Na brežuljcima visoka stabla I melodija noćnog grada; u daljini psi zavijaju na istinu podsećaju. Poslednji dani oktobra su; Listovi letnjih dana u zemlju se pretvaraju.
Kragujevac toplinom zvezda sjaji.
Ispred hrama, u noćnoj tišini spokojnih bića melodiju slušam; Tihi poj streljanog naroda u meni jeca.
Da l’ ste s’ časa odvedeni i grubom rečju ubijeni ili sada vaša noćna straža horizonte žrtvom preuzima.
Trista dece i hiljade momčadi odvedeno je pred nacističke užarene oči, mirisima jesenjih proplanaka, listovi su padali a sa njima i srbijanska tela. Uze neman puške i vešala svoja, streljaše svemir pred sobom, a radosne duše prigrliše svoje beskrajno nebo. Zvezde sjaje ispred mene, kažu oprošteno vam je, neznanjem ste okupani pa nasiljem zemlju ubiste.
Šumarice moje mile spokojne noći tebi pesme pevaju, zrikavci telom mi struje svako stablo sa vama uspavanku poji; a duša mi mirno hoda po talasima Nebeskog svojda. Tu ste junaci, karakteri sunca, šumadijske vile nek vam carstvo po zasluzi kroje.
Šumarice moje mile spokojne noći tebi pesme pevaju, uspavanku večnog krsta što uznosim tebi sada; svima vama deco mlada što sa mnom pred crkvom sedate sada.
Nadaleko pored vaše krvi celo telo moje sada struji, dok zrikavci rane previjaju ljubav jedina spokoj nam kroji; Znam da uspavanku priroda vama boji.
Kakva sloboda kakva šuma; I sve dok je nje biće i pesme i sećanja I duhovne moći; I potomstvo naše Ovu pesmu šuma slušaće. Kao i ja sada na klupi hrama kod krsta časnoga;
Komentara: 0