Prisustvo vojske u Kragujevcu, potreba izrade i popravke hladnog oružja, šivenje uniformi, konjaničke i druge opreme doprineli su razvoju zanatstva i doveli do prvih koraka ka industrijalizaciji. Knez Miloš je početkom dvadesetih godina pregovarao sa nekim Francuzima o livenju topova, čemu se pristupilo posle 1830. godine. Zemunski majstor Milosav Petrović, zvonolivac i časovničar još iz vremena Prvog srpskog ustanka, pa Jovan Petrović zvani Kovač i Jovan Bota duže ili kraće su se zadržavali u Kragujevcu gde su kao majstori kovačkog, zvonolivačkog ili časovničarskog zanata, između ostalih poslova lili i topove. Zapravo su pretapali metal i slivali topove i zvona. U takozvanoj „Amidžinoj topolivnici” u Kragujevcu, koja je imala peć, kalupe i druge manje sprave izliveno je, prema nekim procenama, 18 topova u četvrtoj deceniji 19. veka.213 Pominje se da su topove održavali i popravljali majstori Vasa Jovanović i Nemac Georgij Grampel, tišljer, koji je radio drvena topovska postolja. Koliko su se poslovi razvili, svedoči to što je početkom 1838. godine planirana gradnja nove kovačnice i gvožđare.214 Pored toga, u tzv. „Arsenalu” je dvadesetak majstora popravljalo lako naoružanje.215
Prve uniforme u Kragujevcu izrađene su 1827. godine u radionici koja je bila smeštena „u školi kod crkve”. Tada je iz Beograda u Kragujevac dovedeno šest šnajdera, među njima majstor Miško, esnafbaša, i dve žene koje su im pomagale u šivenju na velikom školskom stolu koji je pri crkvenim slavama korišćen sa sofru. Sašiveni mundiri odlagani su u „sobu gde knjige stoje”. Za jednu iskrojenu uniformu „po meri” koja se uzimala od svakog vojnika, krojači su nagrađivani sa 6 groša. Krojači i šivači dolazili su iz Austrije, Vlaške, Bugarske, Turske i Pruske. Pominju se Nemac Laudon, znalac mnogih stranih jezika, Ištvan Tataj, Mađar iz Novog Sada, koji je šio i građanska odela, između ostalog i za samog kneza, pa Tadija Švaba, Petar Horvat, Stanko Terzija, Prusi Frajber i Šurin, Jevreji Isak Rozenefeld i Ilija Borozovac, koji su 1836. i 1837. godine izrađivali epolete, koje su postale sastavni deo uniforme svih činovnika u Srbiji. Pri kneževoj gardi osnovano je posebno odeljenje šivača u kojem je krajem 1836. bilo 72 zaposlenih.216
Za potrebe vojske izgrađena je 1834, pored Lepenice, tabakana (ledernica), postrojenje za koje se vezuje početak industrijalizacije Srbije. U ledernici je prerađivana koža i pravljeni su đonovi za vojničku obuću. S radom je počela 1835. godine, kada je srpska vlada angažovala Nemca Jozefa Kormana, prvog majstora tog zanata u Srbiji. Posle dve godine, potpisan je ugovor sa Johanom Rajnboldom koji je trebalo da, pored organizovanja proizvodnje, i obučava šegrte zanatu.
Rajnbold se potrudio da zgradu tabakane proširi, opremi je boljim alatom, buradima, kacama i stegama.217 Nedostatak materijala, sirove kože, šišarke, kore od smrče, riblje masti koja se uvozila, često nizak vodostaj Lepenice i druge okolnosti ometali su rad tabakane. Tabakana je bila dužna da, prema istraživanju Ž. Spasića, najpre otkupi kože od kneza Miloša, pa posle od drugih. Prestala je da radi 1839. godine, kada je posle progonstva kneza Miloša, raskinut ugovor sa Rajnboldom.218 Kada je 1832. osnovana konjička garda, u Kragujevcu se razvila proizvodnja konjaničke opreme (mamuza, đemova, mizdraka, uzengija i drugog) koje su radili majstori kovači, a takođe i sedala koja su izrađivali Jovan Velemuga i Jovan Andrić.219
Vojna organizacija je uticala na osnivanje vojne bolnice i vojne škole u Kragujevcu. Bolnica je najpre bila smeštena u jednoj sobi Momačkog konaka, potom u kasarni, dok 1838. godine nije izgrađena dvospratna namenska zgrada u krugu kasarne. U novu zgradu bolnice 1838. godine bio je smešten Licej i tu je ostao godinu dana.220 Prva državna apoteka, kojom je upravljao Pavle Ilić, diplomirani apotekar rodom iz Bečkereka, otvorena je u Kragujevcu 1835. godine.
