Knjaževsko-srpski teatar: Joakimfest 2024

Pod sloganom "(O) čemu (priča) pozorište", 19. Međunarodni pozorišni festival Joakimfest održava se u Knjaževsko-srpskom teatru od 8. do 14. oktobra u terminima od 20 časova.

Po izboru selektora Miloša Latinovića, književnika i direktora Bitef teatra, u takmičarskom programu našlo se šest predstava – u Kragujevac dolaze pozorišni ansambli iz Kazahstana, Crne Gore, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Slovenije i Srbije.

Žiri u sastavu Aleksandar Milosavljević – pozorišni kritičar, teatrolog, dramaturg (Srbija), Ivana Vujić – pozorišna rediteljka, redovna profesorka Fakulteta dramskih umetnosti (Srbija) i Miroljub Mijatović – glumac, teatrolog (Bosna i Hercegovina) dodeliće dve nagrade: Gran pri „Joakim Vujić“ za najbolju predstavu u celini i Specijalnu nagradu Grada Kragujevca. O najboljoj predstavi daće sud i gledaoci i izabraće najbolju predstavu festivala po odluci žirija publike.

Kragujevačka publika će na velikoj sceni Knjaževsko-srpskog teatra moći da pogleda sledeće predstave – Gidionov čvor, Džona Adams, u režiji Jane Maričić, Atau-kere, Oralhan Bokej, u režiji Ajdina Salbanova, Žena himna, Davor Špišić, u režiji Roberta Raponje, Očevi i oci, Slobodan Selenić, režija Veljka Mićunovića, Ćelava pjevačica, Ežen Jonesko, režija Jagoša Markovića i Under Constraction, čije autorstvo potpisuje kolektiv „Počemučka“, a režiju Aljoša Lovrić Krapež.

Festival će biti svečano otvoren 8. oktobra premijerom predstave Jelena Anžujska, Jelena Kajgo, u režiji Tatjane Mandić Rigonat. Predstava je nastala u koprodukciji Knjaževsko-srpskog teatra, festivala „Ćirilicom“, Budva, Narodne biblioteka Budva i udruženja „Kultura sada“, Beograd.

Organizovan je bogat preteći program od 9. do 13. oktobra na Maloj sceni Teatra sa početkom u 18 časova, ulaz za sve posetioce je slobodan.

KNJAŽEVSKO-SRPSKI TEATAR: JELENA ANŽUJSKA

Knjaževsko-srpski teatar: Jelena Anžujska
Takmičarski program

Sreda 9. oktobar
Gidionov čvor
Tekst: Džona Adams
Režija: Jana Maričić
Beogradsko dramsko pozorište, Srbija

Četvrtak 10. oktobar
Atau-Kere
Tekst: Oralkhan Bokej
Režija: Ajdin Salbanov
Regionalno dramsko pozorište Karaganda, Kazahstan

Petak 11. oktobar
Žena himna
Tekst: Davor Špišić
Režija: Robert Raponja
Teatar "Fort Forno", Istarsko narodno kazalište – Gradsko kazalište Pula, Hrvatsko narodno kazalište Mostar, Udruženje "Intermezzo" Sarajevo, Hrvatska, BiH

Subota 12. oktobar
Očevi i oci
Dramatizacija Kate Đarmati po romanu Slobodana Selenića
Režija: Veljko Mićunović
Narodno pozorište u Beogradu, Srbija

Nedelja 13. oktobar
Ćelava pjevačica
Tekst: Ežen Jonesko
Režija: Jagoš Marković
Centar za kulturu Tivat, Crna Gora

Ponedeljak 14. oktobar
Under construction
Autori: Kolektiv "Počemučka"
Režija: Aljoša Lovrić Krapež
Teatar "Glej" Ljubljana, Slovenija

Prateći programi odvijaće se od 9. do 13. oktobra sa početkom u 18 časova.

