Veličina i zgusnutost stanovništva, kao i dinamika varoškog života zahtevali su uspostavljanje posebnih organa vlasti koji će se brinuti o održavanju javnog reda i mira u varoškim naseljima. Po uzoru na Habzburšku monarhiju i Prusku, u srpskim varošima su za vreme vlade kneza Miloša počeli da se uvode policajni organi vlasti, koji su raspolagali mehanizmima fizičke prinude.195 Prvi policaj u Kragujevcu, na kojeg nailazimo u dokumentima, bio je Đorđe Besara (Besarić), koji se pominje 1829. godine; sledeće godine policajem je imenovan i Stevan Novaković, a sredinom 30-ih godina na toj dužnosti bio je Cvetko Stojković.196 Varoškog policaja je, u dogovoru sa varoškim kmetovima, birao i imenovao Kragujevački sud, uz odobrenje kneza Miloša. Dužnost policaja bilo je staranje o javnoj bezbednosti u varoši – redu i miru, sanitarnim prilikama, opasnostima od požara i sl. U spisku zaduženja varoškog policaja, koji datira iz 1835. godine, na prvom mestu je navedeno njegovo staranje „da se u tom mestu, koje policiji njegovoj podleži, svaki mir, tišina i poredak voobšte održi”. Policaj je trebalo da vodi računa i o higijeni u naselju, da motri na skitnice i druge ljude koji „svoje vreme badava provode”, da vrši nadzor nad noćnim patrolama, motri na sva strana lica koja se u varoši zateknu, da vodi računa o opasnostima od izbijanja požara, pazi na tačnost merenja u čaršiji i, na kraju, ali ne manje važno, da svoju pozornost usmeri na potencijalne zavere protiv vlasti i opšteg blagostanja.197
Život u čaršiji i u varoši odvijao se danju. Noću je život u dućanima, na čaršijskoj kaldrmi i po varoškim sokacima zamirao, a stanovnici Kragujevca su se povlačili u svoje domove. Noćnu tišinu u varoši narušavala su samo lica sumnjivih namera. Da bi se predupredilo svako nečasno delo koje bi pod okriljem noćne tame moglo da se izvrši, u varoši su organizovane patrole koje su noću krstarile čaršijom i sokacima. Noćne patrole činili su varošani, a organizovao ih je i nadgledao policaj. Članovi noćnih patrola – patroldžije, bili su dužni da motre na čaršiju i varoške sokake, „da se ne bi gdi krađa ili pomor pojavio, i da se ne bi gdi u budžacima noćne skitnice pobile i kavgu zapodenule i sotim poštenim ljudima noćnu tišinu narušavale”.198 Retki noćni prolaznici morali su sa sobom da nose upaljenu sveću ili fenjer. Onoga koga bi bez sveće ili fenjera noću zatekle, patroldžije su bile dužne da ispitaju – ko je i gde ide, pa ako im se učini „da je podozritelan i skitnica”, da ga dovedu na dalji ispit policaju.199
Povećanje broja stanovnika i usložnjavanje života u prestonici zahtevalo je i povećanje i usložnjavanje policijskog aparata. Godine 1836, „radi boljeg održanja mira i poretka u varoši ovoj”, knez je u Kragujevcu ustrojio „strožiju policiju nego što je do sada bila”. Kragujevačka policija je dobila direktora, odnosno prvog policaja, a na taj položaj imenovan je trgovac Dimitrije (Dmitar) Milojević. Zbog sve većeg broja poslova koji je policija morala da obavlja, u pojedinim situacijama bilo je neophodno angažovanje dodatnog ljudstva. Stoga su 1836. godine pod komandu direktora policije stavljeni ne samo stanovnici varoši, već i stanovnici obližnjih sela koji su u prilikama kada se to od njih zahtevalo bili dužni da se odazovu na policijski poziv.200 I propisi o noćnom kretanju građana su pooštreni: svakoga ko bi se posle dva sata noću bez fenjera napolju zatekao, patroldžije su bile dužne da dovedu u sud, gde bi prestupnik morao da provede 24 sata „o lebu i vodi”; potom bi dobio 25 udaraca štapom i tek onda bi bio pušten na slobodu. Ukoliko bi prestup izvršio činovnik, bio bi pošteđen telesne kazne, ali je njegov slučaj na dalje razmatranje išao knezu. Noćne patrole su, zbog povećanja obima posla, ali i povećanja opasnosti kojima su njihovi članovi bili izloženi, kao ispomoć dobile i jednog pandura.201
Osim u Kragujevcu, policijski organi postepeno su osnivani i u drugim varoškim mestima. Njihov sve veći broj predstavljao je opterećenje za državnu kasu, pa je 1837. godine doneta odluka da „svako opštestvo kojem je nužna policija” mora samo da je plaća. Iz ovog pravila bio je izuzet samo Kragujevac. Budući da je u njemu, kao prestonom mestu, bilo neophodno osigurati uredno funkcionisanje policijske službe, država je nastavila da finansira njen rad.202