„Knjažeski apotekar” Ilić pripremao je lekove i za građanstvo i za vojsku. Apoteka je postojala do 1839. godine, kada je premeštena u Beograd. Pridvorni lekari Vita Romita, Bartolomeo Kunibert, Jovan Stejić, Nestor Mesarović, Đorđe Pantelić, Dimitrije Vartijades, Nikola Logotet i Jovan Karabina lečili su do 1836. godine vojnike kragujevačkog garnizona.221 Slovak Karlo Pacek bio je prvi lekar koga je knez Miloš 1836. postavio za vojnog lekara, pa kada je 1837. godine unapređen za dvorskog lekara, na njegovo mesto došao je Erik Lindermajer.222 Zbog nehigijenskih uslova u kasarni krajem 1836. godine raširila se, epidemija tifusa među vojnicima u Kragujevcu. Oboleli su i dr Pacek i njegov pomoćnik Dimitrije Kaparis, pa je iz Čačka u ispomoć doveden dr Karlo Beloni.
Početkom tridesetih godina za opismenjavanje gardista organizovana je nastava u tzv. gvaridijskoj školi. Mladen Žujović, učenik te škole, u memoarima navodi da se ona nalazila pored crkve, „u koju smo išli učiti posle zekcira.” Spasovska skupština 1837. godine saglasila se s kneževim predlogom o osnivanju više vojne škole. „Knjažesko-serbska voena Akademija” ustanovljena je krajem decembra 1837. godine u Požarevcu. Aprila 1838. premeštena je u Beograd, a početkom juna u Kragujevac. Posle mesec dana „rada” u Kragujevcu, koji „joj nije pružio ni izbliza onakve uslove kakve je imala u Beogradu”, Akademija je prestala s radom. 223
U političkoj borbi kneza Miloša i opozicije, koja je kulminirala donošenjem Ustava 1838. godine, na udaru je bila i vojska. Neodređenost ustavnih članova, kojima se od kneza traži da uspostavi „verhovno poveliteljstvo nad vojskama garnizona”, te odredba da u nadležnost Ministarstva unutrašnjih dela spada „izvršenije uredaba kasatelno voinstva garnizona zemaljskog”, predstavljali su uvod u višemesečni proces ukidanja celokupne vojne organizacije, koju je knez Miloš strpljivo i godinama gradio. Pečat je stavljen donošenjem „Ustrojenija garnizonog vojinstva” 10. juna 1839. godine kojim je uprava nad vojskom stavljena u nadležnost Ministarstva unutrašnjih dela. Opozicija je pre donošenja Ustava i zakona povela potmulu borbu za uticaj nad vojskom. Engleski konzul Hodžes, koji je držao stranu knezu Milošu, procenio je 1837. godine da se knez radi zaštite vlasti ne može osloniti na regularnu vojsku, pa je predlagao njeno raspuštanje i formiranje garde od tri stotine odabranih vojnika.224 Kada je u februaru 1839. godine Ustav obnarodovan u Beogradu i počela organizacija vlasti prema njegovim odredbama, Ilija Garašanin je, kao Šef regularnog voinstva i sam pristalica opozicije, zdušno radio na potiskivanju oficira vernih knezu Milošu. On je 29. aprila 1839. sačinio spisak oficira „kao potrebni k ustrojstvu Garnizone vojske” koje je Savet trebalo da odobri. Ne samo oficiri već i pripadnici pograničnih straži trebalo je da prođu strogu ocenu podobnosti.225 Sa druge strane, knez Miloš, pošto je sredinom aprila 1839. godine napustio Kragujevac, a jedno vreme, zbog bolesti kneževića Milana, napustio i Srbiju, nije imao neposrednu vezu s vojskom u Kragujevcu. Postoje podaci da je sa jednim artiljerijskim poručnikom u Kragujevcu održavao tajnu prepisku. Odsustvo kneza iz prestonice, podstaklo je neke oficire da mu se 21. maja obrate pismom i zatraže njegov povratak u Kragujevac.
