Prestoni Kragujevac: Kragujevac - vojna prestonica, prvi deo

PRESTONI KRAGUJEVAC - RADOMIR J. POPOVIĆ, ALEKSANDRA VULETIĆ, PREDRAG ILIĆ

PREDGOVOR; IZ SADRŽAJA; BELEŠKE O AUTORIMA
RAĐANJE PRESTONICE
DVOR, I-III DEO
KNJAZ I PRAVITELJSTVO SRPSKO U KRAGUJEVCU, I-IV DEO

Detaljnije

Ukoliko se prošlost Srbije u „dugom 19. veku” posmatra sa stanovišta vojnog uređenja, lako je zaključiti, da je ono pokazatelj stepena državne organizacije i njene snage. Vojska je u ratnom periodu Srpske revolucije (1804–1815) ključni činilac državne obnove. Zahvaljujući ustaničkoj vojsci i ratničkim sposobnostima vožda Karađorđa, Srbija se punu deceniju nosila sa nadmoćnim Osmanskim carstvom. Usled poraza na bojnom polju 1813. godine, s vojskom je nestala država koju je ova stvorila i održavala. Zahvaljujući pobedama u Drugom srpskom ustanku pod predvodništvom Miloša Obrenovića, u Beogradskom pašaluku uspostavljen je, za početak, snošljiviji poredak, u odnosu na onaj od 1813. do 1815. godine.¹⁸⁰ Vojska Srbije kneza Miloša, da parafraziramo naslov poznate knjige Radosava Markovića na koju ćemo se često pozivati u ovom poglavlju, od 1825. do 1839. godine koliko je postojala, oličavala je režim u kojem je nastala. Vojska je na unutrašnjem planu predstavljala potporu kneževoj vladavini, ali je istovremeno nosila snažan atribut državnosti zemlje, tada još tributarne provincije Osmanskog carstva.

Posle završetka Drugog srpskog ustanka knez je imao pravo da zarad lične bezbednosti angažuje određeni broj pandura. „Panduri konački” u Kragujevcu za svoju službu primali su ajluk i bili su pod zapovedništvom buljukbaše Sime Milosavljevića Paštrmca.¹⁸¹ Knezovi u nahijama i knežinama imali su, takođe, određen broj „pandura opšti”. U dvanaest nahija Beogradskog pašaluka 1819. godine ukupno je bilo 204 pandura, 19 u Kragujevačkoj nahiji.¹⁸²

Knez Miloš je organizovanju stajaće vojske pristupio oprezno. Neposredan povod bila je (za njega, traumatična), buna Miloja Popovića Đaka, kada mu je postalo jasno da se u budućnosti ne može osloniti na varljivu vernost narodnih starešina. Krajem februara 1825. godine, naredio je starešinama u nahijama i knežinama da, pošto iz svakog sela odaberu nekoliko mladića, u nahijskim središtima organizuju obuku. U maju 1825. godine obrazovano je dvanaest četa („kumpanija”). Po brojnosti, prednjačile su čete u Kragujevcu (144) i Požarevcu (115 vojnika). Budući da nije imao pravo da organizuje vojsku, knez je pred Turcima okupljanje vojnika pravdao potrebom očuvanja unutrašnjeg mira u zemlji. Otuda naziv „upisni panduri” za prve jedinice stajaće vojske, jer mu je bilo dozvoljeno da, pod tim nazivom, drži manju oružanu pratnju. Oštra reakcija beogradskog vezira i Porte je izostala; godinu dana kasnije panduri se nazivaju „soldatima”.¹⁸³ Kragujevac je postepeno, kakao se izgrađivao kao prestonica, postajao najvažniji vojni centar Srbije. Kao što je Dvor podignut na kneževom privatnom imanju, tako isto su i vojni objekti na desnoj obali Lepenice izgrađeni na livadama koje su pripadale knezu. Na jednoj parceli kasarna, na drugoj „preko sokaka” magacin, barutana „i proča zdanija do porte crkvene”.¹⁸⁴ Prema jednom kasnijem izvoru kasarna je zahvatala površinu „do pet pluga oraće zemlje” (između 1,5 i 2 hektara – prim. R. P).¹⁸⁵ Tako su dva prostora, Dvor i kasarna, ograđeni palisadima i u neposrednoj blizini jedan drugom, činili jezgro moći kneza Miloša. U Požarevcu, takođe, kasarna se nalazila u blizini kneževog Dvora.¹⁸⁶

