U središtu zakonodavstva Evropske unije o životnoj sredini pronalazimo jednostavnu, ali snažnu ideju: načelo "zagađivač plaća". To načelo se primenjuje u obliku poreza, kazni i drugih mera, kao što su kvote za emisije zagađujućih materija i Direktiva o odgovornosti za životnu sredinu. O tom načelu, njegovim prednostima i nedostacima razgovarali smo sa profesorom Gertom Van Kalsterom.
Šta je načelo "zagađivač plaća"?
Načelo "zagađivač plaća" jednostavno je načelo koje se temelji na zdravom razumu: zagađivač - a to mogu da budu akteri ili aktivnost koja je uzročnik zagađenja - mora da plati kako bi ispravio grešku. To bi moglo da podrazumeva čišćenje zagađenih područja ili pokrivanje troškova zdravstvene zaštite pogođenih osoba.
Istorijski gledano, to je vrlo snažan koncept za ublažavanje negativnih učinaka zagađenja. Pružio je moralni i pravni imperativ za preduzimanje mera. U hitnim slučajevima pomogao je u oblikovanju politika i mera, čime je omogućeno odlučno delovanje radi utvrđivanja izvora zagađenja i odgovornosti za to, smanjenja nivoa zagađenja i pružanja određene naknade pogođenim osobama. Primera radi, neke privredne aktivnosti za koje se zna da ispuštaju zagađujuće materije morale su da postave filetre radi smanjenja emisija zagađujućih materija ili da uspostave sektorske fondove za naknadu.
Ipak, čak i u jednostavnim slučajevima, kada zagađivač može da se utvrdi, sprovođenje može da bude otežano. "Krivac" možda nije u mogućnosti da plati, a matična korporacija ili deoničari ne mogu uvek da budu odgovorni za aktivnosti podružnice. Nemaju sve države dobro uspostavljen pravni okvir za rešavanje takvih slučajeva. Čak i ako imaju, pravni postupak često je vrlo dugotrajan i skup.
Nadalje, vremenom se to načelo sve više primenjuje na složenije slučajeve postojanog i učestalog zagađenja, kao što je zagađenje vazduha koje proizlazi iz raspršenih izvora, pri čemu su utvrđivanje odgovornosti i sprovođenje još teži.
Kako možemo da utvrdimo ko kome mora da plati?
U slučajevima raspršenog zagađenja nije jednostavno da se pronađe i identifikuje zagađivač, kao i da se poveže sa pogođenim osobama. Zagađenje vazduha može da bude prouzrokovano zagađujućim materijama ispuštenim iz različitih izvora i sa različitih lokacija, od kojih neke mogu da budu u drugim državama. Takođe, moramo da razmišljamo o pozitivnim ishodima i prednostima tih delatnosti koje uzrokuju zagađenje. Reč je o proizvodima i uslugama, kao što su hrana, odeća, prevoz, od kojih imamo korist, kako pojedinačno, tako i kao društvo.
Primerice, delatnosti koje izazivaju zagađenje izvan EU možda utiču na tamošnje lokalne zajednice, ali matična firma možda je osnovana u EU i evropski potrošači uživaju u tim proizvodima. U tim slučajevima teško je svaliti odgovornost samo na ekonomske subjekte. Šire društvo često snosi troškove.
Međutim, troškovi ili šteta i koristi nisu ravnomerno raspodeljeni. Zajednice sa nižim prihodima ili ranjivije grupe, kao što su porodice sa samohranim roditeljem, obično žive bliže saobraćajnicama i izloženije su zagađujućim materijama iz saobraćajnog prometa.
Postoje li dobri primeri korisnosti mera?
Postoje dva različita pristupa. Prvi je usmeren na pružanje pomoći onima koji su pogođeni, a za to postoji mnogo dobrih primera u Evropi. Ploče za prigušenje buke ili slične konstrukcije izgrađene duž autoputeva mogu značajno da smanje jačinu buke, pa tako i da umanje štetu onima koji tu žive.
Drugi pristup usmeren je, pre svega, na ograničavanje ili sprečavanje zagađenja ili štetnih delatnosti. To bi moglo da obuhvati nametanje poreza, kvota zagađenja ili određena tehnološka rešenja. Primer: Evropa uvodi čistija goriva ili postupno smanjuje emisije ugljenika iz novih automobila. U nekim sektorima emisijske jedinice staklene bašte su ograničene i njima može da se trguje. Neke od tih mera usmerene su na prilagođavanje cene na način da to utiče na ponašanje potrošača. Slično tome, mnoge države članice sada naplaćuju po uzetoj ili iskorišćenoj količini umesto po broju slavina, što je znatno promenilo način na koji upotrebljavamo vodu.
Postoje li nedostaci u načinu na koji primenjujemo načelo "zagađivač plaća"?
Nažalost, trenutni sistem može da se shvati i koristi kao "dozvola za zagađenje": sve dok možete da platite, odnosno ako to možete sebi da priuštite, smete da zagađujete. To je usko povezano sa nejednakom raspodelom koristi i troškova tih delatnosti koje uzrokuju zagađenja. Problem nejednakosti takođe je u središtu globalnih pregovora o klimi, kako u pogledu istorijskih emisija (količina koju je svaka država do sada ispustila), tako i trenutnih emisija po osobi. U idealnom svetu svako bi dobio jednak iznos ugljeničnog kredita.
Drugi glavni nedostatak odražava se u činjenici da "plaćanje" gotovo nikada ne pokriva sve "troškove". Zagađeno zemljište na starim industrijskim lokacijama može da se očisti kako bi ljudi tu mogli da žive. To je vrlo skup postupak, ali ne poništava nužno štetu nanesenu vodotokovima ili ljudima i životinjama koje zavise od te vode. Troškovi su često ograničeni na operativne troškove i ne odražavaju stvarnu vrednost svih koristi koje dobijamo iz prirode.
Možemo li da osmislimo sistem koji pokriva punu vrednost?
Potreban nam je usklađen i globalan pristup koji će da se bavi svim izazovima sa kojima se suočavamo, kao što su degradacija životne sredine, klimatske promene, upotreba resursa i nejednakost, na isti način kao što se to čini u sklopu Globalnih ciljeva održivog razvoja. Evropski zeleni plan usmeren je na delimičnu primenu takvog razmišljanja u evropskoj politici.
Da bismo pokrili stvarnu vrednost, bio bi nam potreban mnogo ambiciozniji sistem oporezivanja, kako za porez na dobit trgovačkih društava, tako i za porez na dohodak, koji bi bio osmišljen tako da podsiče održivije ponašanje. Troškove je potrebno integrisati nizvodno u smeru potrošnje, ali i uzvodno u smeru proizvodnje. Budući da su sistemi potrošnje i proizvodnje globalno povezani, integracija zahteva pristup koji nadilazi pravila i propise suverenih država.
Kako bi bio efikasan, ovaj pristup treba da se podupre sistemom upravljanja u kojem deluju regulatorna tela koja mogu da osiguraju i sprovedu jednake uslove poslovanja prema dobro utvrđenim pravilima. Na terenu će, pored ambicioznih poreza i zajedničkih standarda, biti potrebne mere kao što su antidamping naknade i dodatne carine na ugljenik, kao i zajednički pristup prema subvencijama koje su štetne za životnu sredinu.
Profesor Gert Van Kalster, šef Odeljenja za evropsko i međunarodno pravo Pravnog fakulteta Univerziteta u Levenu (Belgija)
Iz publikacije "EEA signali 2020: Prema nultoj stopi nja u Europi"
Komentara: 0