Masakr. Ili – pokolj. Dve reči za isti pojam: svirepo, masovno, neselektivno ubistvo onih koji nisu krivi, nimalo, i koji su potpuno bespomoćni – ne samo bez mogućnosti, nego i bez ikakave šanse da se odbrane. Dve reči, međunarodna i naša, za koje se ne zna koja više jezivo zvuči. Moglo bi se reći da im se značenje čuje već u zvučanju.
Gotovo izvesno da nema rata u istoriji civilizacije koji nije obeležio i neki pokolj nedužnih - dece, žena, staraca... običnih ljudi, oba pola i svih uzrasta... onih koji nisu hteli da ratuju, koji su želeli da borbe nikada nisu ni počele, a kada već jesu, želeći samo da prežive - radeći kako se može i živeći kako se mora.
Ratove bi bilo teško odrediti po svireposti, jer je i nju samu teško gradirati (šta bi uopšte značilo „mala svirepost"...). Ipak, neke se pamte duže i više od drugih. Početak Drugog svetskog rata na tlu naše zemlje obeležila je, kao najcrnje zlo zapamćena, naređena i sprovedena odmazda - sto za jednoga. Za svakog ubijenog vojnika nemačke okupatorske vojske, ubiti sto nedužnih ljudi, Za svakog ranjenog - pedeset. I ko je čuo, a mnogi nisu, da bi se to moglo desiti, da li je mogao da veruje da će tako zaista i biti?
Kako su stanovnici sela Grošnica, Mečkovac i Maršić, između Gornjeg Milanovca i Kragujevca, tog oktobra 1941, mogli da znaju da ih okupator isteruje iz domova, hvata po dvorištima i njivama i zatim strelja na stotine zato što je koji dan pre toga stradalo 10, a ranjeno 26 nemačkih vojnika? A bio je to samo, i nažalost, uvod u masakr u Kragujevcu 20. i 21. oktobra, kada je, zbog istog, glavom platilo gotovo tri hiljade: trgovaca, zanatlija, radnika, seljaka i - đaka.
Zato je oktobar u Kragujevcu do danas, a sigurno i zauvek, ostao zavijen u crno. I tih, posebno tih par dana oko godišnjice stradanja. Skupljen ne samo u minut ćutanja žrtvama u Šumaricama, nego u, za mnoge, zaustavljeno vreme koje postoji u sećanju potomaka, ali ne i u izgovorenim rečima među članovima porodica stradalih. Jer je to iz one dobro poznate kategorije događaja i iskustava koje straje u samo tri reči - ne povratilo se.
Viktor Bejatović
Ni kamen ne govori, ali postoji i stoji u spomenicima u Spomen-parku „Kragujevački oktobar" još od 1953. godine. I svojim mukom, ali i velelepnošću ne da da se zaborave dani stradanja i bola. Baš tamo smo srele antropologa Viktora Bejatovića, koji se bavio istraživanjem tragičnih događaja u Kragujevcu 1941. i koji je svoja naučna saznanja o tome 2018. pretočio u kjnigu „Lepeza smrti". Iz poštovanja prema stradalima i svima njihovima koji će zauvek živeti u senci te lepeze, priču o masakru u Šumaricama zabeležile Elizabeta Arsenović i Mirjana Nikić.
PRESLUŠAJ:
Foto: Spomen-park "21. oktobar" Elizabeta Arsenović i Mirjana Nikić Izvor: Radio Beograd, 18. 10. 2020.