Vojnici u Kragujevcu su najpre bili smešteni u kuću pored Lepenice u kojoj su zbog teskobe „po trojica na dve slamnjače” spavali.¹⁸⁷ Kasarna, spratna zgrada, od čatme i blata, pokrivena ćeramidom izgrađena je 1832. godine.¹⁸⁸ Bila je duga oko 50 hvati, odnosno oko 90 metara, i široka 8 hvati, odnosno oko 14 metara. Imala je 66 prostorija, dovoljno za smeštaj svih vojnika iz Kragujevca i, kasnije, garde.¹⁸⁹ U istom krugu, 1838. godine sazidana je spratna zgrada vojne bolnice.¹⁹⁰ Godine 1836. podignuti su konjušnica („jahar”) i venjak („hladnjak”), pod koji je moglo da se smesti oko tri stotine ljudi. U krugu kasarne nalazile su se kovačnica i stražara.¹⁹¹ U čaršiji 1838. godine za potrebe vojske izgrađena je pekara („taindžinica”). Iste godine ozidan je magacin „do crkve” i „kula barutana” na Metinom brdu „kod soldačkog groblja”. U novu dvosporatnu barutanu, na koju je postavljen gromobran, smešteni su olovo i barut. Zgrada kod crkve postala je „oružehranilica” – magacin za naoružanje.¹⁹²

Vojnom snaženju Srbije tridesetih godina na ruku je išla odredba Hatišerifa iz 1830. godine po kojoj je knez mogao držati „nuždne vojnike”.¹⁹³ Iste godine osnovana je pešadijska garda. Odabir gardista brižljivo je sprovođen. Pored naočitosti, bilo je važno da kandidati potiču iz uglednih i zadružnih kuća, pa su većinom bili sinovi kmetova i starešina. Knez je lično učestvovao u izboru gardista.¹⁹⁴ Iz svake nahije odabrano je 12–13 mladića koji su prvo upućeni u Požarevac. U Kragujevcu je ubrzo posle toga obrazovana prva „pešačka” garda. Njoj se pridružila polovina prekomandovanih gardista iz Požarevca, pa je od dve gardijske čete formiran gardijski bataljon. Primarni zadatak garde bilo je obezbeđenje Dvora i prestonice, ali je ona često korišćena u svečanim i prazničnim manifestacijama, prilikom zasedanja narodnih skupština, crkvenih praznika, proslave rođendana kneževića i u drugim prilikama. Zato su gardisti bili svečanije odeveni i bolje naoružani od običnih soldata.¹⁹⁵

Ustanovljenje „knjažesko-srbske bande” 1831. godine u Kragujevcu, kao dela pešadijske garde, imalo je izuzetan značaj, ne samo za vojsku, već za muzičku kulturu u Srbiji. Josif Šlezinger, prvi šef orkestra, Jevrejin rodom iz Sombora, kapelnik u Novom Sadu, u Srbiju je prešao 1829. godine na poziv Jevrema Obrenovića, tadašnjeg upravnika Šabačke i Valjevske nahije. Na zahtev kneza Miloša, Šlezinger je 1831. godine već u Kragujevcu, gde je razvio široku organizatorsku, melografsku i kompozitorsku aktivnost.¹⁹⁶ Pod njegovim rukovodstvom muziciranju su obučavani „domorodni” sinovi. Od svojih vojnika beležio je narodne kompozicije i komponovao brojne marševe („logorski”, „razvod marš”, „Čojkovićev” – posvećen Simi Milutinoviću…) i druge kompozicije. U bandi je bilo tridesetak muzičara koji su svirali fagot, klarinet, kontrafagot, hornu, trumbet, trumbet-bas, timpane, veliki doboš, mali doboš, triangl i bariton trubu.¹⁹⁷ U odnosu na zurle, kojima je do pre koju godinu objavljivano vreme kada je knez ustajao, radilo se o značajnom civilizacijskom iskoraku.