Reč selektora
(O) ČEMU (PRIČA) POZORIŠTE

Da, o čemu priča pozorište?
Danas. Nama.
Čemu uopšte pozorište?
Danas. Sada.
Kada se čini da narod, ta sveta masa, zna sve, jer sve važno je otkrio, još juče, još odavno, i sve je moguće otkriti, lako i jednostavno. Jedan klik, kažu danas, ma šta to značilo, kako god delovalo. Jedan klik, kao jedan život.
Sitna mreža koristi pohvatala je svu zlatnu pamet sveta, pa ni umni, nenadmašni, ironični Sokrat može, mora, treba biti – isključen. A kada isključite Sokrata, onoga što je sinonim za mudrost, ko preostaje da nam spasi svet ili bar objasni zašto naš svet mora propasti.
Nisu više potrebni mudraci, ni umetnici. Možda samo neki vašarski zabavljač, kao Hansvurst.
Čemu, dakle, pozorište?
O čemu da priča pozorište?
Čemu, uopšte priča.
Čemu onda – mi.
„Život dvočasovni“ umetnosti pozorišta ostavlja tragove, otiske u ljudskom duhu, ume da je uprkos brižljivoj profilaksi inficira idejama, mada inkubacija traje ponekad dugo.
Tako kaže Mejerholjd.
Jedan od nas, koji je verovao da teatar – mora biti poslednji čin razuma, jer pozorište je oduvek bilo mesto na kojem se preispituju preovlađujuće društvene norme. Pokušava ono i danas, ali je Agora pusta i nema.
Svi ćute, kao da svi spavaju.
Anestezija društva i pozorištu oduzima osmeh otpora i reč pobune. Ali, tragovi postoje i oni, jedva uočljivi, prikriveni žitkim blatom, vode do skrivenih mesta gde snaga umetničkog izraza ne pristaje na kompromis. Nego govori, drži čas, pa šta bude, šta nam sudbina odredi, šta se bogovima svidi...
Sve predstave na repertoaru Joakimfesta 2024. godine – govore glasno, bez stida, bez straha, pričaju priču – ponekad mučnu i tužnu, gorku i ironičnu, opterećenu tradicijom, kojom nas podsećaju, ali nas i drže budnim, spremnim – u ovom svetu čije nam tlo izmiče pred nogama.
Trebalo bi onda da na početku stoji zapitanost zašto ovo radimo, a to je pitanje koje postavljaju i autori predstave Ataukere (što označava: piće koje osoba pije poslednji put pre smrti) iz Regionalnog dramskog pozorišta Karagande, Kazahstan. O uzurpiranosti snova, želja i strasti, o ukradenom životu i nametnutim pravilima igre govori komad Under Construction, Teatra „Glej“ iz Ljubljane u Sloveniji. Ispravnu stranu u problematičnom istorijskom vremenu, kad propadaju svetovi i ljudi postaju vuci, određuje duboko usađeno osećanje pravde i ljudskosti, a njime se može podičiti glavna junakinja komada Žena himna realizovanog u produkciji Gradskog kazališta Pula, Hrvatskog narodnog kazališta Mostar i Udruženja „Intermezzo”, Sarajevo. O apsurdnom životu decenijama nam priča Ežen Jonesko, a scensko/jezički osobenim uprizorenjem, podsećaju nas na to glumci predstave Ćelava pjevačica u produkciji Kulturnog centra iz Tivta. Na dug prema valjanoj literaturi, ali i prema generaciji naših očeva, čije su iluzije o pravednom, solidarnom, boljem svetu, nestale u neprohodnoj močvari totalitarnog i autističnog jednopartijskog sistema, podseća nas predstava Očevi i oci u produkciji Narodnog pozorišta iz Beograda, dok glib savremenosti, a pre svega nespremnost pojedinca da se suoči sa vlastitim demonima, kritički analizira vlastitu društvenu poziciju i iskreno preispita životne prioritete, prikazuje predstava Gidionov čvor, Beogradskog dramskog pozorišta.
Eto, tema, bez odgovora – zašto živimo, zašto tako živimo, zašto pristajemo, trpimo, patimo, zašto ništa ne preduzimamo, zašto ne popravljamo sebe, pa, naravno, i svet oko nas, zašto nismo hrabri u poslednjem času, kad sve je izgubljeno, zašto nismo dosledni...
Hiljadu zašto?
To pita pozorište danas u Kragujevcu.
O tome priča pozorište. Sada.
Verujem.
da ima ko da vidi i sluša,
da bi sutra – bilo
sutra...