Evropa podstiče Srbiju da otvori nove rudnike, želeći da se snabdeva našim mineralima i da smanji zavisnost od Kine, ali se rudarski projekti suočavaju sa rastućim otporom javnosti i struke. Akademija inženjerskih nauka (AINS) i SANU zalažu se za ukidanje projekta Jadar, ukazujući na dalekosežne negativne posledice i ugrožavanje jednog od naša tri najvažnija vodonosna sistema. Dekanka Rudarsko-geološkog fakulteta navodi da se rudarstvo ne može dovoditi u pitanje, već je jedino pitanje „kakvo rudarstvo“. Rudarenje kojem svedočimo u Boru podrazumeva predaju rudnog blaga budzašto, za zanemarive novce, uz masovnu devastaciju životne sredine. Institut Batut navodi da zagađenje u Boru značajno uvećava učestalost kancera. Upitan hoće li projekat Jadar zadovoljiti najviše ekološke standarde, predsednik Srbije upućuje na garancije koje će dati EU, ali nemački poslanici govore da je životna sredina u Srbiji odgovornost srpskih a ne nemačkih vlasti. EU obećava da će rudnicima koji prekomerno zagađuju ukinuti podršku, ali bi to bilo prekasno ako već nastanu devastirajuće posledice na koje upozoravaju stručnjaci AINS i SANU. Suočen sa najavama da bi se širom Srbije mogli pojaviti brojni rudnici i deponije, uznemiren ozbiljnim posledicama sprovedenih geoloških istraživanja, i zabrinut za svoje kuće i njive, narod organizuje sve masovnije proteste, dok vlast negira autentičnost narodnog bunta i smatra da se radi o pokušaju opozicije da dođe na vlast. Litijum je podelio i ProGlas, gde jedan od osnivača smatra da se litijum mora iskopavati, da pobunjeni narod ispoljava domorodačko ponašanje i da su protivnici rudnika u Jadru ekološki populisti koji šire neproverene informacije. Sudeći po svemu, Srbija se suočava sa velikim globalnim i lokalnim izazovima podeljena, sa raskinutom vezom između naroda i donosioca odluka. Vlast odbacuje stav naših najboljih, svetski priznatih stručnjaka, ignoriše preovlađujući stav javnosti i ulaže veliki trud u medijsko preumljavanje, diskreditovanje neistomišljenika i mobilizaciju podobnih. Energija se troši na unutrašnje sukobe, gube se iz vida dosadašnja iskustva i dugoročni interesi, dok celo društvo postaje lak plen mešetara sa obe strane globalnih podela.
Svet oko nas ne stoji, zaoštrava se globalna nestašica vode, hrane, energije i mineralnih resursa. Borba za hegemoniju i resurse, paroksizam netrpeljivosti i kratkovidost profitno motivisanih odluka guraju svet u kovitlac sukoba. U nekadašnjim perjanicama demokratije i civilizacijskih vrednosti sve je manje državnika a sve više populista koji instrumentalizuju medijski prostor, dok sve ključne državne odluke donosi krupni kapital koji se ne libi brutalnih ratova i progona čitavih naroda da bi ostvario profit. Balkan je izložen promenama klime, značajno je izmenjen režim padavina, česte su suše i bujične poplave, dok je Srbija dodatno opterećena zagađenjem vode, zemlje i vazduha. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, zagađenje je znatno veće nego u zemljama EU, što ugrožava zdravlje i skraćuje životni vek. Od zagađenja vazduha umre oko 15 hiljada ljudi godišnje, a od raka oko 20 hiljada ljudi. Zagađenje utiče na plodnost i održavanje ploda. Broj živorođene dece je od 2003. do 2023. opao za 23%, broj umrlih je u Srbiji 1,75 puta veći od broja rođenih, što govori da su suzbijanje zagađenja i očuvanje voda pitanja od najvišeg nacionalnog značaja.