U Kragujevcu je 1832. godine formirana i konjička garda. U nju je uzeto 56 vojnika iz pešadijske garde, a drugi deo je regrutovan; naredne godine imala je preko stotinu vojnika. Drugi eskadron konjičke garde obrazovan je 1836. godine, a naredne godine specijalno odeljenje – svita. Kneževa svita imala je 36 boga- to opremljenih i naoružanih konjanika koje je knez pokazivao u svečanim prilikama.¹⁹⁸ I prva artiljerijska baterija ustanovljena je Kragujevcu 1836. godine; formirana je od topova koje je knez Miloš dobio od sultana prilikom posete Carigradu prethodne godine. Prvi komandir kragujevačke baterije bio je Stojko Ranković koji je dopratio topove iz Carigrada u Srbiju. Druga baterija nalazila se u Požarevcu. Posle nabavke 16 topova iz Beča 1837. godine, ti topovi su raspoređeni u postojeće baterije.¹⁹⁹

Regularna vojska kneza Miloša je relativno malobrojna. U Srbiji je 1825. godine regrutovano 1.147 vojnika, dve godine kasnije bilo ih je između 934 i 991, a od Đurđevdana 1836. do Mitrovdana 1838. godine između 1.630 i 2.417. U skladu s brojnošću vojske, bilo je malo i oficira i podoficira. Tri oficira u činu kapetana i 87 podoficira (unteroficira, kaplara) 1833. godine, a pet godina kasnije bilo je 87 oficira.²⁰⁰ U Kragujevcu 1833. godine u prvoj pešadijskoj gardi pod komandom kapetana Mijaila Pavlova bilo je šest oberoficira, 15 unteroficira, 14 dobošara i 148 gardista. U drugoj pešadijskoj gardi („naslednikovoj”), tri oberoficira, 12 unteroficira, 16 dobošara i 120 gardista. U konjaničkom eskadronu, kojim je komandovao Konstantin Hranisavljević, bila su tri oberoficira, 10 unteroficira i 108 konjanika, ukupno 455 vojnika, podoficira i oficira. U vojnom orkestru bila su 33 muzičara. Osim toga, o ličnoj kneževoj bezbednosti brinulo je 50 pandura („neregularna garda knjaževa”) i 50 konjanika („garda knjažeska konjička neregularna”).²⁰¹

Knez Miloš je iz Dvora sve vreme rukovodio vojnim poslovima. Egzercir je mogao da posmatra sa divanane Velikog konaka. Kakvo će biti naoružanje, uniforme, kasarne, ishrana, da li će se neko primiti ili otpustiti iz vojske, koji će lekari biti angažovani, kakvi će se konji za vojsku nabaviti, pa čak i kakva će se dugmad prišiti na mundirima, o svemu tome i još mnogo čemu drugom, odlučivao je knez Miloš. Od tridesetih godina, više formalno i kao svoje pomoćnike, uvodio je u odlučivanje druge ličnosti, pre svih Tomu Vučića Perišića i Teodora Herbeza. Kao član Kneževe svite, Vučić je junu 1830. godine imenovan za glavnog vojnog serdara i prvog šefa kneževe garde. U junu 1834. godine Vučić je popečitelj vojni. To što je Vučić, kao član svite i ministar, na razne načine bio uključen u vojne poslove, njegovoj kasnijoj političkoj karijeri dalo je posebnu dimenziju. Iako nije imao stručna vojna znanja, lične osobine i zasluge koje je dugogodišnjom službom stekao, preporučile su ga za vojnog zapovednika. Njegova krupna pojava i vojničko, zapovedničko držanje, koje je praćeno odrešitim i grubim nastupom, bile su dovoljna preporuka za vojno zapovedništvo.²⁰² Na kraju, Vučić je imao odlučujuću ulogu da kao zapovednik narodne vojske rasformira regularnu vojsku nad kojom je knez Miloš godinama brižno bdeo. Za vreme ustavobranitelja on je neprikosnoveni zapovednik narodne vojske sa specijalno dodeljenom titulom vojvode. Herbez je bio manje harizmatičan, ali veran knezu. Karijeru je počeo kao kurir i ona je krenula uzlaznom linijom kada je pristao da se oženi kneževom ljubavnicom Jelenkom.²⁰³ Do 1842. godine bio je član Saveta, kada je kao obrenovićevac izbačen iz državne službe i penzionisan.

Zahtevi opozicije za ustavnim uređenjem države i događaji vezani za Miletinu bunu primorali su kneza Miloša da 1835. godine upravu nad vojskom, samo formalno, prenese na institucije, koje su bile paravan iza kojeg je i dalje, kao i pre, odlučivao on. Naime, Sretenjskim ustavom osnovano je Popečiteljstvo vojno sa ministrom Miletom Radojkovićem, predvodnikom tek ugušene bune. Ministarstvo je bilo smešteno u kući, blizu Dvora i crkve, u kojoj je svojevremeno obitavao mitropolit Petar.²⁰⁴ Već u martu 1835. postavljen je zamenik ministra, Teodor Herbez, kojem je naloženo da se o vojnim pitanjima obraća pukovniku i komandantu „vnutrenje komande u Kragujevcu” Petru Tucakoviću. Posle suspenzije Ustava, knez je vojskom komandovao posredstvom Kneževe kancelarije, a za vreme boravka u Carigradu, u leto i jesen te godine, upravljanje „vojno-policajnim delima” povereno je Herbezu u Kragujevcu, a Joksimu Milosavljeviću u Požarevcu. Od 1836. godine u okviru Saveta nastala je „Vojena-policajna kancelarija”, koja je ukazom 14. marta 1837. godine izdignuta na stepen vojne komande i postala je deo Državnog saveta. Već u maju 1838. godine pomenuta kancelarija je izdvojena iz Saveta i njoj su poverena dela „u vojenu struku spadajuća”. Knez je za „šefa vojene kancelarije” postavio Herbeza. Već u septembru te godine poslovi kancelarije su razdvojeni. Čisto vojnim pitanjima bavio se „glavni vojeni šef” Ilija Milutinović (Garašanin) koji je ujedno bio (formalni) šef regularne vojske, a „komisarijatski” deo poveren je Đorđu Protiću. Naravno, njima pretpostavljeni bio je knez Miloš.²⁰⁵

Militarizacija celokupne državne uprave počev od 1835. godine, koja je usledila posle suspenzije Sretenjskog ustava, a koja se ogledala u novoj administrativnoj podeli, uniformisanju „statskih” (civilnih) činovnika, koji su ujedno dobili i oficirske činove, bila je u funkciji bolje organizacije vojnih poslova.²⁰⁶ Kneževina Srbija je bila podeljena na četiri vojne oblasti (podrinjsko-savsku, moravsko-podrinjsku, dunavsko-timočku i šumadijsku ili sredotočnu) kojima su na čelu stajali vojni komandanti. Knez je 23. marta 1836. godine propisao dužnost vojnih komandanata i njemu potčinjenih upravnih organa, sreskih starešina i okružnih ispravničestava. Komandant je na svojoj teritoriji zapovedao regularnom i narodnom vojskom, obezbeđivao je javni mir, poredak, nadzirao privrednu aktivnost, organizovao javne radove, kontrolisao saobraćajnice, obezbeđivao i čuvao hranu, jednom rečju, bio je nosilac najviše vojne i policijske vlasti na svojoj teritoriji.²⁰⁷ Komandatu su bile potčinjene sreske starešine i nahijski sudovi.²⁰⁸ Dakle, glavna dužnost komandanata vojnih komandi bilo je obezbeđivanje neophodnih potreba za vojsku, kontrola granice, nadzor činovnika, kontrola privredne aktivnosti, nadzor institucija i tako dalje.

