(Nе)ispričane priče: Heroine srpske vojske

Iz epizode drugog serijala "(Nе)ispričane priče" аgenciјe Duo digital medija u kojoj je govorila Nevenka Bogdanović, sekretar Crvenog krsta Kragujevca

Godine 1914. Srbija je već bila iscrpljena balkanskim ratovima. I dok su naši stradali daleko od svog doma u tim ratovima, sada se rat vodio blizu ognjišta, u našim gradovima i selima. Vlada Srbije, na čelu sa Nikolom Pašićem, poslala je apel Crvenom krstu Srbije da se obrati svim zemljama za pomoć jer nismo imali dovoljno lekara i medicinskih sestara. Kao što znate, Prvi svetski rat je počeo tako brzo, bez najave, tako strašno za naš narod, za naše, pre svega, muškarce, ali samim tim su trpele i porodice, i žene i deca. Bili smo već iscrpljeni i gladni.

Onda su se prvo javile neutralne zemlje, došli su bolničari iz Švajcarske da procene situaciju. Rekli su da je strašna i nakon toga kreće dolazak lekarskih misija iz svih zemalja. Zbog toga će nam ostati večiti prijatelji.

Pričamo o heroinama čija tela leže u Kragujevcu, koje su umrle zajedno sa obolelima od trbušnog tifusa. Nažalost, pored ranjavanja koja su naši vojnici doživljavali na frontu, ranjavanja koja su zarobljeni Austrijanci takođe imali, one su morale da leče i jedne i druge i sebe - tada su sva tri oblika tifusa zavladala, uz rane imale su i hirurške intervencije. Tifus se širio zbog toga što su leševi ostavljani u povlačenju austrougarske vojske. Proširio se na ostalo stanovništvo, od njega su oboljevali obični stanovnici.

Žene koje su došle bile su pomoć britanske vlade, odnosno Ujedinjenog Kraljevstva. Prva velika bolnica je bila u Nišu, dok je Kragujevac u početku rata bio nekako zaštićen, tu je bio centar svega: komande, tu su bile ambasade, konzulati. Međutim vrlo brzo to postaje najveća bolnica u Srbiji posle Valjeva. Imao je samo 15.000 stanovnika, da bi se broj do 1915. povećao za trideset posto. Ali, broj umrlih i stadalih je iz dana u dan bio sve veći.

Elizabet Ros je bila prva doktorka koja je došla, a pre toga je bila u Persiji. Ona je 1901. godine završila fakultet u Glazgovu i izborila se, zato što je imala potporu svoje porodice, da kao žena bude doktor. U to vreme žene nisu bile ravnopravne sa muškarcima. To je bilo nešto izuzetno u Velikoj Britaniji. Divni su citati njenih kolega na Univerzitetu u Glazgovu kada su čuli da je umrla u Kragujevcu - kako su je opisali, kakav je bila student, kakav je bila kolega, kakvog je duha bila, jedna divna posveta. Žao nam je što je ovako ostala u zemlji Srbiji, ali ona je bilapotpuno posvećena. Bila je ono što treba kada polože Hipokratovu zakletvu lekari. Ona je bila to, govorile su medicinske sestre koje su je negovale. Ona je preuzela 550 kreveta sa još dva doktora, a kada je došla bilo ih je 250. Bilo je po sto pacijenata dnevno, a posle se taj broj povećao na hiljadu.

ARHIVA PPNS NEGOVANJE SEĆANJA NA ŽIVOT I DELO DR ELIZABET ROS (LONDON, 14. FEBRUAR 1878. - KRAGUJEVAC, 14. FEBRUAR 1915)

Negovanje sećanja na život i delo dr Elizabet Ros (London, 14. februar 1878. - Kragujevac, 14. februar 1915)
Pitali su je: „Doktorka, zašto radite tako bolesni?“, a radila je sve dok je mogla. Ona je rekla: „A ko će, ako neću ja kao doktor?“

Kada je umrla, postoje zapisi o tome, ispratio je ceo Kragujevac. Kolona Kragujevčana je išla, iako je samo mesec bila tu, u Kragujevac je došla iz Niša. To je ono što kažemo - mi smo kao polen, a duša je naša kao vetar, pa ne znamo gde će nas doneti. Njena duša je došla u Kragujevac jer je išla za svojim idealima. Zato kažem - duša, mislim na ideale, na zanimanje u koje je verovala, na to da treba da bude od koristi čoveku, čovečanstvu. Verovala je u humanost, odazvala se na poziv Crvenog krsta.