Zagađenje može zaustaviti pristupanje Srbije EU, jer bi troškovi saniranja naših deponija i privođenja zemljišta, vazduha, voda evropskim standardima bili neželjeni teret za zemlje članice. Istovremeno, postoji interes uticajnih grupa da se u Srbiji odlaže deo otpada i da se eksploatišu minerali metodama jevtinog rudarenja, u skladu sa koncepcijom koja zelenu agendu i čistu prirodu namenjuje samo odabranima, dok se zarad napretka moraju zagaditi druge zemalje. Radi opstanka i ulaska u EU, Srbija bi morala obustaviti sve rizične projekte, i pre svega sprovesti u celosti evropske zakone, mere nadzora i sistem sankcija u cilju zaštite voda, zemlje, vazduha i živog sveta. Primena najviših standarda zaštite životne sredine podrazumeva korenite promene u svim aktivnim rudnicima i celokupnoj privredi. Kao prvi korak, neophodno je trajno zabraniti planirane projekte ekploatacije litijuma i bora koji predviđaju deponije sred njiva, šuma, voda i naselja i/ili ispuštanje vode iz postrojenja, korišćenje kamiona na dizel gorivo i značajno zagađenje. Srbija se mora razvijati, ali ne po ceni probnih primena nedovoljno istraženih tehnologija niti po ceni svođenja zemlje na rudnike i deponije. Premda zagovornici rudarenja govore o litijumu i zelenoj agendi, mnogo izvesniji pokretač svojevrsnog rudarskog desanta na Srbiju je želja da se jevtinim rudarenjem i na uštrb životne sredine dođe do borata i drugog rudnog blaga. Navedene i sve druge motive trebalo bi podrobno proučiti. Ne treba preuveličavati značaj malog broja borbenijih zapadnih čelnika koji pozivaju na obuzdavanje našeg identiteta, suvereniteta, značaja i uticaja na Balkanu, ali treba uočiti da bi otvaranje rudnika i raseljavanje naših sela pogodovalo takvim željama.
Može li drugačije nego u Boru i Jadru?
Očuvanje životne sredine, pitke vode i seoskog stanovništva je među ključnim društvenim interesima. Radi zaštite voda, trebalo bi sprovesti sanaciju i rekultivaciju postojećih deponija rudarskog, komunalnog i drugih otpada, jer one trajno ugrožavaju rezerve pitke vode i gornje slojeve zemljišta sa većom biološkom aktivnošću. Neprihvatljiva je gradnja novih deponija, jalovišta, flotacionih jezera i postrojenja koja ispuštaju vodu u okruženje ili vodotokove jer donosi neprihvatljive posledice. Napredne tehnologije omogućuju da se rudarenje i prerada rude obave bez deponija, bez ispuštanja vode, uz prihvatljivo smanjenje profita. Mogućnost rada bez deponija već je demonstrirana u rudnicima uglja, olova, cinka, fosfata i drugih, širom sveta. Izuzetno, deponije se mogu formirati u pustinjama, na velikim udaljenosti od naselja, šuma, voda i poljoprivrednog zemljišta. Primena navedenih tehnologija zacelo predstavlja najviše standarde u zaštiti životne sredine u polju rudarenja i prerade ruda, standarde koji na teritoriji Srbije isključuju gradnju deponija i ispuštanje vode iz postrojenja.
Tvrdnje da bi rudnici sa deponijama mogli raditi u skladu sa najvišim standardima zaštite životne sredine predstavljaju pokušaj obmane, jer u Srbiji nema nenaseljenih pustinja, već bi se deponije našle u blizini naselja, šuma, njiva, reka i izvora. Dovođenje javnosti i donosioca odluka u zabludu može stvoriti trajne štete velikih razmera, ugroziti stanovništvo i živi svet i svesti Srbiju na zemlju koja u bescenje prodaje svoje resurse, i gde rudarske kompanije ostvaruju ekstra profit na račun masovne devastacije životne sredine. U zemljama sa velikim udelom rudarenja u BDP, životni vek je znatno kraći nego u Srbiji. Pred kraj rada tamnošnjih rudnika, mnogi ogranci stranih kompanija oglašavaju bankrot kako bi izbegli troškove dekomisije, rekultivacije i druge obaveze. Zakonske obaveze sanacije i rekultivacije se ne sprovode ni u Srbiji, što urušava poverenje u nove investitore i u predstavnike vlasti koje im dopuštaju da rade u Srbiji.