Viktor Bejatović – Krvavi tragovi Evrope u Šumadiji (prvi deo)
Šta je otkrila višegodišnja obrada „Kragujevačkog oktobra“ u razgovoru za „Pečat“ objašnjava antropolog – stručni saradnik u Spomen-parku u Kragujevcu i autor knjige posvećene istraživanju ratnog zločina u ovom gradu 1941. godine
Viktor Bejatović (1977, Beograd) studije je završio na Filozofskom fakultetu u rodnom gradu. Radi kao antropolog – stručni saradnik u Spomen-parku „Kragujevački oktobar“. Bavi se naučnoistraživačkim radom iz oblasti fizičke antropologije, antropologije religije i etnopsihologije. Posle istraživanja vekovnih kretanja sa teritorije Srbije ka Svetoj zemlji, sproveo je višegodišnju obradu problema streljanja u Kragujevcu. Posebno naglašava važnost umrežavanja metodologija različitih struka, koje nude dobre rezultate kako osnovnim istraživačkim poljima, tako i forenzičkim uglovima posmatranja. Primenjene umrežene metode su se u obradi problema kragujevačke tragedije pokazale odlično jer su, pored motiva i obima ratnog zločina, prikazale i mnoge nepoznate detalje. Važno je da se isti pristup može koristiti na rešavanju problema svakog sličnog događaja. Sve je prikazano u delu Lepeza smrti – Višedisciplinarni pristup i uporedne metodologije u rekonstrukciji motiva i obima ratnog zločina u Kragujevcu oktobra 1941, što je i povod za naš razgovor, naročito u doba kad država Srbija radi na trajnoj i temeljnoj memorijalizaciji srpskog stradanja u 20. veku.iktor Bejatović (1977, Beograd) studije je završio na Filozofskom fakultetu u rodnom gradu. Radi kao antropolog – stručni saradnik u Spomen-parku „Kragujevački oktobar“. Bavi se naučnoistraživačkim radom iz oblasti fizičke antropologije, antropologije religije i etnopsihologije. Posle istraživanja vekovnih kretanja sa teritorije Srbije ka Svetoj zemlji, sproveo je višegodišnju obradu problema streljanja u Kragujevcu. Posebno naglašava važnost umrežavanja metodologija različitih struka, koje nude dobre rezultate kako osnovnim istraživačkim poljima, tako i forenzičkim uglovima posmatranja. Primenjene umrežene metode su se u obradi problema kragujevačke tragedije pokazale odlično jer su, pored motiva i obima ratnog zločina, prikazale i mnoge nepoznate detalje. Važno je da se isti pristup može koristiti na rešavanju problema svakog sličnog događaja. Sve je prikazano u delu Lepeza smrti – Višedisciplinarni pristup i uporedne metodologije u rekonstrukciji motiva i obima ratnog zločina u Kragujevcu oktobra 1941, što je i povod za naš razgovor, naročito u doba kad država Srbija radi na trajnoj i temeljnoj memorijalizaciji srpskog stradanja u 20. veku.
U knjizi Lepeza smrti postoje jasni okviri metodološkog pristupa u pokušaju nove, preciznije rekonstrukcije događaja. Kako ste pristupili novom čitanju masovnog zločina te strašne 1941?
Pristup koji sam primenio je u stvari umrežavanje metodologija različitih struka koje u slučaju sličnih vrednosti dobijenih na kraju procesa pružaju mogućnost i daju prostor za sigurnije zaključke u vezi sa postavljenim problemom koji se obrađuje. To je naravno primenljivo u svakoj oblasti, gde svaki kontrolni metod u okviru struke i rezultat samo dopunjuju kvalitet u smislu vrednosti. Ovde je primenjena na prvom mestu procena sadržaja grobnica koja nudi određenu vrednost, i, istovremeno, kontrolno upoređivanje sa sadržajem sudskih presuda dvojici oficira koji su osuđeni pred posleratnim sudovima. Detalji navedeni u obrazloženjima tih presuda govore o izvršenim istražnim radnjama na terenu u smislu ekshumacija i vrednostima u zaključku. Procene i te vrednosti se u velikoj meri podudaraju, te samim tim daju osnov za ozbiljne zaključke, a u isto vreme ne dozvoljavaju više nedostojanstven odnos prema stradalima i licitiranje brojevima. Sudska dokumentacija ne spominje obradu terena u okolnim selima, tj. ljude koji su streljani u okviru iste odmazde, koji se u tom slučaju dodaju broju procene stradalih u zoni grada. Neophodan je bio ponovni pregled poznate dokumentacije, kao i pregled neobrađivanih materijala i evidencija, spiskova, pa i analiza ratnih kretanja bataljona od mobilizacije do predaje. Tako su poznati i detalji o pojedincima i grupacijama koje su rukovodile sahranjivanjem, preostalim taocima koji nisu streljani itd. Tačnije, sve što je moglo da doprinese ili da sadrži detalje koji mogu da upotpune konačne zaključke. Konkretnije rečeno, to je neka vrsta umreženih metodologija postavljena u perspektivu i vizuru kombinovanih sudskih i naučnoistraživačkih potreba. Dobar primer je forenzička obrada mučeničkog stradanja ruske carske porodice u kojoj su učestvovali mnogobrojni pojedinci različitih struka. Od fizičkih antropologa, etnologa, geofizičara, snimatelja, sudskih lekara, arheologa, fotografa, do stručnjaka za rekonstrukciju lica, analitiku dokumenata, službenika federalne službe, sveštenika itd. Nadalje, upoređivanje bliskih vrednosti metoda različitih struka još više doprinose konačnim zaključcima. Tu je prikazana i kompletna geofizička metodologija sa modelima obrade dva različita lokaliteta, a istog karaktera, koja može služiti i kao model provere mojih zaključaka u svakom trenutku, i kao model zajedničkog pristupa u obradi sličnih događaja iz kog god da su vremenskog perioda. Ona, naravno, podrazumeva određena finansijska sredstva, ali za nacionalno značajne stvari ne bi trebalo da ima prepreka u tom smislu.
