Premijerno izvođenje predstave "Treznilište" na Sceni Juakim Vujić Knjaževsko-srpskog teatra, zakazano je za ponedeljak 12. jun od 20 časova.
Komad "Treznilište" je rađen po tekstovima Nikolaja Koljade, režiju potpisuje Stevan Bodroža, a u predstavi igraju: Željko Maksimović, Dušan Matejić, Ana Todorović Dialo, Tijana Čurović, Bojana Zečević, Mihailo Laptošević, Đorđe Marković, Mihaela Stamenković, Isidora Rajković, Đorđe Simić i Milan Zarić.
Predstava je koprodukcija Knjaževsko-srpskog teatra, UK „Vuk“, Narodnog pozorišta iz Kikinde i Užica, Puls teatra iz Lazarevca i Centra za kulturu Obrenovac.
Kroz ovaj projekat široj javnosti se predstavljaju izuzetni glumci mlađe i srednje generacije iz različitih pozorišta i pozorišnih sredina koji stvaraju u srpskim teatrima.
Imajući u vidu kreativne kapacitete različitih pozorišta u Srbiji, u nameri da se povežu sva ova mesta, dajući značaj širem kontekstu pozorišnog života u Srbiji, projekat se u organizacionom smislu razvio prema značajnijim teatarskim kućama naše zemlje, spajajući različita pozorišna iskustva i različite pozorišne prakse.
REČ REDITELJA
Treznilište je mesto gde u Rusiji policija odvodi pijance da provedu dan-dva dok im alkohol ne nestane iz krvi i ne bude bezbedno da ih se pusti kući. Video sam nekoliko fotografija snimljenih u ovoj "instituciji". Verujem da nema strašnijeg načina za buđenje iz bilo kakve opijenosti od postepenog dolaženja sebi u jednom takvom prostoru. U njemu se odigrava prelazak iz eskapizma poroka u brutalnost istine o propalom životu, to je mesto gde niko ne može da ostvari, po mišljenju raznih lekara duše, osnovnu dužnost svakog čoveka - da voli i prihvata sebe.
Likovi tri Koljadine drame koje su prepletene u ovoj adaptaciji ne vole sebe i tragaju za srećom na pogrešnim mestima. Oni su obitavaoci magle, stanovnici carstva zabluda i samozavaravanja, njihov skriveni psihološki kod je autodestrukcija. Ipak, čak i u njihovim greškama i posrtajima prisutna je čežnja za ljubavlju i lepotom i najveći tragizam ovih ljudi, koji je Koljada tako bolno i maestralno opisao, leži upravo u tome što se nisu sasvim odrekli stremljenja ka sreći, što i dalje pokušavaju da je dosegnu, u isto vreme svesni koliko su gorko daleko od nje. Ta razapetost čini Koljadine likove svojevrsnim martirima savremenog doba, i njihovi psihološki sklopovi i njihove društvene pozicije drže ih zatočene u klopci bede i sivila, a njihove duše, ono što je u ovim ljudima vanvremensko i nesaznatljivo, kao uostalom i u svima nama, obećava im neke druge svetove, neki svetliji život na duhovnoj ravni za koju oni slute da postoji i ponekad osećaju njen zov, ali nemaju oruđe, ni psihološko ni spiritualno, da do nje dođu.
Ipak, sagorevajući na unutrašnjoj lomači sopstvenog beznađa, njihova bića ispuštaju "krike" koji se povezuju u čudesne "harmonije" nekih od najbolje napisanih dijaloga (i monologa) u savremenoj svetskoj književnosti.
Svetost i lepotu ružnih, zlih i posrnulih pokušavali smo iz Koljadinih tekstova da prenesemo na scenu.
Komentara: 0