Početak kraja vladavine kneza Miloša i Kragujevca kao prestonice zbio se 23. maja 1839. godine. Tog dana je domostrojitelj kneževog Dvora Milić Teodorović ušao u kasarnu i upitao vojnike: „Gde vi je knjaz? Gospodara vi oteraše, mesto njega ih je sad sedamanest”, aludirajući da umesto kneza, koji je uhapšen, vojskom komanduje Savet koji je obrazovan prema odredbama Ustava iz 1838. godine i koji je imao 17 članova. Tako je počela buna vojnika kragujevačkog garnizona. Bunu je podstakao i organizovao sam knez Miloš i trebalo je da zahvati i druge delove Srbije. Zbog slabe organizacije epicentar pobune postao je garnizon u Kragujevcu. Podstaknuti Teodorovićevim govorom vojnici su uhapsili oficire koji su odbili da im se pridruže. Potom su zaposeli Dvor, blagajnu, arsenal, taindžinicu, vodenicu na Lepenici, barutanu i druge objekte. Uhapsili su Petra Tucakovića, člana Saveta koji je tih dana bio u prestonici, i članove Apelacionog suda Janićija Đurića, Jovana Veljkovića i Lazara Zubana. Vojnicima u garnizonima u Ćupriji i Kruševcu poslati su glasnici sa pozivom da im se pridruže i narednog dana u Kragujevac su stigli vojnici iz Ćuprije, a dva dana kasnije i iz Kruševca. Pod vođstvom artiljerijskog unteroficira Milosava Kulaševića, sa vojnicima iz ćuprijskog garnizona koji su im se u međuvremenu pridružili, krenuli su prema Beogradu 24. maja 1839. godine pod izgovorom da idu da oslobode kneza.226
U Beogradu je Savet, u kojem su većinom bili kneževi protivnici, primorao kneza Miloša da potvrdi specijalna ovlašćenja („punomoćje”) Tomi Vučiću Perišiću za pohod protiv pobunjenih vojnika. Pritešnjen protivnicima i strahom za sopstveni život, knez je tim punomoćjem potpisao smrtnu presudu vojsci kojom je još uvek formalno komandovao. Vučić je taj dokument koristio kao izgovor za mere koje je potom preduzeo i koje su vodile potpunom rasformiranju regularne vojske. Najpre je na Trešnji 28. maja 1839. godine, pošto je primorao vojsku kragujevačkog garnizona da se preda, kaznio vojnike tako što im je skinuo u uniforme i raspustio ih da „u gaćama” idu kućama. Predvodnike bune, „prednjake”, uhapsio je i poveo sobom u Kragujevac. Kapelmajstora Šlezingera, koji je sa bandom pristao uz pobunjenike, i sabljara Johanesa kaznio je batinama.227 U Kragujevcu se odvijala prava drama u noći 28/29. maja 1839. godine. Vojnici iz kruševačkog garnizona, koji su sa zakašnjenjem stigli u Kragujevac, zadržali su se u prestonici. Zauzeli su Dvor „tvrdo nameravajući pobiti se”. Knez kragujevački Dena Stojković, strahujući da vojnici ne krenu u pljačku po varoši, uzbunio je varošane koji su se okupili oko Dvora. U međuvremenu, uz vojnike su pristali seljaci, namereni da od „Kragujevčana” brane Dvor. Na kraju, inicijativom okružnog načelnika, dogovoreno je da se pošalje delegacija knezu Milošu, koji je pritešnjen, naredio vojnicima da predaju oružje.228 Predali su se okružnom načelniku Milutinu Đurđeviću i raspušteni su kućama.