Krenuli ste od posleratnog suđenja u Nirnbergu, i pokazali da su čelnici Trećeg rajha od početka nameravali da se surovo obračunaju sa Srbima, još pre no što je bilo kakav ustanak počeo.
To svedoče dokumenta priložena u procesu optužbe, a tiču se optuženog Fon Vajksa. Njegovo naređenje od 28. aprila istoriografija pominje i pročitano je u celosti, a otkriva prirodu koncepta. „Moderno“ ratovanje Trećeg rajha, posmatrajući sadržaj ovog dokumenta, imalo je neku vrstu predumišljaja surovih odmazdi i pre nego što se nemačka armija susrela na terenu sa učestalijim napadima i oružanim ustancima od leta 1941. pa nadalje. Njegovo naređenje o brzim i bezobzirnim akcijama prema ustanicima i stanovništvu sadrži nekoliko tačaka u celini. Recimo: „Protiv podmuklih iznenadnih napada, kao preventivnu meru zaštite jedinica, izdajem sledeće naređenje: D) U ugroženim mestima (selima) da se postave objave u kojima se stanovništvo obaveštava o ozbiljnim posledicama koje mogu očekivati posle iznenadnih akcija. E) Na svim lokalitetima ugroženih područja koja su okupirana od strane trupa, taoci se imaju uzeti odmah (iz svih slojeva društva!) a streljati i vešati po nekoj iznenadnoj akciji. Ove mere momentalno objaviti javno po naseljima.“ Prevod teksta plakata koji se odnosio na naređenja o izvršenju streljanja: „Zbog zlih i podmuklih iznenadnih napada, nemački vojnici su izgubili živote. Strpljenje Nemaca je pri kraju. Kao iskupljenje, 100 Srba svih slojeva stanovnika je streljano nasmrt. Ubuduće, 100 Srba će biti streljano, bez razmatranja, za svakog nemačkog vojnika kome se bude naudilo u iznenadnim napadima učinjenim od strane Srba.“
Za odmazdu zbog četničko-partizanskih napada oktobra 1941. Nemci rešavaju da kazne Kragujevac i okolinu. Kako je to izgledalo?
U kasnim popodnevnim časovima u subotu, 18. oktobra, odmazda počinje hapšenjem uglednih nacionalista, komunista i svih muških Jevreja, ukupno oko 70 ljudi. Zajedno sa zatvorenicima gradskog zatvora i taocima uhapšenim ka Gornjem Milanovcu i ka Kragujevcu činili su grupu od oko 400 ljudi. Taj broj je, prema dogovoru Bišofhauzena i Keniga, prvobitno trebalo da bude popunjen hapšenjima u Grošnici, Beloševcu, Mečkovcu (Ilićevu), Maršiću, Kormanu, Botunju, Donjim Komaricama i Gornjim Komaricama. Nadležni oficir Bišofhauzen predlaže da se mere preduzmu po okolnim selima jer je smatrao da su puna komunista, dok se u samom gradu koji je tada imao 42.000 stanovnika nije desio nijedan incident od početka okupacije. On u svom izveštaju navodi na suprotnost sa naredbama vrhovne komande u Beogradu. U nedelju, 19. oktobra, major Paul Kenig, koji je kao visoki oficir zadužen za odmazdu, odbacuje plan i sprovodi mere u selima Grošnici, Maršiću i Mečkovcu od strane 1. bataljona 724. puka u Grošnici, a u Mečkovcu i Maršiću od strane 3. bataljona 749. puka. Streljano je, prema izveštaju majora Keniga, 427 osoba, među kojima i sveštenik kome su pronašli municiju u zvoniku, sa mnogim ljudima iz crkve koji su prisustvovali nedeljnoj liturgiji i sečenju slavskih kolača na praznik Svetog apostola Tome. S