Među dve heroine koje su zajedno sahranjene sa doktorkom Elizabet Ros, uz najveće počasti od strane ne samo Kragujevčana, nego i srpske vlade i princa Aleksandra Karađorđevića, sa ordenjem, bila je i medicinska sestra Lorna Feris. Bila je omiljena medicinska sestra među našim ranjenicima i bolesnicima, ali i među stanovništvom. Smatrali su je čudom jer je za tako kratko vreme progovorila srpski jezik, a znala je i jako lepo da peva. Pevala je crkvene pesme, a i naše pesme sa ranjenicima i stanovništvom koje se tu lečilo. Bila je kao slavuj. Ona je bila njima ne samo medicinska sestra i negovateljica - bila lek za dušu. Svi su je obožavali, tako kažu svi zapisi koje imamo o Lorni Feris. Ono što posebno izaziva tugu jeste da je jako tugovala što napušta Srbiju koju je zavolela, te glasove koji su je podsećali na Velšane, muziku i način pevanja. Očekivala je radostan životni trenutak - da se uda u septembru, ali nažalost, u julu je preminula takođe od trbušnog tifusa. Tada je bio najgori period. Posle doktorke Elizabet Ros, ona je bila druga koja je preminula.

Pored nje, iste godine je stigla u Srbiju Mejbl Dirmer, čuvena spisateljica, sa više izdatih romana, do te 1914. godine. Njene drame i predstave su izvođene, ona je bila poznata osoba u Ujedinjenom Kraljevstvu, a onda je odlučila da dođe u Srbiju. Napisala je knjigu „Zapisi iz poljske bolnice“.

ARHIVA PPNS RATOVI ZA OSLOBOĐENJE I UJEDINJENJE (1912-1918)

PRVI PRVI NA SKALI Staro vojničko groblje u Šumaricama Ratovi za oslobođenje i ujedinjenje 1912-1918 prilog 14
^{Enterijer i osoblje jedne od kragujevačkih vojnih bolnica, novembra 1914. (izvor: "Staro vojničko groblje")}

Radila je u okviru poljske bolnice Stobart, tu je bilo njeno zaduženje, bez obzira što je bila ličnost iz sveta kulture, umetnosti, divan ilustrator i pisac dečjih knjiga. Ovo je njena knjiga koju je potpisala i zato za nas predstavlja pravo blago koje čuvamo, kao i sve što dobijamo od potomaka njihovih. Mejbel Dirmer je zapisala poslednje trenutke svog života. Takođe je bila ta koja je uspostavljala kontakt sa našim bolesnicima i pacijentima. Kada im je davala odeću, govorila je: „Vole oni odeću, ali se najviše raduju cipelama“.

PRVI PRVI NA SKALI Narodna biblioteka Izlozba Bolnica Stobart Kragujevac 1915
^{Sa izložbe "Bolnica Stobart - Kragujevac 1915" Tatjane Janković}

Želim za kraj da kažem - ne samo njih tri, nego sve žene su uvek govorile: Ovako divne muškarce, plemenite, te koji su borbeni, a istovremeno nežni, mora da su odgajile fantastične majke.

Iako je prošlo više od 100 godina, Grad Kragujevac ne zaboravlja ono što su ove heroine učinile. Svake godine, u Svečanom salonu se odužujemo njima svima koje su ostavile svoje živote lečeći bolesne Kragujevčane. I ono što je jako bitno, taj dan je postao deo obeležavanja Sretenjskih svečanosti.

ARHIVA PPNS STARO VOJNIČKO GROBLJE U KRAGUJEVAČKIM ŠUMARICAMA: RATOVI ZA OSLOBOĐENJE I UJEDINJENJE (1912-1918) - NENAD KARAMIJALKOVIĆ

PRVI PRVI NA SKALI Staro vojničko groblje u Šumaricama Ratovi za oslobođenje i ujedinjenje 1912-1918 prilog 15
^{Spomenička obeležja na Varoškom groblju u Kragujevcu, gde su sahranjene dr Elizabet Ros i medicinske sestre Mejbel Dirmer i Lorna Feris (izvor: "Staro vojničko groblje")}

CRVENI KRST SRBIJE - 147 GODINA U SLUŽBI HUMANOSTI