Zarija D. Vukićević - Dnevnik iz Prvog svetskog rata (2014)

Zarija D. Vukićević - Dnevnik iz Prvog svetskog rata (2014)

RATNI DNEVNIK
ŠESNAESTOGODIŠNJEG ĐAKA - DOBROVOLJCA
Zarija D. Vukićević - Dnevnik iz Prvog svetskog rata (2014)

Uzbuđujuća dnevnička proza, prepuna eksklamacija, iskidanih sintaksičkih niti, uvijena katkad u tihu meditativnu patnju, a odmah zatim u burna ogorčenja izazvana strašnim udarima sudbine, ispunjava ovaj autentični rukopis od prve do poslednje, 188. strane.

Zarija D. Vukićević (1898–1978) je jedan od retkih, a možda i jedini Kragujevčanin koji se u XX veku školovao na Kembridžu. Prestižno obrazovanje u ovoj elitnoj evropskoj i svetskoj ustanovi uveliko je odredilo njegov životni i profesionalni put. Zarija je bio profesor, pisac, bibliotekar, prevodilac, publicista, delom i političar i diplomata. Ovi viševrsni atributi svakako ga čine značajnim imenom kragujevačke kulture. Taj značaj potpunije sagledavamo tek sada, u prvim decenijama XXI veka, kada otvaramo još jednu kockicu u mozaiku njegovog, pre svega, književnog rada. Zahvaljujući, svakako, njegovoj obimnoj rukopisnoj zaostavštini od oko 4.500 stranica, koja se sada nalazi u Narodnoj biblioteci "Vuk Karadžić" u Kragujevcu. Ta nova kockica je četvrta Zarijina knjiga, Dnevnik iz Prvog svetskog rata, koju je kragujevačka narodna biblioteka objavila 2014. godine

Iako je rođen u Valjevu (1898), Zarija D. Vukićević je zapravo po svemu pripadao Kragujevcu u kome se školovao i u njemu u mladosti živeo. U Kragujevcu ga je zatekao i Prvi svetski rat. U tom do tada najvećem svetskom ratnom sukobu, kasnije nazvanom Veliki rat, učestvovao je kao đak dobrovoljac i prošao sve strahote povlačenja srpske vojske preko Albanije u zimu 1915/16. o čemu, iz prve ruke, svedoči u svom ratnom dnevniku koji je upravo objavljen. Sa Krfa je 1916, kao jedan od srpskih đaka, upućen na školovanje u Francusku i Englesku. Na Kembridžu je studirao engleski jezik. Posle Prvog svetskog rata bio je profesor u kragujevačkoj Muškoj gimnaziji gotovo čitavu deceniju, od 1924. do 1933. Iste, 1933. godine prelazi u Ministarstvo inostranih poslova pri kome je prvo bio sekretar, a onda načelnik kraljevske kancelarije; na ovom položaju je i penzionisan posle kapitulacije Kraljevine Jugoslavije. Posle Drugog svetskog rata jedno vreme radio je kao honorarni radnik Ministarstva informisanja, a zatim je, iz zdravstvenih razloga, penzionisan. Posle rata uglavnom je živeo u Opatiji, u kojoj se bavio pisanjem i prevodilačkim radom, gde je i umro 1978. godine.

Zarija D. Vukićević se gotovo čitavog svog života bavio književnim radom. Njegovo književno delo je obimno, ali je tek jednim, nažalost manjim delom, poznato široj kulturnoj javnosti. Za života, odnosno pre Drugog svetskog rata, objavio je samo dve zbirke pripovedaka, Kad sudbina flertuje (Kragujevac, 1932) i Na životnim krivinama (Beograd, 1936), i manju istorijsku monografiju Crkva Svetog Đorđa na Oplencu (Beograd 1935, Kragujevac 1990), kao i izvesne kritike, prikaze i predavanja. Posle rata uglavnom se bavio prevođenjem sa engleskog jezika – prevodio je dela Pristlija, Džeroma, Londona, Drajzera i dr., koja su objavljena dok je živeo u Opatiji.

