Kao što se vidi, link ka "Platičnom Isusu" skinuo sam sa NETA Plastični Isus (1971) link ka filmu - YouTube bez bojazni da će me zbog toga neko “juriti”, januara 2016. godine.
Ali nije bilo uvek tako. “Moj film”, emisiju sa Lazom o njegovom filmu i životu za radio koja je sada postavljena na ovoj stranici sajta, snimio sam 1989. u vreme tek kada je Laza smeo da izađe pomalo u javnost.
Ne ističem ovim činom svoju hrabrost, naprotiv; šta sam čekao dotle?! Slučaj je hteo da sam pre ostalih kolega iz tadašnjih medija, krajem osamdesetih godina, prvi uočio da “Laza može da govori na radiju”. Neverovatno, fascinantno u njegovoj priči, između ostalog o čemu je pričao, kao dragocen izvor za saznanja o vremenu besčašća, jeste da je posle zatvora godinama bio “sklonjen iz javnosti” tako što mu je onemogućavana svaka javna delatnost. Na primer da bi se izdržavao, napiše neki tekst za Politiku pod tuđim imenom, /tada su novine još plaćale svoje sardnike/, a onda se u tim novinama nađe doušnik koji prijavi da “pod tim imenom” piše Laza. I opet “ulica” i opet “ništa”.
Prepisujem Lazinu kraću biografiju iz zagrebačkog Jutarnjeg lista, ne iz moje emisije jer u emisiji treba čuti autentično Lazu kako je on opisao događaje:
“U studenom 1971. Stojanović je otišao u vojsku u Požarevac, u tzv. Titovu gardu. Pred sam kraj odsluženja vojnog roka, što smatra najmučnijim razdobljem svoga života, uhapšen je i osumnjičen da podriva titoistički sistem.
Pod povećalom se iznenada našao i njegov diplomski film "Plastični Isus", koji je dotad malo tko vidio jer nije ni imao službenu dozvolu za prikazivanje: U razdoblju nakon Karađorđeva, kada je filmovima "W.R: Misterija organizma" Dušana Makavejeva i "Maestro i Margarita" Aleksandra Petrovića naprasno uskraćeno pravo distribucije u jugoslavenskim kinima, studentski film "Plastični Isus" doimao se kao nečuvena provokacija, ironično seciranje svjetskog totalitarizma, s neušminkanim kadrovima Josipa Broza Tita, koji je sprema održati jedan od najvažnijih govora u karijeri.
Stojanovića su strpali u zatvor, a ukupno s razdobljem u kojem se protiv njega vodila istraga u njemu je proveo tri godine.”
Sad opet jedna rečenica o Lazi iz moje tastature.
Stojanovića znam iz studentskih dana pre filma o kome je reč. Preko puta Radio Beograda, na uglu Kondine, bila je stara kafana “Pod lipom”. Tamo su dolazili na piće novinari radija, ali i mi studenti, može se reći, rado. E odatle znam Lazu. Ne unosim kafanske dogodovštine namerno jer je to tema koja sa ovom pričom nema veze, ali je lepa, a posetioci sajta neka sebi dočaraju šta se sve u kafanskim “pobunama” moglo dešavati.
Ovoliki broj Lazinih fotografija koje objavljujem na ovoj stranici, snimio sam u Lazinom stanu iste godine kada i emisiju, u Cvijićevoj ulici. To je mladi Laza iz “mog filma” o Lazi, kao iskupljenje jer pravi film o njemu nikad nisam snimio. “Mašinerija” NETA koja sve prati, uvrstiće te slike u dokumente o Stojanovićevom životu koje će neko drugi uspešnije koristiti od mene.
Podaci o filmu “Platični isus” kao podsećanje na ljude od kojih su neki kasnije oblikovali naš društveni i kulturni život:
Komentara: 0