obzirom na to da broj nije bio dovoljan, major Kenig 19. oktobra predveče poziva na sastanak komandanta Bišofhauzena i obaveštava ga da je došlo do izmene plana i da će morati da se izvrši ponovna racija i hapšenje u Kragujevcu. Od ponoći je grad bio blokiran za izlazak. U ponedeljak ujutru, 20. oktobra, sprovedene su racije po svim gradskim ustanovama, crkvama, školama, radnjama, ulicama i opštini, obuhvatajući uzrast od 16 do 60 godina. Međutim, kasnije se pokazalo da je bilo i dečaka mlađih od 16 i ljudi starijih od 60 godina. U raciji su učestvovale jedinice – 3. bataljon 749. puka, 1. bataljon 724. puka, Tajna oblasna policija (Geheim Feldpolizei), vojna žandarmerija, organizacije Verkšuc (Werkschutz), Folkgenosen (Volksgenossen), Dojče manšaft (Deutsche Manschaft) i kontroverzni 5. dobrovoljački odred (Srpski dobrovoljački korpus – „Ljotićevci“), koji je i hapsio i oslobađao po intervencijama. Posmatrajući neke navode iz dokumenata i dosijea Gestapoa, lice poznato kao Strahinja Janjić, iako pod formacijskom komandom Marisava Petrovića, čini se dominira u dešavanjima po dolasku ovog odreda u Kragujevac, a Petrović ga nedugo posle odmazde hapsi zbog neopisivih surovosti nad stanovništvom sa grupom podređenih lica. Kao predratni agent Gestapoa, to lice biva oslobođeno od strane Karla Vagnera, zamenika komandanta Bišofhauzena, i odlazi iz Kragujevca. Isto lice kasnije odlazi u Berlin kao agent Gestapoa i ima svoju kancelariju sa ljudstvom.
Kako je izgledalo hapšenje i dovođenje radi streljanja?
Uplašeni i zbunjeni pohapšeni stanovnici grada su sprovođeni glavnim ulicama i odvođeni u kolonama ka kasarni 3. artiljerijskog puka „Tanasko Rajić“. Kako je koja grupa uhapšenih stizala, uzimana su im dokumenta, i svi su sprovedeni u topovske šupe, osim manjeg dela koji je ostao ispred njih. Agonija talaca je polako rasla, jer su ubrzo shvatili da su razlozi hapšenja, kao što je zamena ličnih karata, evidencija i sl. bile čiste laži. Prva streljanja su izvedena između 17 i 18 časova istog dana. U utorak ujutru od 7 časova. izvršena su masovna streljanja širom teritorije od topovskih šupa u formi polukruga, a u desetine različitih pravaca. Po naređenju, neki ljudi vitalnih profesija mogli su da budu oslobođeni: lekari, apotekari, trgovci, pekari, mesari, tehničari, radnici održavanja rasvete, vodosnabdevanja itd. Takođe, oslobađani su i oni koji su imali specijalne propusnice okruga ili su bili pripadnici Ljotićevog pokreta. Kapetan Bišofhauzen u svom izveštaju naglašava da je došao u sukob sa majorom Kenigom pokušavajući da mu ukaže na besmislenost postupka jer je u pitanju nevino stanovništvo. On je to opravdavao svojom poslušnošću naređenju komande 749. puka. Bišofhauzen upućuje i na sve teške i nesagledive posledice koje će takav događaj prouzrokovati. Traži i avion za Beograd, da bi, kako kaže, preusmerio situaciju u odnosu na opšte naređenje. Nikakve okolnosti nisu zaustavile sprovođenje odmazde. Streljanje je završeno između 7 i 14:30 istog dana.
Posle rata mnogo se govorilo o broju streljanih. Šta je istina?