Prema Kragujevcu, u trijumfalnom pohodu kroz Šumadiju, okružen hiljadama pristalica, kretao se Vučić. Iza sebe je vodio uhapšene vojnike. U prestonici se zadržao sedam dana i za to vreme zatvorio je sve za koje je saznao da su bili umešani u bunu, čak i one najvažnije – Jovana Obrenovića, načelnika Jagodinskog okruga Živka Šokorca, Živojina Joksimovića, sreskog načelnika i druge. Javno je pokazivao i dao da se čita kneževo punomoćje demagoški izjavljujući da izvršava kneževo naređenje.229
Iako je zakonom o Garnizonom vojinstvu predviđen prelazni period u kojem će se – do marta 1840. godine – zadržati postojeće vojno uređenje, opozicija je bila rešena da se do kraja obračuna sa knezom Milošem, pa je već tokom juna 1839. godine rasformirala vojsku. Vučić je 2. juna 1839. godine preporučio da se zbog pobune čak i „pogranična straža iz regularnog vojinstva sastavljena kućama raspusti, a na mesto ove da se staroupisni panduri postave”. Savet je, na kraju, odlučio da za pogranične stražare postavi „ljude iz zadružnih kuća, na platu.”230 Time je završena druga faza razvoja vojske u Srbiji u 19. veku. Tako se vojna organizacija koja nije bila zasnovana na zakonskim osnovama, već je zavisila od volje kneza Miloša, raspala u prvom većem izazovu pred kojim se našla.
I konačno, u sukobu kneza Miloša i opozicije stradao je prestonički status Kragujevca. Opozicija koja je imala većinu u Savetu, Kragujevac je smatrala snažnim uporištem kneza Miloša. Zato je Savet 12. juna 1839. godine, dan pre kneževe abdikacije, odlučio da se državna nadleštva i blagajna premeste u Beograd.231 U isto vreme knez Miloš je izgubio vlast, a Kragujevac prestonički status. Opustela kasarna preko puta opustelog Dvora sumorno su svedočile o slomu jedne politike.
Naslovna ilustracija: Dužnosti vojnih komandanata (Biblioteka Matice srpske)
213 N. Vučo, Razvoj industrije u Srbiji u XIX veku, Beograd 1981, 150. 214 R. Marković, nav. delo, 236–237. 215 Živomir Spasić, Počeci vojne industrije u Kragujevcu, u: Kragujevac prestonica Srbije 1818–1841, zbornik radova sa naučnog skupa održanog 20. septembra 2006 u Kragujevcu, Kragujevac 2006 96–97. 216 R. Marković, nav. delo, 188–191. 217 Za gradnju tabakane u Kragujevcu 1834. iz državne kase izdvojeno je 19.201 groša (AS, GK, 1839/344); N. Vučo, nav. delo, 348–349. Ž. Spasić, Prestonica Kragujevac, Prilozi istoriji Kneževine Srbije 1818–1841, Kragujevac 1998; N. Vučo, nav. delo, 347–352. 218 Od kneza Miloša 1837. otkupljeno je 1.187 raznih vrsta životinjskih koža: volovskih 550, kravlji 341, ovčiji 172, juneći 38, jelenski 31, srneći 14, kozji 12 telećih 11 i 9 svinjskih (Ž. Spasić, nav. delo, 147). 219 Od maja do oktobra 1836. godine napravili su 250 sedala (R. Marković, nav. delo, 216–217). 220 R. Marković, nav. delo, 249–251. Izgradnja vojne bolnice koštala je 50.290,36 groša (AS, GK, 1839/344). 221 Vojislav Mihailović, Prvi diplomirani lekari u obnovljenoj Srbiji, Srpski arhiv za celokupno lekarstvo XXXIX (1937), 8–16, 136–143, 401–408, 725–734, 824–841; AS, KK, XL–97; Zabavnik za 1833, 17. 222 R. Marković, nav. delo, 264–265. 223 Beleške Mladena Žujovića, 14; R. Marković, nav delo, 272; 294–296. 224 R. Marković, Vojska i naoružanje, 147. 225 AS, MUD-p,1839, II, 10; III, 13; VI, 21. 226 R. Marković, Vojska i naoružnje, 148–155. 227 Isti, Pitanje prestonice, 79–80. 228 Isto, 81. 229 R. Marković, Pitanje prestonice, 84–85. 230 AS, MUD-p, 1839, X, 37. 231 Ministar pravde S. Stefanović obavestio je Savet 9. juna 1839. godine da su predsednik i članovi Apelacionog suda napustili Kragujevac, jer su pobunjenici uhapsili savetnika Petra Tucakovića, člana Apelacionog suda Jovana Veljkovića, vojnog komesara Tanasija Milojevića, dok je član Apelacije Janićije Đurić morao da se spasava bekstvom. U Apelacionom sudu je ostao samo Laza Zuban (AS, DS, 1839/278; 1839/274).
Komentara: 0