(Darvin, nauka, “Monsanto”… NIN br. 3090)

Dr Ivana Dulić-Marković piše: „Da, hoću da kažem da ako već gutamo šake lekova koji su proizvod genetičkog inženjeringa, nema potrebe da toliko dramimo oko tehnologija koje poljoprivrednicima značajno smanjuju troškove, a proizvod je ekvivalentan onom koji se dobija od nemodifikovanih biljaka.“

Nasuprot dr Dulić-Marković smatram sledeće:

(1) Treba da dramimo oko ovog pitanja i da se oglašavamo putem svih zvona. Uključujući i crkvena. Lekove uzimaju oni koji su bolesni, kojima je to jedini izbor u lečenju dok ne ozdrave. To je samo ograničen broj ljudi i najveći deo njih je skoro uvek u dobu života koje je prošlo razdoblje reprodukcije. Nasuprot bolesnicima koji uzimaju lekove, hranu uzimaju svi i svakodnevno.

(2) Ako se stvari posmatraju u dugom roku, nije sve u inženjerijskom sniženju troškova, jer često nešto što je sada skuplje može da ispadne na kraju jeftinije.

(3) Nauka nema apsolutnu važnost. U samoj prirodi nauke je da se ona stalno preispituje. Nauka je pružila mnogo korisnih stvari, ali je donela i svojevremeno hvaljeni „talidomid“ koji je kasnije prouzrokovao jednu od najvećih medicinskih tragedija u istoriji.

(4) Dr Arpad Pustai, ugledni britanski (Aberdin) i međunarodni stručnjak za proteine, dokazao je da genetski modifikovana hrana ima pogubne posledice na zdravlje pacova. Ako su rezultati njegovih istraživanja tačni i ako pretpostavimo da mogu da se primene na ljude, onda je ono što nam predlaže dr Dulić-Marković, u vezi sa genetski modifikovanim proizvodima, prevedeno na razumljiv jezik, sledeće: nasledno (genetsko) izopačenje (degeneracija) državljana Srbije na sitno i u dugom roku! Ovo je naročito važno za trudnice i sve one koji su u reproduktivnom razdoblju života. Nadamo se da će birači na izborima u budućnosti ovakve savete imati na umu prilikom glasanja.

(5) ’Ekvivalencija’ na srpskom jeziku znači jednakost. Stoga, navedena rečenica dr Dulić-Marković nema smisla. Kako može da bude ’ekvivalentan’, znači jednak, genetski modifikovan, inženjerijski proizvod ’onom koji se dobija od nemodifikovanih biljaka’ na prirodan način? Spolja gledano takav inženjerijski proizvod možda i može ponekad da liči na prirodan, ali u suštini on to nije i ne može nikada da bude. Zbog toga Evropska unija zahteva jasno obeležavanje genetski modifikovane hrane i obaveštavanje potrošača o spomenutoj.

Dr Dulić-Marković navodi određenu širokogrudost Kine i Brazila u primeni tehnologije za genetsku modifikaciju organizama. Međutim te zemlje su daleko od Srbije. Tačna je činjenica koju navodi dr Dulić-Marković da je ove 2010. godine Evropska komisija (izvršni organ EU) odobrila gajenje jedne vrste genetski modifikovanog krompira za proizvodnju skroba. Ali to je polovično obaveštenje za javnost u Srbiji koju ovakva izjava može da dovede u zabludu. Ostale bitne činjenice povezane sa ovom odlukom dr Dulić-Marković ne navodi:

• to je prvi i jedini genetski modifikovan proizvod koji je odobrila za gajenje Evropska komisija u proteklih 12 godina što jasno ukazuje na ozbiljne otpore i oklevanje u EU prema ovakvim proizvodima; 
• takav skrob koristi se samo za potrebe industrijske proizvodnje papira, ali ne i za ishranu životinja.

U biti navedenih saveta samoproglašene grupe ’stručnjaka’ u Srbiji stoji da su oni u suštini nadristručni. Od ovakvih ’stručnjaka’ jedino mogu da nas spasu Bog i izbori, inače se i Bogu loše piše od tih koji se pеtljaju u njegova dela i promisao. Uz navedeno, ni Darvin im ne bi bolje prošao, jer genetski inženjering preskače redovni, postepeni i prirodni Darvinov lanac genetske modifikacije organizama u prirodi.

Miroslav N. Jovanović, Novi Sad
Izvor: NIN 3096, 29. 4. 2010.

* * *

Darvin, nauka, „Monsanto“...
(„Seme uništenja stiže u Srbiju“, NIN br. 3088)

Dr Miroslav Radman je nedavno veoma jednostavno objasnio šta je GMO? GMO su sva živa bića na kugli zemaljskoj, od bakterija do čoveka, jer da nije bilo genetske modifikacije, ne bi bilo života. Život je evoluirao tokom otprilike četiri milijarde godina zahvaljujući slučajnim, ni od koga planiranim genetskim promenama - modifikacijama. U tom globalnom genetskom “gemištu” nastane sve i svašta, a najveći dio otpada kao “škart” – ne preživi dugo jer rijetke “sretne” kombinacije modifikovanih gena, u datom trenutku, pod datim uslovima, imaju više uspeha u razmnožavanju nego ostatak “svega i svačega”. Tako radi evolucija. I tako smo se nakon četiri milijarde godina nasumičnih pokušaja pojavili i mi, ljudi, da bi debatovali o procesu koji nas je stvorio – o genetskoj modifikaciji!