Među streljanima najviše je bilo Srba. Zatim Roma koji su se često i sami izjašnjavali kao Srbi. Ostali su Jevreji (39), Slovenci (16), Rusi (7), Hrvati (4), Česi, Cincari, muslimani (3) i nekolicina doseljenika iz Makedonije. Po podacima koje ima memorijalna ustanova „Kragujevački oktobar“, streljan je 261 mladić srednjoškolskog uzrasta – rođeni 1922, 1923, 1924. i 1925. godine (220+41). Bili su učenici Prve i Druge gimnazije, Vojnotehničke škole, Građanske i zanatlijske škole, a bilo je radnika istog uzrasta. Streljano je i 16 učenika starijih od 19 godina, kao i 40 dece (37+3) od 11 do 15 godina. Takođe su ustanovljeni i podaci o ukupnom broju streljanih 19. oktobra u Grošnici, Mečkovcu (Ilićevu) i Maršiću za 415 lica i za 21 preživelo lice. Utvrđeni personalni podaci o streljanima u Kragujevcu 20. i 21. oktobra odnose se na 2.381 osobu (2.355 muškaraca i 26 žena).Nemački zvanični izvori iz izveštaja, Obznana i Dnevnika, govore o 2.300 streljanih talaca u Kragujevcu i 422 u Grošnici, Mečkovcu i Maršiću. Partizanski izvori su u početku govorili o 5.000 streljanih, prota Dragoslav Ž. Veličković o 7.000, Danilo Mihailović službenik banovine o 7.100–7.300, četnički izvori takođe su govorili o 5.000, 6.000 i 12.000. Širom emigracije pominju se brojevi od 4.000. U posleratnoj javnosti je bila ustaljena brojka od 7.000. Poslednji navedeni broj je 3.000–3.500 hiljade sahranjenih koje je navodio nadzornik VTZ-a Miodrag Tomašević pomenutoj Državnoj komisiji, pokopanih u 30 velikih grobnica i 4–5 manjih, što znači na 35 pozicija. Bitan je i navod o 31 velikoj i nekoliko manjih grobnica posleratne komisije.
U knjizi ste naveli podatke sa beogradskog suđenja nemačkim ratnim zločincima, koji su, iz ovog ili onog razloga, posle Drugog svetskog rata bili skrivani. O čemu je reč?
Važne činjenice nalaze se u presudi Adalbertu Lončaru, komandantu 704. pešadijske divizije, pretpostavljenog majoru Paulu Kenigu kome je poverena komanda nad dva bataljona tokom izvršenja odmazde. U okviru zajedničke optužnice, što je obuhvatala sedmoricu optuženih kojima je suđeno ispred suda br. 15/47, Vojnog suda 3. Armije, sledi deo teksta optužnice koji sadrži bitne podatke. ADALBERT LONČAR 1.) Što je I bataljon njegovog 724. puka 704. divizije, čiji je on komandant bio od maja 1941. do februara 1942. godine, izvršio 21. oktobra 1941. godine masovno streljanje nekoliko hiljada ljudi u Kragujevcu. Streljanjem je rukovodio komandant njegovog I bataljona major Kenig i isto je trajalo punih 7 časova. Kada je završeno, vojnici su paradnim maršem prošli kroz grad. Po izvršenom streljanju izdata je od strane mesnog komandanta javna objava, da je streljano 2.300 građana. Međutim, izvršenom ekshumacijom utvrđen je identitet preko 2.624 žrtve, dok se jedan znatan deo žrtava nije mogao identifikovati, jer su to bile izbeglice, koje nisu imale nikoga svoga, koji bi ih mogao identifikovati. Na streljanje su izvođeni teški invalidi, kao i starci preko 70 godina. Među streljanima nalazilo se 8 sveštenika, 15 profesora, 59 đaka i 17 šegrta. Dece ispod 16 godina streljano je 144 od kojih 5 ispod 12 godina.
Takođe, vaša teza je da streljanje nije vezano samo za Šumarice i Kragujevac.
U javnosti je česta formulacija stradanja u Šumaricama, a realnost je u – Šumaricama i okolnim mestima. Neophodno je to naglasiti jer se stradali ljudi ne mogu smatrati izdvojenim slučajem ni na jednom mestu izvršenja odmazde upravo zato što su stradali iz istog razloga. Tako se za broj stradalih uvek mora smatrati ukupna žrtva jer razlog nespominjanja žrtava iz okolnih mesta ostaje nejasan u široj javnosti. Potpuno je svejedno što nisu svi zajedno stradali u zoni Šumarica i to ne može i ne sme uticati na konačne ni zaključke, ni književne autorske proizvoljnosti u memorijalima. Veličine grobnica, svedočenja onih koji su rukovodili sahranjivanjem i dokumenta suda u velikoj meri pokazuju veoma veliku vrednost uporednog uzorka. Broj skeletnih pozicija od oko 3.000 koji pokazuju grobnice plus broj nepoznatih lokacija do 100, broj od oko 3.000 koji komentariše sud i broj od između 3.000 i 3.500 sahranjenih, bez uzetih tajno noću i bez okolnih sela, čini se veoma uverljivim i ne ostavlja mnogo prostora ni jednoj ni drugoj proizvoljnoj tvrdnji.
Komentara: 0