Svoje rukopise sâm autor pedantno je sredio, naslućujući da će doći vreme za njihovo štampanje. Rukopisna zaostavština se sastoji od sedam zbirki pripovedaka (uključujući i objavljene) i pet romana; tu su i brojni neobjavljeni prevodi, neobjavljeni kritički članci, prikazi knjiga, pozorišni prikazi, razna sećanja, dnevnik iz Prvog svetskog rata (sada već objavljen), brojna prepiska i dr.

Narodna biblioteka „Vuk Karadžić“ do sada je objavila, u okviru edicije Legatum (Dela Zarije D. Vukićevića), četiri Zarijina dela: zbirku pripovedaka Anglosaksonski medaljon (2002), roman Večera u kraljevskom dvoru (2003), izbor iz esejističkog i publicističkog rada Eseji, predavanja, uspomene (2007); Dnevnik iz Prvog svetskog rata (2014), u suizdavaštvu sa gradskim odborom Subnor-a, Biblioteka je objavila povodom obeležavanja stogodišnjice Prvog svetskog rata.

Stvarni naslov ove knjige, Dnevnik iz Prvog svetskog rata, neutralan je po svom obliku i značenju, otkrivajući naizgled tek žanrovsku pripadnost. Međutim, naslov na koricama, Tragična devetstopetnaesta: povlačenje kroz Albaniju, preuzet sa početka rukopisa, sa kojim se čitalac prvo susreće, odmah markira u vremenu i locira u prostoru široko poznati istorijski događaj čija je tragika već čitav vek prisutna u kolektivnoj srpskoj memoriji.

Faktografska osnova Zarijinog ratnog dnevnika omeđena je njegovim polaskom iz Kragujevca 12. oktobra 1915. godine, kada je kao đak dobrovoljac pošao zajedno sa srpskom vojskom (štabom Šumadijske divizije) koja se povlačila preko Albanije i dospela na Krf u januaru 1916, i dolaskom u Englesku, sa grupom od 150 srpskih đaka upućenih na školovanje u Oksford, 17. aprila 1916.

Linija koja povezuje mesta u kojima su hronološki nastale dnevničke beleške, pokazuje zapravo smer kretanja srpskih trupa pri povlačenju, odnosno putanju kojom se autor kretao od Kragujevca u Srbiji do Oksforda u Engleskoj: Kragujevac (12. okt. 1915), Rekovac, Kruševac, Kuršumlija, Podujevo, Priština, Mitrovica (okt. 1915), Prizren, Ljum-Kula, Bicani, Ljusna, Vasjat, Šumbat, Piškopeja, Debar, Lukovo, Struga, Prens, Babinje, Elbasan (nov. 1915), Pekin, Kavaja (dec./jan. 1915/16), Drač, Krf (jan. 1916), Ipsos, Potamos (jan./febr. 1916), lađa Abda u Jonskom, Tirenskom i Sredozemnom moru (mart 1916), ostrvo Friol (mart/apr. 1916), Oksford (20. apr. 1916).

Uzbuđujuća dnevnička proza, prepuna eksklamacija, iskidanih sintaksičkih niti, uvijena katkad u tihu meditativnu patnju, a odmah zatim u burna ogorčenja izazvana strašnim udarima sudbine, ispunjava ovaj autentični rukopis od prve do poslednje, 188. strane. Odvajanje od porodice ovog prerano, zapravo na silu sazrelog đaka vojnika, izlaganje ogromnim ratnim naporima – dugotrajnom maršu, velikoj hladnoći, čestim, gotovo svakodnevnim prizorima smrti – produkuje u njemu duboke duševne bolove. Horizont događanja se neprestano menja, počinjući od tek blago ustalasanog šumadijskog sredinom oktobra 1915. pa preko oštro iskidanog i stenovitim masivima nazubljenog albanskog planinskog pejzaža koji sužava nebo, onemogućavajući istom merom i pogled i kretanje. Silazak u pitome predele albanskog primorja, oko Elbasana i Drača, plaćen je hiljadama života mladih regruta i vojnika koji su ostali smrznuti i zavejani u mećavama na Prokletijama. U isticanju ovih činjenica, potkrepljenih brojkama o tome da je od 36.000 mladića-regruta povlačenje preko Albanije preživelo samo 4.500, Zarijin eksklamativni glas postaje optužujući, upravljen na komandni oficirski kadar.

