijuma na taj način bi mogla narušiti biodiverzitet, funkcije ekosistema i svojstva zemljišta, što dovodi do globalnog zagrevanja i nestašice vode. U tom kontekstu, rudnik litijuma Jadar u Srbiji, možda jedan od najvećih na svetu, uvek će biti podložan ekološkim i društvenim problemima.
U istom radu se kaže: „Danas se proizvodnja automobila na benzin i dizel gorivo suočava sa izumiranjem. Dženeral motors i nemački Audi su se obavezali da će prestati da prodaju takve automobile do 2033–2035. Proizvodnja automobila na dizel/benzin će prestati u Velikoj Britaniji nakon 2030. godine, što će najverovatnije učiniti i druge automobilske multinacionalne kompanije. To je jedan od ključnih razloga zašto se danas multinacionalne kompanije utrkuju da obezbede kupovinu litijuma, glavne komponente „belog ulja“ u punjivim baterijama (A Paradox over Electric Vehicles, Mining of Lithium for Car Batteries, J. H. T. Luong, C. Tran and D.T-That, Energies, 2022).
PRILOG PPNS A PARADOX OVER ELECTRIC VEHICLES MINING OF LITHIUM FOR CAR BATTERIES
Izvor: Researchgate
Dakle, nije čudo što nas toliko pritiskaju – i multinacionalne kompanije (koje bi, zarad svoje dobiti, da nam preoru zemlju i tako, najverovatnije, dobrim delom unište prelepe predele i život na njima), i evropski političari (a evo, stigao nam je jedan, baš iz Nemačke!), a bogami i naši političari. Paradoksalno je svakako i to da nemačka nacija, koja ima više litijuma i bolju tehnologiju od nas i naravno – mnogo veće potrebe za njim zbog svoje automobilske i druge industrije, baš i ne bi njegovo rudarenje u svojoj zemlji, nego bi to ipak prepustila “tamo nekim zemljama”. A, zašto? Nedavno sam pročitala jedno saopštenje upravo nemačkih istraživača Dr. Jensa Grimmera i dr Florencie Saravie sa Karlsrue Tehnološkog Instituta (koji inače proučavaju metode ekstrakcije litijuma iz geotermalnih izvora Nemačke), i mislim da su oni dali odgovor na ovo pitanje.
Dr. Grimmer je izjavio: “Mineralno blago je skriveno u formacijama stena duboko ispod Gornje-Rajnskog rova. Rastvorene u rezervoarima slane termalne vode, znatne količine elementa litijuma čekaju na eksploataciju… Do sada je eksploatacija domaćih rezervi bila sprečena nedostatkom odgovarajućeg procesa za iskorištavanje ovog resursa na isplativ, ekološki prihvatljiv i održiv način”. U tom saopštenju, dr Saravia je iznela i surovu istinu rekavši: „Izvozimo mnoge ekološke probleme u treće zemlje kako bismo održali i poboljšali svoj životni standard…” (New Process Enables Lithium Mining in Germany, Bioeconomy, Karlsrue Tehnološki Institut).
ARHIVA PPNS DW: LITIJUM IZ NEMAČKE - EKOLOŠKI BESPREKORAN I JEFTIN
I dakle, eto nama u goste je stigao nemački kancelar Olaf Šolc i potpredsednik Evropske komisije za energetiku Šefčovič! Šta zaključiti? Da li možda njihov dolazak nagoveštava takve probleme?
Na osnovu prethodno napisanog (a u stručnoj literaturi se mnogo toga sličnog još može naći), vidi se sa koliko pažnje i opreza inostrani štručnjaci pristupaju mogućim metodama ekstrakcije litijuma. Pa, zar nije onda logično što su i naši časni i nekorumpirani stručnjaci zabrinuti zbog predloženog plana eksploatacije litijuma u Jadru, plana koji je eksperimentalan i koji ne daje nikakve garancije da će biti očuvano zdravlje ljudi i naši bogati prirodni resursi vode za piće.
Neverovatno je paradoksalan taj odnos ljudi prema vodi za piće – preduslovu života. Svako ko zna da u svetu ima samo oko 2,7% slatke vode (pri čemu je svega 0,3% one dobre za piće), morao bi znati da će pitka voda jednog dana biti važnija od litijuma i od svih drugih blaga ovog sveta. Zamislite samo da ovog leta mnogi ljudi bogatog Jadra nemaju dobru vodu za piće, ili da tako bude u narednim godinama. Ako bi došlo do zagađenja ozbiljnijih razmera i dobar deo Srbije ne bi imao čistu i zdravu vodu.
O drugim mogućim posledicama i paradoksima do kojih bi mogao dovesti predloženi plan eksploatacije ovog neobnovljivog energenta, već su govorili naši akademici, profesori i drugi stručni ljudi. Isticali su više puta da takva metodologija predviđa upotrebu ogromne količine vode, a takođe i upotrebu ogromne količine agresivnih hemikalija za tretiranje hiljada i hiljada tona iskopane i prevrnute zemlje. Naravno, takva tehnologija podrazumeva i upotrebu fosilnih goriva, kao i emisiju ogromne količine ugljen-dioksida i drugih zagađivača životne sredine.
ARHIVA PPNS OTVARANJE RUDNIKA RIO TINTA DOVEŠĆE DO PRESUŠIVANJA SVIH BUNARA I IZVORA KOJI SE NALAZE IZNAD RUDNOG TELA - MR BORO POPOVIĆ
Dakle, mnogi oni koji su proučavali ovu problematiku, svoje rekoše. Koliko se moglo videti – ljudi iz ove vlasti to nisu želeli da čuju, niti da shvate. Ne žele čak da čuju ni vapaj naroda koji ne želi da ode u izbeglištvo, već da ostane na svojoj zemlji. Kako rekoše – oni se „bore za boljitak” tog istog naroda (koji valda ništa ne razume!). A zašto to čine – samo oni znaju. Koliko čujemo, već su potpisali kojekakve dokumente, a spremaju se da potpišu i nove, koji se odnose na naše rude (tzv. kritične sirovine), interesantne nezasitim svetskim materijalistima.
Zamislite samo šta bi Šekspir, da je živ i da zna šta se dešava u zemlji Srbiji, rekao na sve to.
Snimak ekrana: Nova S
Foto: News Climate Columbia; SANU
Autorka je redovan profesor Prirodno-matematičkog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu, u penziji je od 2023. godine
ARHIVA PPNS "SVA REŠENJA" IZDATA ZA ISTRAŽIVANJE LITIJUMA NA TERITORIJI SRBIJE (2004-2022) - IZ MINISTARSTVA ZA UDRUŽENJE PRVI PRVI NA SKALI
STRANICA KOJA SE ČUJE - ZORAN MODLI
PRVI PRVI NA SKALI FB STRANA, TVITER, INSTAGRAM, TREDS
PODRŽI PPNS!
MIHAJLO PUPIN
ARČIBALD RAJS
Komentara: 0