PREDRAG MIHAJLOVIĆ CILE / ZORAN PETROVIĆ

ŠUMADIJA I POMORAVLJE - DUŠA SRBIJE
Kragujevac, 2018.

Tekst fotomonografije: Miodrag Stojilović

...Miloš je, kao Teodorović, rođen 1780. u Dobrnji u Užičkoj nahiji. Rano je ostao bez oca, pa je odrastao u siromaštvu; radio je kao najamnik kod marvenih trgovaca. Majka mu se preudala u Crnuću; zato vrlo brzo prelazi kod polubrata Milana Obrenovića, pod njegovom rukom i zaštitom sazreva. Česta putovanja, nesigurnost u trgovini stokom, napori kalauza i goniča stoke učinili su Miloša čvrstim, dalekovidim, ali i prepredenim čovekom.

U Prvom ustanku Miloš je pored svog brata Milana. Milan, kao bogat čovek, veoma brzo postaje zapovednik Rudničke, a potom i Požeške i Užičke nahije. Miloš pored njega postaje vojvoda. Kao starešina, Miloš se pokazuje veštim zapovednikom i ratnikom. Posle sloma Ustanka, koji ga zatiče na Savi, doprinosi smirivanju situacije u Beogradskom pašaluku, koristeći poznanstvo sa turskim čelnicima.

Osećajući veliko nezadovoljstvo naroda, aprila 1815. godine u Takovu podiže Drugi srpski ustanak. Koliko je bio odlučan, hrabar i sposoban vojskovođa, još je bio spretniji u pregovorima sa Turcima.

Govorio je: „Bolje da klekne jedan čovek – nego čitav narod”. Tako je kroz samo nekoliko bitaka uspeo da dovede do mira i dogovora sa Turcima.

Najpoznatija je Bitka na Ljubiću, u kojoj je bilo promenljive ratne sreće. Legenda kaže da je Srbe korila i hrabrila i Miloševa žena Ljubica, a moral srpskim ustanicima podizao i Melentije Pavlović, tada iguman manastira Vraćevšnica, potonji član prve Konzistorije i prvi Srbin arhiepiskop beogradski i mitropolit srpski. Pre njega na tim dužnostima vekovima su bili grčki jerarsi. Naime, Melentije je na Ljubiću zgrabio ratnički doboš, pozivajući njime vojsku na zbor i juriš - u vreme kada je izgledalo da je sve propalo. Iz ove bitke je ostao zapisan herojski čin Tanaska Rajića koji je komandovao, bolje reći, rukovao srpskim topovima. Kada su Turci upali u šančeve, Tanasko je izvadio kuburu i pucao – sve dok ga nisu isekli sabljama.

Posle pobede, u sporazumu sa Marašli-ali pašom, polažući kao zalog i sopstvenu glavu, Miloš stvara osnovu da postepeno preuzme svu vlast u Beogradskom pašaluku. U tome uspeva podmićivanjem najvećih dostojanstvenika Porte, neiskrenim obećanjima predstavnicima velikih sila, pa i preko grobova onih koji su mogli da mu ugroze takvu politiku i ličnu vlast. Uprkos svim prigovorima koji mu se mogu učiniti, jedna činjenica je neosporna: Miloš je Srbiji Hatišerifom obezbedio autonomiju (1830).

Iako nepismen (bar tako je ostalo u svedočenju većine savremenika), Miloš je razumeo potrebu dolazećeg vremena. Na Skupštini narodnih prvaka 6. maja 1818. godine u manastiru Vraćevšnica odlučuje da prvu prestonicu oslobođene Srbije uspostavi u Kragujevcu. Tu, na levoj obali Lepenice, podiže dvorski kompleks koji se sastojao od Kneževog, Ljubičinog ili Šarenog i Amidžinog ili Momačkog konaka i kaznačejstva (blagajne); preko Lepenice podiže pridvorsku crkvu. Šareni konak je stradao u požaru 1884, a Knežev su Nemci srušili aprila 1941, pri osvajanju Kragujevca.

Crkva je malih, skromnih dimenzija, bez kupole i zvonika, jer hrišćanska pravoslavna bogomolja u to vreme još uvek vazalne Srbije, nije smela biti veća od turske džamije. Da bi Turcima nekako doskočio, Miloš je uz crkvu dogradio drvenu pripratu, radi sklanjanja naroda kada je nevreme, čime je praktično crkvu uvećao. Drvena priprata je ostala tokom čitavog XIX veka. Tek 1907. po nalogu kralja Petra Prvog Karađorđevića, srušena je i sazidana nova, veoma uspešno ujednačena sa osnovnim delom crkve kao i sa, u neposrednoj blizini ranije podignutom monumentalnom zvonarom, koju je projektovao čuveni Jovan Ilkić.

Miloš dovodi ljude iz preka, osniva gimnaziju, pozorište, apoteku, orkestar, pokreće novine, otvara lečilišta poput Bukovičke banje, organizuje prva geološka istraživanja tadašnje Srbije...

Međutim, kao apsolutista okružen laskavcima – previđa nezadovoljstvo naroda, pa i dela saradnika; to dovodi do protesta i buna. Budući lukav, prihvata usvajanje Sretenjskog ustava koji bi trebalo da mu ograniči vlast; međutim, nedugo zatim, ovaj biva uskoro suspendovan pod pritiskom velikih sila – Turske, Rusije i Austrije. Ovaj čin ipak nije sačuvao njegovu samovolju, jer već 1838. g. Porta ga ograničava novim hatišerifom, takozvanim Turskim ustavom; Miloš, nesklon ograničenoj vlasti, abdicira godinu dana kasnije. Vlast prenosi na mladog i bolesnog Milana Obrenovića, koji je preminuo posle 25 dana – ne potpisavši kao knez ni jedan državni akt.

Miloš iz izbeglištva na svom imanju u Vlaškoj šalje sina Mihaila u Carigrad da primi kneževske oznake. Porta prihvata Mihaila, ali kao izabranog a ne naslednog kneza i postavlja mu za savetnike istaknute ustavobranitelje, Tomu Vučića Perišića i Avrama Petronijevića. Time su ustavobranitelji stekli prevlast nad knezom. Sukob među njima bio je i u tome da li će prestonica ostati u Kragujevcu ili će se preseliti u Beograd; i po ovom pitanju su Toma i Avram imali premoć.

Pod tim pritiskom, Mihailo abdicira 1842. godine...

Naslovna ilustracija: U Takovu kod Gornjeg Milanovca je na Cveti (23. aprila 1815) podignut Drugi srpski ustanak, a za vođu ustanika imenovan je Miloš Obrenović. Ovaj trenutak poznat je po rečima „Evo mene a eto vama rat Turcima!”.

Konak kneza Miloša Obrenovića u Kragujevcu, srpski dvor od 1818 – 1841, na fotografiji Anastasa Jovanovića (Legat Anastasa Jovanovića, Muzej grada Beograda). Uništen je zapaljivom granatom iz nemačkog tenka u aprilskom ratu 1941.

Momački konak je jedini sačuvani objekat dvorskog kompleksa iz vremena vladavine Miloša Obrenovića u prestoničkom periodu. Nazvan je i Amidžin konak, jer je Sima Milosavljević Amidža bio domoupravitelj dvora i komandovao stražom, posadom (momcima) smeštenim u konaku. Danas je deo Narodnog muzeja Kragujevac.

STRANICA KOJA SE ČUJE - ZORAN MODLI
PRVI PRVI NA SKALI FB STRANA, TVITER, INSTAGRAM