Dolazak na ostrvo i varoš Krf bio je ravan prispeću u obećanu zemlju, o čemu svedoči ovaj citat:

"Priroda Krfa zaista je zanošljiva. Vazduh je izvanredan i zdrav. Vrtovi od kiparisa, limunova, pa pomorandži i drugog voća daju neopisivu sliku. Zelene livade sa dosta maslinovih drveta izgledaju mi neverovatno u mesecu januaru, ali evo, stvarnost je preda mnom."

Slika mora, koje je prvi put video, mešala se sa ranijim Zarijinim asocijacijama nastalim čitanjem ili viđenim na bioskopskom platnu. More je pružalo priliku i za sanjarenja o boravku u Francuskoj koja su se uskoro počela razvejavati na ostrvu Friolu u blizini Marselja, na kome je surova stvarnost karantina počela da skida pozlatu sa mladalački uvreženog francuskog liberalizma. Tek je dalji prolazak kroz Francusku i Pariz vratio ovoj zemlji kulturni i slobodarski oreol. Nasuprot ovoj početnoj razočaravajućoj noti, Zarija ispoljava veliko poštovanje za humani anglosaksonski pragmatizam na koji je, sa svojim vršnjacima, naišao u Engleskoj, posebno u Oksfordu, u kome su počeli svoje inostrano školovanje. Usled toplog prijema i ljubavi koju je pokazala prema mladim srpskim izbeglicama, Zarija Englesku naziva svojom drugom otadžbinom.

Autor završava svoj dnevnik nekom vrstom emotivno-vrednosne rekapitulacije, sa snažnom rodoljubivom notom:

„Eto, tako se završila tragična devetstopetnaesta godina [...] i besprimerno tragično povlačenje kroz vrletnu Albaniju. To je bila golgota srpskog naroda i njene vojske [...] Sećanja na te teške i tragične dane zabeležio sam usput, pod vrlo teškim okolnostima [...] To su sećanja jednog šesnaestogodišnjeg đaka – dobrovoljca koji je krenuo sa štabom Šumadijske divizije iz Kragujevca [...] u noći oko tri sata izjutra, 13. oktobra 1915. godine, a stigao u Oksford 17. aprila 1916. po starom kalendaru [...] Možda će se iz ovog dnevnika videti koliko sam voleo svoju zemlju i svoj narod!“

Tomislav Kenjić
Narodna biblioteka "Vuk Karadžić", Kragujevac
Izvor: Kragujevačko čitalište br. 38, decembar 2014. 


STRANICA KOJA SE ČUJE
 - ZORAN MODLI
PRVI PRVI NA SKALI FB STRANATVITERINSTAGRAM 

PRVI PRVI NA SKALI Podrska PPNS

ARHIVA PPNS 

PRVI PRVI NA SKALI Udruzenje osnovano


DREN

DOM

POTROŠAČI

PRVI PRVI NA SKALI Sadrzaj O GMO

● O GMO ● Roba bez GMO ● Foto ● Video (O GMObez prevoda) ● Članci (domaći medijistrani mediji) ● Dokumenti (domaći izvoristrani izvori) ● Svet ● Evropa ● Srbija ● Gradovi-opštine ● Kragujevac bez GMO ● M. M. Ševarlić

KRAGUJEVAC BEZ GMO FB GRUPA
SRBIJA BEZ GMO FB STRANA 

Print Friendly and PDF

Komentara: 0

Dodaj komentar

Facebook komentari