Radi održanja reda i mira, kao i lične i imovinske sigurnosti građana, svi stanovnici varoši koji bi primili nekog stranca na konak bili su dužni da njegov boravak prijave policiji i da joj predaju njegov pasoš. To se nije odnosilo samo na strane državljane, već i na sva lica koja su u Kragujevac dolazila iz drugih mesta Srbije. Sloboda putovanja u vreme vlade kneza Miloša nije postojala; za svaki put izvan stalnog mesta boravka bilo je neophodno izvaditi pasoš, u kojem je bilo naznačeno odredište i svrha putovanja, kao i broj dana koji se na putu može provesti. Obaveza da prijavljuju strance naročito se odnosila na mehandžije koji su, zbog prirode svog posla, primali na konak najveći broj gostiju koji su raznim poslovima dolazili u prestonicu: „Na osnovu naredbe visočajše vlasti naloženo je da se svakom žitelju ovdašnjem, a osobito meandžijama naloži, neka oni stranog čoveka, ako ga u kuću svoju iliti u meanu na konak hoćeju da prime, bio im poznat ili nepoznat, policiji ovdašnjoj da prijave i da predaju njegov pasoš”, navedeno je u jednom aktu lokalnih vlasti.203 U praksi, mnoge mehandžije su se oglušivale o ovaj propis. Javno sankcionisanje onih koji naredbu vlasti nisu poštovali trebalo je da posluži drugima za primer: „Ova naredba se ne izvršava točno, naročito od strane meandžija, zato su prizvane sve meandžije i starajući se poredak u ovdašnjoj čaršiji držati, za primer drugima, sud je dao Joksima Radovića, meandžiju ovdašnjeg, koji je Turčina nekog na konak u svoju meanu, ne javivši nikome, primio, i bez znanja ičijeg dopustio mu dva dana u svojoj meani ležati, sa 25 štapa kazniti da se ubudušče slušajući svaku iz suda izdatu zapovest, po istoj vladati mora”.204 Kažnjavanju su, isto tako, podlegali i Kragujevčani koji su putovali bez dozvole nadležnih vlasti. Povodom slučaja jednog kragujevačkog žitelja koji se bez pasoša zatekao u Beogradu, članovi Kragujevačkog suda pisali su kolegama u Beogradskom sudu: „Druge pak Kragujevčane koje nađete bez pasoša, svakom otcepite po 25 štapa jerbo mi ne možemo njima telaliti da uzimaju pasoše kad kuda koji pođe”.205
Veliki broj doseljenika, kao i privremenih stanovnika varoši, onih koji su dolazili i odlazili u potrazi za poslom, koji su dolazili da bi kupovali i prodavali u čaršiji i na pazaru, ljudi iz cele Srbije koji su različitim poslovima dolazili u Dvor, gostiju iz inostranstva, putnika na proputovanju – sve to je činilo Kragujevac mestom koje je vrvelo od života. Svekoliki polet varoši imao je, međutim, i svoju mračnu stranu. U Kragujevcu su se skupljali i razno-razni „sumnjivi” ljudi, a poroci, kao što su alkoholizam i kocka, sve više su uzimali maha. Prema svedočanstvu Bartolomea Kuniberta, kartanju i kockarskim igrama prvo su se odavali činovnici iz preka, najpre tajno, a zatim bez ikakvog ustezanja i javno, po mehanama i kafanama. Navedeni njihovim primerom, i ostali varošani su se postepeno navikavali na kockarske igre, „i ova strast je uzimala strašnog maha, naročito u Kragujevcu, Beogradu i Smederevu”. Kunibert je zabeležio i da su „dva tri kragujevačka trgovca proigrali za nekoliko dana sve što su bili stekli”, pa su se članovi njihovih porodica tim povodom obraćali vlastima za pomoć.206 Kunibertovu belešku potvrđuje i jedan zapis u sudskom protokolu: „Dosadiše nam ljudi s tužbama protiv Petra P., skitnice jednog, koji je pre nekog vremena u Bandi knjažeskoj bio, pa otud otpušten i ovuda se po varoši bez službe skita, i po meanama i kafanama nekom obmanom i varanjem pod imenom neke igre ljude vara”.207 Da bi se predupredilo dalje materijalno i moralno posrnuće varošana, sredinom 30-ih godina zabranjene su ne samo sve kockarske igre, već i kartanje uopšte. Zabrana „skitanja i pijančenja” po varoši nekoliko puta je obznanjivana, a direktor policije je jednom prilikom dobio nalog da „sve kartadžije i druge besposličare koji se po meanama i kafanama vrte i soblazan tolikomu narodu daju, da ih sve do jednog dotera u dvor”.208