Kragujevac je postao sedište Sredotočne vojne komande, koja je obuhvatala šest okruga (Kragujevački, Jagodinski, Ćuprijski, Požarevački, Smederevski i Beogradski) i po prostranstvu bila je najveća komanda. Budući da je obuhvatala središnje delove države – „sredotočije zemlje” – ta komanda davala je dve trećine vojnog kadra. Dok su ostale tri komande bile zadužene da obezbeđuju granicu, Sredotočna komanda je obezbeđivala Dvor, prestonicu i davala je neophodnu rezervu u slučaju potrebe ostalim komandama.²⁰⁹ Komanda je bila smeštena u Dvoru.²¹⁰ Arsa Andrejević, komandant Sredotočne vojne komande bio je dužan, prema naredbi kneza Miloša od 16. jula 1836. godine, da pored redovnih dužnosti koji se tiču nadzora nad vojskom i vojnim potrebama u Kragujevcu, nadzire „policiju mestnu kragujevačku kojoj ćete Vi potrebne, osobito važnije naloge izdavati, a imeno, kasatelno reda okolo novi postrojenija”.²¹¹ Osnivanjem Sredotočne vojne komande narušena je bila tradicionalna administrativna podela Kragujevačkog okružja na tri sreza pošto je maja 1837. uveden četvrti – Kragujevački srez i ta činjenica nije posebno isticana u istoriografiji. Kragujevačkom srezu su iz Lepeničkog sreza pridodata sela Petrovac, Jovanovac, Maršić, Mečkovac, Jabučje, Bukurovac, Teferič i Trmbas, iz sreza Gružanskog Ždralica, Beloševac, Erdeč, Stanovi, Pčelice, Majnići (danas deo nasealja Opornice), Divostin i Grošnica. Dmitar Milojević, direktor policije kragujevačke, postavljen je za sreskog starešinu.²¹²

Na slici: Kubura Tome Vučića Perišića (Narodni muzej Kragujevac)