Radi sprečavanja trajne štete velikih razmera, potrebno je obustaviti izdavanje dozvola investitorima u rudnike, postrojenja za preradu rude i drugih industrijskih postrojenja koja predviđaju deponije ili ispuštanje čvrstih ili tečnih sadržaja u okruženje i vodotokove. Ovo podrazumeva zabranu realizacije svih najavljenih projekata eksploatacije litijuma i bora jer oni predviđaju gradnju deponija i/ili ispuštanje vode u okruženje. Sagledavanje pisanih dokumenata Akademije inženjerskih nauka Srbije i SANU pruža uvid u dobro utemeljenu naučnu i stručnu potporu njihovom pozivu da se obustavi projekat Jadar zbog trajnih negativnih posledica po životnu sredinu i stanovništvo u Zapadnoj Srbiji, i zbog dugoročnog narušavanja interesa šire zajednice.
Rudno blago je porodična srebrnina i ne sme se budzašto predati ili prodati drugima u vreme kada je tržišna vrednost mala, a pogotovu ne po cenu ugrožavanja okruženja i vodosnabdevanja. Pravi domaćin će čuvati neobnovljive resurse za vremena kada će njihova cena biti višestruko veća a tehnologije eksploatacije znatno naprednije, čistije i sigurnije. Primer nedomaćinskog raspolaganja resursima je sve intenzivnija ekploatacija bakra u Borskom basenu. Rezerve bakra širom sveta biće iscrpljene za oko četiri decenije, dok će već vidljiva nestašica dovesti do velikog rasta cene bakra, i zato bi trebalo sačuvati naš bakar za decenije koje dolaze. Operacije u Boru zapošljavaju dvadesetak hiljada stranih radnika, broj naših radnika manji je od šest hiljada, broj onkoloških pacijenata blizak je četiri hiljade, zagađenje arsenom desetinama puta premašuje granice, iz Srbije se izvozi ne samo metal već i koncentrat rude bogat bakrom i zlatom, što ukazuje da bi našem pregovaraču sa kineskim investitorom trebalo uskratiti poverenje.
VIDEO "SVA REŠENJA" IZDATA ZA ISTRAŽIVANJE LITIJUMA (2004-2024) - MRE ZA UDRUŽENJE PRVI PRVI NA SKALI
O litijumu
Političari i propagandisti govore da je litijum velika razvojna šansa. Litijumske baterije se još uvek koriste u električnim automobilima, ali ih postepeno zamenjuju mnogo sigurnije baterije bez litijuma. Direktor kompanije Stelantis predviđa da će za desetak godina preovladati baterije sa „drugačijom hemijom“, što znači da će potražnja za litijumom usahnuti svega 6 godina posle planiranog otvaranja rudnika u Jadru. Tržišna cena litijuma je već danas 7 puta manja nego krajem 2022. i nastavlja da pada, što je navelo vodećeg australijskog proizvođača litijuma Albemarle da otpušta svoje radnike. Litijum je tako jevtin da fabrike baterija u EU, Mađarskoj i Albaniji planiraju da ga nabavljaju na slobodnom tržištu, što bi trebalo da čine i najavljene fabrike u Srbiji, jer veoma niska tržišna cena litijuma ne može ni izbliza nadoknaditi ozbiljne štete koje prate ekploataciju i preradu jadarita. Sagledavanjem rudnog blaga Srbije i uvidom u cene litijuma i drugih minerala na svetskom tržištu stiče se utisak da rudarske kompanije dolaze zbog bora, mangana, hroma, molibdena, nikla, kobalta, volframa, kadmijuma, antimona, platine, magnezita i grafita, dok se litijum ističe u prvi plan kao zeleni izgovor koji prikriva plan intenzivne ekploatacije drugih minerala na jevtin način, uz gradnju deponija, ispuštanje vode iz postrojenja i masovnu devastaciju životne sredine.
Ukoliko se za tridesetak godina pokrenu prve elektrane na fuziju, čiji rad traži izuzetno velike količine litijuma, cena litijuma bi mogla strelovito porasti. U datim okolnostima, evropske zemlje pomno proučavaju svoja nalazišta litijuma.