I po okončanju ustaničkog perioda muškarci u Srbiji su se kretali naoružani. Gotovo svaki muški stanovnik Kragujevca posedovao je jedan, a često i više komada oružja – puške, pištolje, kubure. Običaj pucanja u vazduh povodom raznih prilika – prosidbi, svadbi, rođenja, krštenja, preslava, crkvenih sabora itd, bio je široko rasprostranjen, a njegova posledica bila su nehotična ubistva koja su se povremeno događala. U jednom raportu o zbivanjima u varoši knez Miloš je, između ostalog, izvešten i o sledećem događaju: „Jučer ženio se neki bećar ovdi u Palilulama, i kad bilo predvečer pri raskidanju svadbe, bacajući svatovi, čaršilie ovdašnje, iz puške, ubiju đevera, sina Ante Nalbantinog”.209 Kako bi se nehotična ubistva predupredila, 1834. godine izdata je zabrana pucanja iz oružja napunjenog kuršumom; ko je hteo da puca, mogao je to da čini samo iz puške napunjene „ćor fišekom”. Ubrzo je, međutim, svako pucanje zabranjeno. Kragujevčani su tako pred božićne praznike 1835. godine upozoreni da je knez „zabranio metanje pušaka na Badnji dan i na Božić, ma i bez kuršuma napunjene bile, da se nijedan usudio ne bi po dojakošnjem običaju po čaršiji i malama izbacivati”.210 Pre stupanja na snagu, svaki knežev nalog je tri dana uzastopno čitan u čaršiji. Pošto je navedeni nalog o zabrani pucanja dva puta pročitan, „isto veče”, kako je kneza obavestio sud, „neki bandist Živko proseći za sebe devojku u čaršiji puške metao”.211 Zabrana pucanja, ali i nošenja oružja je, po svedočenju Bartolomea Kuniberta, izazvala veliki otpor: „Oni su dakle na sve strane vikali kako su Srbi krvlju svojom iskupili pravo da nose oružje, da je ono bilo najočiglednije obeležje nezavisnosti njihove zemlje; da je za njih bio stid da na ulicu izlaze golotrbi kao žene”.212
Osnivanje vojske trebalo je da doprinese povećanju stepena bezbednosti srpske države. Prisustvo velikog broja vojnika u Kragujevcu postalo je, međutim, izvor opasnosti za bezbednost u varoši. Grupe vojnika, koje su povremeno noću tumarale po kragujevačkim sokacima, nisu se ustezale od suprotstavljanja patroldžijama. Policaj Cvetko Stojković je, na primer, jednog jutra u januaru 1836. godine raportirao sudu: „Čineći dakle patrola dužnost svoju preko noć onomadne napastvovana je bila od bandiste nekog Žoje, a noćas opet od 4 neka soldata koji su se posle doboša po sokacima i malama oko 5 sata noći skitali i na pitanje patrole tko su oni, i zašto bez fenjera i sveće zapaljene noću idu – zakon, veru i dušu patroldžijama psujući, neki s prošcem u ruci, a neki opet nožem ugrožavali su i[h], da će i[h] do jednog pobiti pretili, samo ako jedan od patroldžija na nji[h] pođe, i toga uzroka radi patrola se noćas morala razbegnuti, i koji su se sad noćas nanovo odredili, ne smedu na patrolu izići, bojeći se da ne bi od soldata i bandista potučeni bili”. 213
Osim vojnika i bandista, sredinom 30-ih godina kao remetilački faktor u kragujevačkoj varoši počinju da se pominju i đaci. Gimnazijski nastavnik Dimitrije Isailović je, na primer, jednom prilikom upozoren na nedolično ponašanje svojih učenika: „Ovdašnji žitelji više puta [su] se tužili na vaše učenike da im štetu po baštama, kukuruzima i voćnjacima skitajući se čine”.214 Osim „akcija” po baštama i voćnjacima, pojedini gimnazijalci poka- zali su interesovanje i za akcije protiv predstavnika vlasti. Na Uskrs 1835. godine na ćepencima kragujevačkih dućana osvanule su „paškvile u kojima se beščasti člen suda Narodnog Đorđe Protić”; ne znamo tačan sadržaj tih pašk- vila, osim da je u njima pominjana i Protićeva svastika.215 Policijska istraga pokazala je da je paškvile pisao đak Gimnazije, Petar Jovanović iz Stragara, a saučesnik u tom poslu bio mu je školski drug Jovan Stojanović, sin istak- nutog kragujevačkog trgovca Stojana Topal Pavlovića. Jovan Stojanović je po učinjenom delu pobegao u Požarevac, ali se ubrzo vratio u Kragujevac, kada je sa svojim saučesnikom uhapšen. U sudskom zapisniku navedeno je da su „oba pašk- vilanta, bez i najmanje nad njima učinjene strogosti [podvukla A. V.], prizna- la krivicu svoju”. Obavešten o ovom slučaju, knez je članovima suda naložio da uhapšene gimnazijalce pošalju njihovom nastavniku, Petru Radovanoviću, kojeg je ovlastio da prestupnike kazni sa po 25 školskih batina u prisustvu drugih učenika.216 Javno kažnjavanje gimnazijalaca trebalo je da posluži za nauk drugim učenicima kako prolaze oni koji pišu klevete protiv predstav- nika vlasti.