Genetički inžinjering je samo mehanizam kojim, ukoliko imamo cilj i znamo tačno šta želimo da promenimo, možemo rešiti određen problem. U 2009. godini 14 miliona poljoprivrednika u 25 zemalja je zasejalo 134 miliona hektara s GM semenom, što je 7 odsto ili devet miliona ha više nego 2008. Više od tri četvrtine soje, polovina pamuka i više od četvrtine kukuruza koji se gaje u svetu su genetski modifikovani. Kina ne dozvoljava uvoz GM semena ali uvozi GM soju, kukuruz, pamuk i uljanu repicu koji se koriste za preradu. U novembru 2009. godine u Kini su priznate dve sorte GM kukuruza i pirinča koje su rezultat rada kineskih istraživača i tako su otvorena vrata za gajenje GM biljaka u sledeće tri godine. Kina želi da vlastitim istraživanjima, uključujući i biotehnologiju, poboljša tehnologiju gajenja poljoprivrednih kultura i 2008. godine donela je odluku da za to dodatno izdvoji 3,5 milijarde $ u deset godina. U Brazilu je broj hektara s GM usevima od pet miliona u 2004. porastao na preko 20 miliona u 2009. Vlada Brazila investira značajno u lokalne biotehnološke istraživačke centre. Dakle, i u Kini i u Brazilu, uvođenje novih tehnologija a među njima i GM biljaka dešava se ne zbog pritiska stranih multinacionalnih kompanija nego zbog odluke njihovih vlada tj. političkog pritiska da se poveća i unapredi poljoprivredna proizvodnja. Evropska komisija je ove, 2010. godine odobrila gajenje amplore, genetski modifikovane sorte krompira za proizvodnju skroba. Neću da kažem da u Srbiji treba odobriti gajenje GM kukuruza i GM soje jer struktura i veličina naše poljoprivrede je svakako značajno drugačija i od brazilske i od kineske, ali hoću da kažem da su ulaganja u nove tehnologije i biotehnologija mnogo bolji mehanizam za rešavanje problema u poljoprivredi od monopola. Da, hoću da kažem da ako već gutamo šake lekova koji su proizvod genetičkog inženjeringa, nema potrebe da toliko dramimo oko tehnologija koje poljoprivrednicima značajno smanjuju troškove a proizvod je ekvivalentan onom koji se dobija od nemodifikovanih biljaka.

U Srbiji Darvin nije zabranjen, niti će biti zabranjen. A imamo i slobodu izbora da li ćemo ulagati u nauku i verovati nauci ili ćemo se samo uzdati u Boga. Imamo i slobodu izbora kako ćemo povećavati konkurentnost naše poljoprivrede i naših poljoprivrednika. Imamo i slobodu izbora da li ćemo se zavaravati kako imamo naučne institute kojima je interes poboljšanje tehnologija od kojih očiglednu korist imaju poljoprivrednici, a ne semenske kompanije koje brinu o profitu (pojedinaca iz instituta). Važna je sloboda koja znači mogućnost izbora. A da! Važno je i ko snosi posledice pogrešnog izbora!

Što se mene i kompanije Monsanto tiče - nit sam bila stipendista, nit sam (bila) lobista. A bilo bi mi čast raditi za kompaniju koja stotine miliona dolara ulaže u inovacije. Jedino što sam ja „izlobirala“ je 2001. donošenje Zakona o GMO. Zakon nije dozvolio niti zabranio uvoz i promet GMO. Pojednostavljeno – on je potpuno kopirao evropsko rešenje koje je važilo tad a i danas važi u EU (kod nas više ne važi) – da država nije najpametnija i da svaku pojedinačnu modifikaciju posmatra kao zaseban slučaj koji razmatra Savet za biološku sigurnost sastavljen od eksperata na osnovu prijave kompanije, pojedinca, naučne ustanove koja se na bilo koji način bavi s GMO. „Izlobirala“ sam i veoma efikasno sprovođenje tog akona od 2004. do 2006. godine. Od 1997. do 2001. kad je donet Zakon o genetski modifikovanim organizmima (GMO) u Srbiju je bez ikakvog ograničenja, histerije ili otpora uveženo stotine hiljada tona GM sojine sačme, dakle u momentu kad je Zakon donet već je GM sojina sačma bila uveliko odomaćena u lancu ishrane u Srbiji – zaslugom patriota.

Novi zakon o GMO koji je donet 2009. neću da komentarišem jer je besmislen. Preporučila bih onima kojima je do otkrivanja lobista da potraže odgovor na sledeća pitanja: Da li se na GM hranu u Srbiji odnosi Zakon o bezbednosti hrane ili Zakon o GMO? Ko ima najviše koristi od činjenice da je Srbija jedina zemlja u Evropi koja zabranjuje uvoz GM sojine sačme? Ko to plaća i koliko? Ko ima monopol na prodaju sojine sačme u Srbiji? A činjenice govore da je od dana donošenja Zakona do danas svetska cena sojine sačme pala za preko 40 odsto u Hrvatskoj za 25 odsto, a kod nas se povećala!

Ivana Dulić-Marković
Izvor: NIN 3090, 18. 3. 2010.