Preovlađuje interes da se trenutne potrebe za litijumom zadovolje jevtinom eksploatacijom u zemljama koje tolerišu deponije, ispuštanje vode iz postrojenja i druga zagađenja koja prate jevtino rudarenje. Eksploatacija litijuma u zemljama EU i u skladu sa evropskim standardima bila bi znatno skuplja. Sagledavajući svoje interese i predstojeći prelazak na ne-litijumske baterije, EU ne žuri sa ekploatacijom sopstvenog litijuma već ga čuva za decenije koje dolaze, nastojeći da tekuće potrebe namiri eksploatacijom u zemljama sa labavijim ekološkim standardima. U kontekstu pristupanja Srbije EU i zarad domaćinskog upravljanja zemljom, domaći litijum ne bi trebalo prepustiti u nevreme i budzašto, već ga treba čuvati za vremena kada mu cena bude značajno veća i kada budu usavršene danas eksperimentalne tehnologije ekploatacije. U vreme kada bi planirani rudnik u Jadru već odavno utrošio sve rezerve i okončao rad, pokretanje fuzije može učiniti da sve preostale rezerve litijuma postanu pravo bogatstvo za svoje vlasnike. Sa ekploatacijom domaćeg litijuma ne bi trebalo žuriti ni zarad obećanog razvoja automobilske industrije, jer se litijum može kupiti po veoma povoljnim cenama. U najpovoljnijem scenariju, Srbija bi mogla utrošiti manje od jedne sedmine nagoveštene proizvodnje litijuma, dok bi se najveći deo izvozio. U Srbiji se ne sprečava izvoz rude, koncentrata, metala i polufabrikata i nema garancije za ugradnju minerala u gotove proizvode, što uvećava rizik da ostatak Srbije podeli sudbinu Borskog basena.
Šta činiti pre i posle ukidanja projekta Jadar
Trebalo bi obustaviti praksu po kojoj izradu studija o uticaju planiranih investicija na životnu sredinu organizuju investitori, jer oni nemaju interes niti obavezu da nepovoljne ishode načine javno dostupnim, već imaju mogućnost da nastave potragu za stručnjacima spremnim da sačine studije sa pozitivnim ishodom. Trebalo bi formirati nezavisno regulatorno telo za pitanja životne sredine i izbeći da o pitanjima balansa između ekonomskog razvoja i životne sredine odlučuju pojedinci u konfliktu interesa. Odgovorna država ne sme planirati rudnike gde bi stranci budzašto uzimali naše neobnovljive resurse, i pri tome rudarili na jeftin, tradicionalan način, uz gradnju deponija i ispuštanje vode iz postrojenja. Ne treba tražiti garancije stranih političara, jer dobar domaćin u pogledu sudbinskih pitanja traži savet i garancije u svojoj kući a ne u komšiluku. Prodaja mineralnih resursa uz žrtvovanje životne sredine obezbeđuje prihode na kratak rok i ne govori o mudrosti državnika. Domaćinske vrline donosioca odluka dokazuju se pronalaženjem puteva prosperiteta uz očuvanje životne sredine, stanovništva i živog sveta na duži rok.
Ako presuše bunari, znaćemo ko je glavni krivac, to će se urezati u pamćenje naroda, ali nam to znanje neće mnogo pomoći. Da bi sprečili prekrivanje njiva i šuma rudnicima i deponijama, trebalo bi da svako promišlja i deluje dok još ima vode. Motivi i ulozi promotera rudarenja su veliki, ali su naši još veći, pitanje opstanka više nije retorički pojačavač već gorka realnost. Problemi se neće rešiti sami od sebe i neće ih rešiti neko drugi. Potrebna nam je svest o zajedničkom interesu i cilju, tolerancija i empatija da prevaziđemo razlike i saberemo se oko najvažnijeg, kao i spremnost da bez rezerve uložimo svoje vreme i trud. Lošim vremenima i lošim ljudima ne treba se potčiniti i prilagoditi, treba se pokrenuti i uporno delovati da se zajedno odupremo opasnostima koje nam prete.
Komentara: 0