Naslovna ilustracija: Puška kremenjača, Kragujevac, sredina 19. veka (Etnografski muzej)
195 Apstraktni termin policajni u srpski jezik je ušao kao pozajmica iz nemačkog jezika i postao već početkom 19. veka zbirni naziv za pojmove državnog nadzora, kontrole i primene državnog autoriteta nad pojedincem, videti: V. Jovanović, Sjaj i beda varoškog života. Marginalne skupšine i državna reakcija u Srbiji 19. veka, Beograd 2017, 140–142. 196 Stevan Novaković, izabran 1830, bio je bivši stražmešter. Za službu ga je preporučilo to što je on čovek „kućevni, nije kakav nepoznat od kojega bi morali štogod sumnjati”. Opredeljena mu je godišnja plata od 750 groša, AS, SOK, DP, 1830/172. 197 Isto, 1835/366; Zbornik zakona i uredaba, knj. 30, 87–88. 198 AS, SOK, DP, 1835/366; 1836/304. 199 Isto, 1829/458; 1833/1411; 1835/283; 1836/4, 359. 200 Pod komandu direktora policije tad su stavljeni, osim stanovnika varoši, i stanovnici sela koja su „okolo Kragujevca ležeća”: iz Lepeničkog sreza žitelji Petrovca, Jovanovca, Maršića, Mečkovca, Jabučja, Bukorovca, Teferiča, Trmbasa i Ždraljevice, a iz Gružanskog sreza stanovnici Beloševca, Erdeča, Stanova, Pčelica, Majnića i Divostina, isto, 1836/401. 201 Isto. 202 Isto, 1837/465; Zbornik zakona i uredaba, knj. 30, 203–204. 203 AS, SOK, DP, 1831/82. 204 Isto, 1831/82. Godine 1826. bilo je propisano da će svako ko se ogluši o zapovest o prijavi stranaca biti kažnjen sa 25 udaraca štapom i 25 groša; ukoliko stranac učini kakvo nedelo, odgovornost će snositi njegov domaćin. Godine 1832. ponovljen je sličan propis, videti: isto, 1826/354, 355; 1832/439. 205 Isto, 1827/421. 206 B. Kunibert, Srpski ustanak i prva vladavina Miloša Obrenovića 1804–1850, Beograd 1901, 480. 207 AS, SOK, DP, 1835/283. 208 AS, KK, XV/1885; AS, SOK, DP, 1836/357; 1838/170. 209 Sutradan je naređeno da se svi svatovi okupe i da se pronađe ubica, Knjažeska kancelarija. Kragujevačka nahija 1815–1839, 474; AS, KK, 1334; AS, SOK, DP, 1834/67. 210 AS, SOK, DP, 1835/571. 211 Sud je tražio od kneza instrukcije kako da postupi u ovom slučaju, videti: isto, 1835/512, 522. 212 B. Kunibert, nav. delo,, 482. 213 AS, SOK, DP, 1836/4. 214 Isto, 1834/10, 305. 215 Optuženi učenik Jovan Stojanović izjavio je da ga je na pisanje paškvila nagovorila Protićeva supruga Leposava, što je ona na sudu negirala, videti: isto, 1835/151. 216 Isto, 1835/151, 173.
Komentara: 0