Kako bi bilo genetski manipulisati komarce tako da oni ne prenose malariju? Jer – godišnje se tom bolešću zarazi oko pola miliona ljudi... Šta, međutim ako ta genetska promena krene pogrešnim putem?
Takvi super-komarci već uveliko zuje u jednom podrumu na jugu Kalifornije. Blizu njih sme da priđe samo par ljudi, a i to samo kroz dvostruka čelična vrata – da slučajno neki komarac ne bi pobegao.
Komarci tipa Anopheles stephensi tu sisaju samo kravlju krv i stvorio ih je Entoni Džejms sa Kalifornijskog univerziteta u Ervajnu. Oni uopšte nisu u stanju da prenesu malariju. Džejms im je naime dodao dva gena s kojima to više apsolutno nije moguće. Ideja glasi: ni potomci tih komaraca nakon parenja neće moći da prenose malariju. Ni potomci njihovih potomaka...
Šezdesetpetogodišnji američki profesor tokom gotovo čitavog svog radnog veka pokušava da stvori takvu vrstu komarca. U suštini, on je odavno otkrio gene kojima bi komarci, barem kada je o malariji reč, postali bezopasni. Ali problem je neprestano bio – nasleđivanje: nije sigurno da li potomci tih komaraca možda jesu, a možda i nisu sposobni da prenose malariju.
Super-dominantno nasledno svojstvo
Tek pre pet godina genetičari su otkrili nešto što se u stručnim krugovima zove gene-drive. Podsetimo se lekcije iz biologije: postoje dominantne i recesivne osobine u nasleđivanju. Kod čoveka je to na primer ovako: veća je verovatnoća da će beba imati crnu kosu ili smeđe oči, iako jedan od roditelja ima plave oči ili svetliju kosu. Ali beba te bebe može da ima i te recesivne osobine.
Ukratko, gene-drive pobija i te teorije o crnoj kosi i smeđim očima, i sve što je Gregor Mendel otkrio sadeći svoj grašak. Ako je pred nekim genetskim svojstvom molekularni par Crispr/Cas9, on ne postaje samo dominantan, već to praktično postaje apsolutno pravilo koje će se uvek naslediti, bez obzira na to kakve osobine ima onaj drugi roditelj.
Entoni Džejms još nije uspeo da ugradi i taj genetski kod svojim komarcima, ali je siguran da uspeti da stvori „super-komarce“ koji će biti bezopasni. To smatraju i njegovi sponzori: fondacija Bila i Melinde Gejts povećala je svoj doprinos tom istraživanju sa 40, na 75 miliona dolara. Oni očekuju da će već za nekoliko godina ostati samo komarci koji ne prenose malariju. Novčanika se latio i indijski milijarder Ratan Tata koji sa 70 milijuna dolara donacije želi da u Kaliforniji obrazuje i indijske naučnike.
„To je to!“
Sve to deluje kao konačan kraj za prenosioce malarije. Močvare možda mogu da se isuše, ali uvek će biti dovoljno bara u kojima će se komarci razmnožavati. Stalno se proizvodi neki novi pesticid, ali komarci stalno uspevaju da se prilagode i najopakijim otrovima koji uzgred u velikoj meri zagađuju životnu sredinu. I može da se spava pod mrežom protiv komaraca, pa će ipak i dalje biti malarije: Svetska zdravstvna organizacija navodi da je 2013. u čitavom svetu bilo 198 miliona slučajeva malarije, a 584.000 ljudi je od te bolesti umrlo.
Američki naučnici su oduševljeni. Pored Džejmsa i genetičar Frensis Kolins tvrdi da je „mogućnost pred nama, treba je samo zgrabiti“. Ipak, čuju se i glasovi razuma: „Čekajte malo, do sada nikad nismo na slobodu puštali ni miševe koje smo genetski manipulisali. Ako ikad pustimo na slobodu te komarce, nema šanse da ih ikad više sve ulovimo ako bilo što pođe po zlu...“
Možemo li da budemo sigurni da genetska promena kod tih komaraca s oznakom „super-dominantna“, neće preći i na neko drugo živo biće? A ako pređe, ko može da zna koje će svojstvo ta živa bića da imaju? Recimo bakterije ili gljivice?
Milijardu stvari može da krene po zlu
Tehnologija genetike otišla je daleko, ali i danas u određenom broju slučajeva može da se dogodi da taj gene-drive slučajno „sedne“ kod neke sasvim druge osobine – genetičari to zovu efekat off-target. Može dakle biti da se ne izazove apsolutno nikakav vidljivi efekat, ali može biti i da možda postanu „super-zarazni“ ili ko zna šta… I šta je s prirodnim svojstvom da mutiraju? Šta će onda da se dogodi s tim super-svojstvom?
Takvi, mnogo oprezniji stručnjaci, tvrde da jednostavno nije moguće proceniti sve mogućnosti koje bi takvi „imunizovani“ komarci mogli da stvore u realnom svetu, navodi se u studiji američke Akademije nauka. Entoni Džejms ipak ne popušta: tvrdi da je genetski kod komarca odlično poznat i da „možemo da konstruišemo gene-drive tako da rizik bude minimalan“. Povrh toga, komarac obično provodi život u prečniku od stotinak metara od mesta na kome se izlegao. Može da potraje dok neka opasnost, čak i ako se pojavi, ne ugrozi čitavo čovečanstvo.
U londonskom Imperijalnom koledžu smatraju da je pogrešno uopšte pokušavati da se promeni genetski kod komaraca samo da bi prestali da prenose malariju – jer previše toga može da krene po zlu. Takvu oznaku „super-dominantnog“ oni bi radije stavili na genetski koda komaraca koji bi ga učinio sterilnim. Drugim rečima, u dogledno vreme komarce bi trebalo istrebili.
Gringos-komarci nisu bili dovoljno seksi
Entoni Džejms ne misli da bi takvo „konačno rešenje“ za komarce moglo da funkcioniše. I do sada se na raznorazne načine pokušavalo da se stvore sterilni komarci i jedini rezultat je bio da, kada je na nekom prostoru populacija komaraca zaista izumrla, prošlo je veoma kratko vreme dok taj „životni prostor“ nisu osvojili komarci koji su preživeli ili oni koji su došli iz okoline.
Pored toga, Entoni Džejms se i sam suočio s problemom za koji ne zna da li će pogoditi i njegove bezopasne komarce. On je naime genetski zaista manipulisao mužjake komaraca da postanu sterilni i u laboratoriji je sve odlično funkcionisalo: populacija je za određeno vreme zaista nestala. Ali onda je odneo svoje neplodne mužjake u Meksiko i tamo ih pustio na slobodu. U realnim okolnostima u prirodi, test je okončan – potpunim neuspehom. Meksičkim komaricama jednostavno se nisu dopadali Džejmsovi neplodni mužjaci i uopšte se nisu parile sa njima. Gringos-komarci su uginuli, a meksičke porodice komaraca nastavile su da žive i šire se kao da nikada nije bilo nekakvih avantura...
Komentara: 0