Ono što Kragujevac, čini se, izdvaja iz uobičajenog doživljaja zavičajnosti, jeste sposobnost da i »strance« učini »sugrađanima«. Prostor Šumadije, pa i Kragujevca – koji je nesporno znatno stariji od prvog pisanog traga o sebi – bivao je i nestajao, punio se i praznio pod pritiskom istorijskih kretanja i nedaća, ali je uvek bio otvoren, spreman da prigrli svakog ko je u njega dolazio da na naslage istorijske autohtonosti iz neolitskih vremena priloži svoj stvaralački ili graditeljski dar. Ako se pritom čvrsto utemelji, bilo kao gromada ili samo kamenčić, to mu daje priliku da pronađe trajniji zavičaj.
Setimo se samo Miloševog vremena i doba prestonice, kada su u Kragujevac dolazili Vuk Karadžić, Dimitrije Davidović, Joakim Vujić, Josif Šlezinger, Zigmund Herder, Adolf Berman – da bi pokrenuli štampariju i novine, osnovali teatar i prvi orkestar ili formirali prvu zbirku minerala, preteču muzeja; kasnije su Atanasije Nikolić, Isidor Stojanović, i Dimitrije Isailović uspostavili prvu gimnaziju, a onda i Licej u Srbiji; a potom je u Kragujevac stigao Šarl Lubri, da bi postavio temelje industrije.
I upravo ta centripetalna sila privlači ljude u središte ovog trajanja, značenja i zračenja, okuplja one koji su spremni da prilože i podele svoje znanje i sposobnosti – kako sa onima koje su zatekli, tako i sa novodolazećima i prolazećima. Upravo ta svakojake različitosti od Kragujevca je stvorila ono što on jeste.
U epicentru te sile su – ljudi!
Priče koje slede samo su medaljoni koji to potvrđuju.
Miodrag Mika Honjicki profesor srpskog jezika i književnosti, kompozitor, muzički urednik Radio Kragujevca
Dvostruka češka veza
U Kragujevac je stigao moj deda po ocu, davne 1879. Posle Berlinskog kongresa, na kome je Srbija zvanično dobila nezavisnost, počeli su da dolaze ljudi, najčešće iz tadašnje Austrougarske, školovani ali i neškolovani, dobri majstori, koji su toj novoj mladoj zemlji hteli i mogli da pomognu u razvoju i napretku.
Moj deda je iz jednog malog mesta više Kladnja u Češkoj. Selo se, interesantno je, zove Honjice. Po njemu je, valjda, i došlo moje prezime. Otac mu je bio siromašan rudar, Vjenceslav Honjicki, majka Marija; imao je mnogo braće i sestara. Tako je to nekad bilo. Moj deda, koji je bio metalac po struci, rešio je sa nekoliko svojih drugova da krene put Bugarske. Malo čudno, jer u to vreme se uglavnom išlo u Ameriku, Englesku, Nemačku...
Na tom putu su stigli u Srbiju, onda se porasturali po njoj – i tu ostali. Ne znam, iskreno, da li je iko i stigao u Bugarsku. U Kragujevcu se naselilo desetak takvih porodica – poznati su Formanek, Felba, Prohaska, Macej... Čim je došao, deda se zaposlio u ondašnjem Vojnotehničkom zavodu, današnjoj »Zastavi«, u turpioreznici. Kao svaki dobar doseljenik, podanik u novoj zemlji, deda je prvo uzeo srpsko državljanstvo. Onda, iako dobar katolik, prešao je u pravoslavnu veru. Kao dobar majstor, počeo je da stiče ugled i da zarađuje dobro. Da bi postao domaćin – prvo je morao da izgradi kuću. Učinio je to u Kosovskoj ulici, odmah tamo gde je bila Kvantaška pijaca. Bila je to kuća u Kosovskoj pod brojem deset.
I tako je to išlo – majstor Jozef je napunio kuću, a onda je odlučio da zasnuje porodicu. Dok je on tako sređivao domaćinstvo – napunio je 45 godina i rešio da se ženi. E, sad: nije hteo da bira »starije devojke«, prema sebi, nego je hteo mlađe. I tako moj deda Jozef nađe devojku, po svojoj meri, u porodici Trajković u Beloševcu; bila je to Aleksandra Sanda, mi smo je zvali baba Dana, tada je imala 18 godina. Oni se uzmu, i izrode šestoro dece. Prvo dvoje dece, ćerke, umrle su rano. Posle toga je dobio četiri sina. Prvog sina, Brativoja, dao je na zanat – tamo gde je i otac radio; drugi sin Aleksandar je završio prava; treći sin Miroslav je bio profesor geografije; a četvrti – moj otac Milan – završio je Vojnu akademiju, zatim Višu vojnu akademiju i dogurao do majora. Kada je trebalo da postane potpukovnik počeo je Drugi svetski rat – zarobljen je kao major i odveden u ropstvo. Posle rata se odmah penzionisao.
Tako je moja porodica došla u Kragujevac, živela, kućila se. Deda je umro 1938. u 86. godini; ja sam bio mali, imao sam tri godine, ali ga se dobro sećam. Bio je star, i pao u postelju. Iako bolestan, bio je krupan starac, krepak, takvog ga se sećam. Imao je čeze i konja. I nikada nije dobro naučio srpski jezik.
Zanimljivo je da je i izabranica moga srca na neki način povezana sa Slovačkom. Moj tast, pokojni Radoslav Stefanović, bio je pitomac Vojnotehničkog zavoda i kao đak stanovao je kod mog dede Jozefa. To ništa nije unapred značilo, nego kasnije, kada sam ja rešio da se ženim, moj otac se setio njega, jer su u to vreme bili sličnih godina. Druga veza: moj tast je dogurao u fabrici do načelnika službe i bio je u komisiji koja je 1938. godine išla u Čehoslovačku, u »Zbrojovku«, radi kupovine oružja. Bio je u komisiji koja je primala oružje. Pošto je taj posao trebalo da potraje, poveo je svoju familiju sa sobom – i tako se tamo, u Brnu, rodila moja žena.
Čista Šumadinka – a, eto, rodila se u Brnu!
Moj otac je odlazio u Slovačku, ali ja lično nisam nikada kontaktirao sa tamošnjom rodbinom. Počeo je rat i te veze su se pokidale, pogubile. Inače, pre Drugog svetskog rata, u ondašnju Kraljevinu Jugoslaviju, dolazio je brat moga dede.
Iz tih korena verujem jedino da sam nasledio talenat i ljubav prema muzici. Češki ne znam, osećam se Srbinom, a tako je deda Jozef i vaspitavao svoje sinove. Interesantno je i kakva im je imena dao. Prvi, rekli smo, zvao se Brativoje, što je čisto srpsko ime, ali Aleksandar, Miroslav i Milan su u isto vreme i češka i srpska imena.
Verujem da se tako osećao i deda, iako je on ovde došao – ali za oca i mene mogu da posvedočim da smo se uvek osećali kao svoj na svome. Da kažem, bili smo original Srbi, kragujevački kaldrmaši. Ja sam se na ovaj grad toliko navikao, prihvaćeni smo u njemu, tako da prosto ne mogu da verujem da bih mogao da živim negde drugde.
Naredna objava: Sto deset porodičnih godina u "Zastavi"
Komentara: 0