^{180 R. Marković, Vojska i naoružanje Srbije kneza Miloša, Beograd 1957, 5–11; P. Vasić,}
^{Uniforme srpske vojske 1808–1918, Beograd, 1980.}
^{181 Aleksa Simić navodi da je oko 1819. u neposrednoj kneževoj službi bilo oko 60 momaka (Sećanja Alekse Simića, 69.}
^{182 R. Marković, nav. delo, 11.}
^{183 R. Marković, nav. delo 16; B. Radovanović, Istorija Kragujevca, 207–215. 184 AS, GK, knj. 56, mkf. rol. br. 11.}
^{185 Prema Radosavu Markoviću kasarna se nalazila „blizu dvora, niže malog mosta k crkvi vodećeg” (R. Marković, nav. delo, 169–170).}
^{186 M. Manojlović, nav. delo, 89–97.}
^{187 Beleške Mladena Žujovića, 14; R. Marković, nav. delo, 169. Verovatno u tu zgradu smeštena je tipografija. Sima Milosavljević izvestio je kneza Miloša 30. avgusta/11. septembra 1833:}
^{„Stara se kasarna napredno opravlja za tipografiju (AS, KK, XV–1247).}
^{188 Radosav Marković pogrešno zaključuje da su tridesetih godina izgrađene dve kasarne: jedna 1832. godine i „nova sagrađena nešto docnije od dobrog materijala” (R. Marković, nav. delo, 170). U dokumentima Kneževe kancelarije ne postoje podaci o gradnji nove kasarne, već o popravci postojeće. Knez Miloš je 7/19. juna 1836. godine naredio „našem nadvornomu sovjetniku i glavnom domostrojitelju Arseniju Andrejeviću” da veliki jahar u kasarni lepo počisti i da u istoj napravi veliki hladnjak za 300 momaka kako bi se za vreme popravke velike kasarne mogli smestiti (AS, KK, XV–1775).}
^{189 R. Marković, nav. delo, 169.}
^{190 Za izgradnju bolnice iz državne kase izdvojeno je 50. 290, 36 groša (AS, GK, 1839/344). 191 AS, KK, XV–1775.}
^{192 AS, GK, 1839/344; R. Marković, nav. delo, 170. Gradnja magacina kod crkve koštala je državnu}
^{kasu 17.931,10 groša, a barutane na Metinom brdu 17.198 groša (AS, GK, 1839/344).}
^{193 „Da bi se predupredili neporedci, koji bi se mogli dogoditi u Srbiji, i da bi se kaznili krivci, to će knjaz Miloš u službi svojoj imati nuždne vojnike” (D. Matić, Javno pravo Knjažestva Srbije, Beograd 1851, 37).}
^{194 „Knjaz Miloš nas je – okružen velikašima – pregledao i pitao svakoga odakle je, čiji je, i zna li pisati. Kad bejaše kod Čačana čusmo kad jednom reče: „Idi ti senko kući”! Kad se taj izdvoji, videsmo da je to zdrav i kršan momak, pa se začudismo što ga Knjaz ne htede u vojnike. Posle se govorilo da ga Knjaz za to nije hteo, što je sumnjao da je njegov otac provodio Turke kad je bila bitka na Ljubiću (Beleške Mladena Žujovića, 13).}
^{195 R. Marković, nav. delo, 19.}
^{196 Jevrem Obrenović, kao upravnik Šabačke i Valjevske nahije, bio je tokom dvadesetih godina 19. veka knezu Milošu „prozor u svet”. Važne ličnosti koje su ostavile izvestan trag u političkoj i kulturnoj istoriji Srbije, Dimitrije Davidović, dr Jovan Stejić, Josif Šlezinger, Cvetko Rajović i drugi najpre su dolazili u Šabac, a potom su prelazili u Kragujevac. Šabac je dvadesetih godina 19. veka bio prirodno odredište za Srbe iz preka, jer su izbegavali „stoglavu” austrijsku špijunsku mrežu u Zemunu i Beogradu, te podozrenje Turaka u beogradskoj varoši (R. J. Popović, Jevrem, KOD 21, časopis za kulturu i umetnost, br. 2 (2016), 27–34.}
^{197 R. Marković, nav. delo, 29; R. Ljušić, Kneževina Srbija, 252; Savo Andrić, Kratak pregled muzičkog života u Miloševoj i Mihajlovoj Srbiji od Josifa Šlezingera do Kornelija Stankovića Zbornik istorijskih muzeja Srbije 28 (1994), 83–94.}
^{198 Isto, 19–20.}
^{199 Isto, 20–23. Vilhem Rihter, ne preterano biranim rečima, piše o vojsci kneza Miloša. Oficiri artiljerije „u pogledu znanja stoje oni sa svojim tobdžijama na istom stepenu, nabubano mehaničko egzerciranje, bilijar, igranje karata, pijanke i igranke sačinjavaju njihovo obrazovanje” (V. Rihter, nav. delo,108).}
^{200 R. Marković, nav. delo, 48–51; R. Ljušić, Kneževina Srbija, 252.}
^{201 Zabavnik za 1834, XI. U maju 1839. godine iz Kragujevca prema Beogradu uputilo se 420 vojnika, bez oficira (R. Marković, nav. delo, 49; 22–23).}
^{202 R. J. Popović, Toma Vučić Perišić, 51.}
^{203 M. Petrović, Finansije i ustanove I, 693, 898, 910.}
^{204 Herbez je 28. marta 1835. izvestio kneza da se preselio u kuću Mijovića u kojoj je do tad živeo mitroplit „i kancelariju namestio po zapovesti Vašoj u sobama nad podrumom” (AS, KK, XV–1561).}
^{205 R. Marković, nav. delo, 109–116.}
^{206 Zbornik zakona i uredaba 30 (1875), 169–173.}
^{207 Isto, 122.}
^{208 R. Ljušić, Kneževina Srbija, 240.}
^{209 P. Ilić, Sredotočna vojna komanda u Kragujevcu 1835–1839, u: Kragujevac prestonica Srbije 1818–1841, zbornik radova sa naučnog skupa održanog 20. septembra 2006 u Kragujevcu, Kragujevac 2006, 113–132.}
^{210 Arsenije Andrejević je obavestio kneza Miloša 9. juna 1836. da mu je Miloš Saranovac predao dokumenta „i u sobu u dvor za nju opredeljenu preneo” (AS, KK, XV–1757).}
^{211 AS, KK, XV–1796.
212. АS, KK, XXV–234.}