Izložba posvećena Katarini Bogdanović, jednoj od naobrazovanijih žena prve polovine dvadesetog veka, biće otvorena u Istorijskom arhivu Šumadije u ponedeljak 30. decembra u 12 časova.
O KATARINI BOGDANOVIĆ
Rođena je 28. oktorba (14. novembra) 1885. godine u selu Trpinji kod Vukovara, gde je završila tri razreda osnovne škole. Četvrti razred osnovne i četiri razreda više ženske škole završila je u Beogradu, a četiri razreda učiteljske u Karlovcu. Iste godine (1904) postavljena je za učiteljicu srpske osnovne škole u Tuzli, gde posle dve godine podnosi ostavku ("Kako mogu razvijati druge kad još i sama osećam potrebu da se razvijam?"), i odlazi u Beograd radi studija. Kao vanredni slušalac Filozofskog fakulteta osam semestara studira filozofske nauke, književnost i strane jezike, i juna 1910. godine sa odličnim uspehom polaže diplomske ispite kod dr Brane Petronijevića i dr Jovana Skerlića. Avgusta iste godine postavljena je za profesora privatne ženske gimnazije u Smederevu, ali posle dve godine, po drugi put u svojoj nastavničkoj karijeri, podnosi ostavku i odlazi u Francusku radi daljih studija.
Posle četvoromesečnog ferijalnog kursa u Grenoblu (u pansionu madam Ru), odlazi u Pariz, gde na Sorboni sluša predavanja sve do kraja aprila 1913. godine. Tada se na poziv Ministarstva prosvete vraća u Beograd, jer je bila postavljena za profesora ("razrednu učiteljicu") Više ženske škole (kasnije Druge ženske gimnazije), gde sledećih petnaest godina (do 1928) u višim razredima predaje filozofsku propedevtiku i srpsku književnost. Te godine, prema kasnijem vlastitom priznanju, čini fatalnu grešku koja će je, zarad činovničke, stajati književne karijere: prihvata postavljenje za direktora Ženske gimnazije u Nišu. Posle četiri godine (1932) premeštena je u Kragujevac, takođe u svojstvu direktora Ženske gimnazije, i na toj dužnosti ostaje sve do sredine 1940. godine, kada je, rečeno današnjim jezikom, penzionisana zbog moralno-političke nepodobnosti, to jest pod motivacijom da je "levičarski nastrojena" i da joj se zato "ne može poveriti vaspitanje ženske omladine".
Već prvih meseci okupacije, sada već pod optužbom da je komunistkinja, dopala je zatvora prekog suda iz kojeg će se, pošto joj je bilo zaprećeno smrtnom kaznom, nekim čudom izvući i sve do oslobođenja živeti pod stalnim opterećenjem da bi se ta pretnja jednom mogla i obistiniti. Mnogo godina kasnije zapisaće: "Okupacija mi je smetala da kao penzioner živim onako kako sam uvek zamišljala da ću živeti kad se oslobodim školskih briga. Zamišljala sam da ću se sva predati samo pisanju i čitanju, da ću obrađivati teme koje sam samo skicirala u svojim hartijama... Svi ti moji projekti propali su..." A 21. oktobra 1944. godine, na dan oslobođenja Kragujevca, svoj Dnevnik o ratu završiće rečima: "Oslobođenje smo dočekali van sebe od radosti. Jurili smo ulicama i ljubili se, grlili se od silnog uzbuđenja. Ko zna s kim sam se sve zagrlila i poljubila toga dana. Naročito nas je obradovala vest da je i Beograd oslobođen."
Iako je, istovremeno sa oslobođenjem i nastankom nove narodne države, zakoračila u sedmu deceniju života, to joj ne smeta da se na sveopšti polet i poziv na obnovu i izgradnju odazove ne samo srcem i perom, već i akcijom. Postaje prva predsednica Antifašističkog fronta žena, uređuje novopokrenuti časopis Naša stvarnost, piše članke na aktuelne teme, drži predavanja o velikim svetskim piscima, o zemljama i gradovima koje je posetila (o Dostojevskom, Gorkom, Balzaku i francuskim enciklopedistima, o Njujorku i Londonu itd.). Za taj svoj rad među prvima je dobila Diplomu počasnog građanina Kragujevca, a pored Ordena sv. Save (iz međuratnog perioda), odlikovana je i Ordenom rada drugog reda (1958).
Umrla je 2. marta 1969. godine i sahranjena na Gradskom groblju u Kragujevcu.
Bila je, dakle, prva žena – filozof u Srbiji i prva žena koja je u nas napisala jedan srednjoškolski udžbenik. Borila se za ženska i radnička prava u vreme kada još ni mnogi muški politički lideri takve bogohulne ideje nisu stavljali na dnevni red svojih političkih i reformatorskih programa. U Beču se družila, a kasnije i dopisivala, sa Alfredom Adlerom pod čijim je neposrednim uticajem napisala prve naše oglede iz individualne psihologije i psihoanalize. U Rimu, na Međunarodnom kongresu žena, sa zloslutnim prezirom gledala je novorođenog diktatora Musolinija koji je upravo osvajao prve lekcije iz svoje kasnije morbidne komediografije. U Londonu, na konferenciji Lige naroda, s podsmehom piše o upinjanju Bernara Šoa da u svom govoru po svaku cenu bude duhovit. U Njujorku, iako je pretežno interesuju muzeji i biblioteke, stiže da u svoj dnevnik zapiše ponešto i o naličju ovoga grada koje često ne primeti ni pokoji današnji usplahireni dopisnik i putopisac. Jedno od prvih a možda baš i prvo naše ozbiljno poznanstvo sa mladim i fascinantnim Žanom Koktoom došlo nam je preko jednog njenog sjajnog eseja koji je još početkom tridesetih godina objavila u Srpskom književnom glasniku.
U Parizu, na Sorboni, željna znanja, sama je finansirala svoje (istina nedovršene) postdiplomske studije.
Komentara: 0