Srpska emigracija u Americi

Beleška urednika sajta Dragoslava Simića

Ova dokumentarna radio emisija ima zanimljivu istoriju. Trebalo je da prođe nekoliko godina pa da se sakupe svi ovi zanimljivi iskazi do kojih sam došao svojim mikrofonom u vremenu od 1990. do 1994. godine, u raznim zemljama u kojima sam boravio različitim povodima. Pre svega zanimao me je taj prekookeanski svet i njihove sudbine jer sam pošao od toga da o tim ljudima skoro ništa ne znam. Prilika da odem prvi put profesionalno u Ameriku ukazala mi se jula 1990. godine u vreme kada je Mića Radenković iz Kalifornije organizovao “Srpsko američke dane” u Njujorku. Uspeo je on tada da okupi oko ove ideje značajan broj ljudi iz raznih delova SAD i van njih. Fotografije učesnika koje gledate snimio sam mojim aparatom.

srpska emigracija 1

Sačuvao sam ovaj isečak iz novina da bih pokazao kako je Miloševićeva vlada te 1990. godine počela da pokazuje interesovanje za prekomorski svet. Iz naslova se može zaključiti da je pre te godine bio problem vratiti se u zemlju jer je postojala otvorena mogućnost “provere” od strane policije sa pitanjem: gde si bio i šta si radio pre nego što si otišao iz zemlje. Moglo se dogoditi da upitani umesto da uđe u zemlju, ode u zatvor. Ova vrlo nedemokratska pitanja predstavljala su problem koga je htela vlast u čitavoj Jugoslaviji da se reši u pokušaju da sa emigracijom uspostavi dobre odnose. Video sam da je sada ovo “moj trenutak” da i ja pokušam da svoje nepripadanje jedinoj mogućoj partiji do tada u zemlji, komunističkoj, pretvorim u pokušaj da se sa druge strane nađu izvori koji bi platili moj profesionalni boravak u Americi. Uspeo sam u tome, a rezultat je i ova emisija i druge koje sam tokom boravka u Americi i Australiji kasnije ostvario.

srpska emigracija 2

U prvom delu emisije govore:

Sreten Božić Vongar iz Australije; Vilijam Nikolin istoričar rođen u Americi; Mirjana Vručkić iz Frankfurta; jedan od “Dražinih borca”; Milivoje Vasić iz Brisela; profesor Dragoljub Mićunović /Beograd/ sa jednog skupa u Njujorku odgovara na pitanje “o bivšim i sadašnjim komunistima”; Dušan J. Đonović iz Klivlenda; Ilija Lubarda bibliotekar iz Njujorka; Đorđe Đelić iz Klivlenda; Ljiljana Knežević iz Njujorka; Vasilije Sokolović paroh iz Klivlenda; ing Milisav Šurbatović iz Kalifornije; Džon Đurović policijski narednik iz Klivlenda.

Slušaj 1. dео

U drugom delu emisije govore:

Benko Danon, beogradski Jevrejin, moj omiljeni lik iz Melburna; Miroslav Đorđević, Kalifornija; Dimitrije Đorđević, profesor istorije, Santa Monika; Aca Lazović, Detroit; Nikola Petrović, Meksiko Siti; Žika Kuzmić baštovan u Harlstonu, GB; Zoran Pavlović, Los Anđeles; Marijana Šijački Tomić, Njujork; Đorđe Knežević, bankar, Njujork; jedan glas čoveka čiju izjavu citiram na sajtu, ali ne znam ime.

Slušaj 2. deo

srpska emigracija 3

Ovaj drugi deo emisije završava se tekstom koji sam prepisao od svog sagovornika kao trezven i mudar komentar sa upečatljivom slikom o Srbima:

„Mi Srbi nismo toliko jedinstveni. Retko bi bilo naći koju emigraciju koja je kohezivna i koja zajednički deluje. Moje mišljenje je, da mi Srbi koji već toliko godina živimo van, naš i moj interes nije da se mešamo u Jugoslovensku i srpsku politiku. Ja sam otišao još 1952. godine. Meni je želja da pratim šta se dešava i na neki način da pomognemo. Ali smatram da Jugosloveni i Srbi koji žive u otadžbini, oni treba da vode kolo i da rešavaju probleme. Mi nismo ovde nikakvu mudrost pokupili. Jednu stvar koju sam naučio toliko godina živeći u inostranstvu, to je da tragedija nas Srba jeste da mi svi imamo oštra mišljenja. Spremni smo da se svađamo. Mi smo jedini koji smo u pravu i niko drugi. I zato smatram da je vrlo bitno da pošaljemo poruku umerenosti, razumevanja, dobre volje. Jer verujte mi dokle ne počnemo da više gledamo sa tom dozom razumevanja ne verujem da ćemo rešiti ni jedan problem, problem Kosova, ekonomije ili politike.“

srpska emigracija 4

Srpska Amerika ~ Hronika s povodom. Komentar urednika sajta Dragoslava Simića posle njegove prve posete Americi 1984. godine. Objavljeno na Drugom programu Radio Beograda meseca...? ... 1984. godine. Tekst je čitao autor.

Radoslav Živković taman je završio sedmi razred gimnazije kada je kvotom, prema američkim zakonima odobreno da on i majka odu u Ameriku. Baš te godine 1953. izašao je iz štampe roman Dobrice Ćosića “Daleko je sunce”, a u školi do tog vremena Radoslav je uspeo da sazna sve od Prve do Sedme ofanzive partizanskog ratovanja, ~ i tu je stao. Otputovao je kod oca u Ameriku nekadašnjeg oficira kraljeve vojske. Nije čuo za Crnjanskog, ne zna da je Andrić dobio Nobelovu nagradu za književnost. Jakšić, Zmaj, Sremac, Domanović, bili su pisci njegovog srednjoškolskog obrazovanja u Jugoslaviji.

Danas, cenjeni arhitekta Živković koji obavlja poslove po čitavoj Americi, a iza koga je ostala gomila pedesetospratnica, sedi u svom stanu na dvadeset šestom spratu zgrade na obali jezera Mičigen, okružen stereo uređajima, trakama i pločama sa imenima pevača koje su lansirali “Diskos”, “Beograddisk” i neki drugi izdavači, ali za koje pisac ovih redova nije čuo.

Dok je bio dete Radoslav je zapamtio da su mu bolesnu majku četvorica ljudi u kožnim kaputima, marta 1949. u Beogradu, zajedno sa krevetom, izbacili na ulicu, prošetali je od Đerma do Dorćola i ubacili u neki zajednički stan. U stan na Đermu, uselio se onaj koji je bio jači.

Zapamtio je to i veli: Ne mogu da se vratim u Beograd!

Radoslav je u suštini pošten Amerikanac, ali svake večeri kad sa jezera počne da duva jugo, kreću u etar one narodne pesme. Spakuje on ženu i dete u krevet, otvori flašu konjaka i očepi svoje stereo uređaje. Gledam Radoslava, plače. Okružio se onim narodnjačkim šundom, ali ovde na Mičigenu nekoliko hiljada kilometara daleko od Jugoslavije, ta muzika deluje kao veličanstveni eho nečeg dalekog i nedostižnog. Za one ljude tamo taj šund je simfonija domovine koju nemaju.

Ličnosti koje se pominju na ovoj stranici, a koje možete posebno pratiti van ovog sadržaja na linkovima: