Od ove nedelje jedna mala planeta nosi ime Pupin. Kad god se u Srbiji govori o Pupinu, uvek se iznese i teza da je svet i te kako umeo da mu se oduži za sve doprinose, ali Srbija za koju je toliko toga uradio baš i ne. Izložba "Pupin - od fizičke do duhovne realnosti" možda je i najbolji način na koji smo se Pupinu odužili za sve - šireći znanje o njemu
Od ove nedelje jedna mala planeta nosi ime Pupin, po velikom srpskom i svetskom naučniku Mihajlu Pupinu.
Da planeta otkrivena 2001. godine dobije ime Pupin, bio je predlog astronoma Vladimira Benišeka iz Astronomske opservatorije u Beogradu koji je iznet krajem prošle godine - u kojoj je obeležena 80. godišnjica od smrti Mihajla Pupina. Centar za male planete Međunarodne astronomske unije prihvatio je u sredu ideju astronoma Benišeka, koji je čast imenovanja zaslužio svojim dugogodišnjim proučavanjem promene sjaja malih planeta.
Ovo nije prvi put da se Pupinovo ime "čuje i u svemiru". Od ranije, Mihajlo Pupin ima i svoj krater na Mesecu. Kad god se u Srbiji govori o Pupinu, uvek se iznese i teza da svet i te kako umeo da se mu se oduži za sve doprinose, ali Srbija za koju je toliko toga uradio baš i ne.
Interaktivna izložba "Pupin - od fizičke do duhovne realnosti", u Muzeju istorije postavljena je tačno 80 godina od Pupinove smrti, i sto godina otkako je patentirao svoje najvažnije patente za polje telekomunikacije. Uspešna i posećana kakva jeste, možda je ova izložba i najbolji način na koji smo se Pupinu odužili za sve - šireći znanje o njemu.
Pupin je uvek radio na tome da ujedini Srbe. U najteže vreme Prvog svetskog rata, kako bi motivisao Srbe u dijaspori da se uključe u pomaganje matici, Pupin je između ostalog sastavio Proglas srpskom narodu, koji je u američku javnost pušten na Vidovdan 1915. godine.
Potpisao ga je zajedno sa doktorom Pajom Radosavljevićem, profesorom Njujorškog univerziteta, jednim od najbližih prijatelja Nikole Tesle. Objavljen u srpskim časopisima, Proglas je raznošen po njujorškim ulicama dok je Srbija rešetana artiljerijskom vatrom. Obraćanje počinje vidovdanskim pozdravom: "Zdravo, složna braćo! U kolo, Srbi! Čujte našu reč!", a završava se rečima: "Živela Srbija! Živela Crna Gora! Živelo srpstvo!".
Izložba o Pupinu, koja i dalje traje, krije i ovaj pomalo zaboravljeni spis.
"Uglavnom su Pupinove priče neispričane. Komunizam je obrisao mnogo toga", kaže mi Aleksandra Ninković Tašić, predsednica obrazovno-istraživačkog društva "Mihajlo Pupin", dok me uvodi u Muzej istorije Srbije. Pošto je i autor izložbe koja je u toku, snalazi se u muzejskim prolazima kao u svojoj dnevnoj sobi. Provodi me kroz moderno dizajnirane hodnike postavke, specijalno urađene kako bi dizajnerski ispratile životni put Mihajla Pupina, jednog od najvećih srpskih naučnih umova koji je ujedno i dobitnik Pulicerove nagrade, velikog dobrotvora, ljubitelja umetnosti i čoveka iz čijih majstorskih diplomatskih poteza i dan-danas ima mnogo da se nauči.
Izložba je moćna i uzbudljiva u tome što tehnološki prkosi svemu što je do sada korišćeno u svrhe izlaganja umetnosti i nauke. Uostalom, i Pupin je bio upravo takav. Nije bio naučnik svog vremena. I dan-danas, naši pametni telefoni u svojim finim kablovima kriju patente koje je davno on postavio, zbog čega mu je i sam Bil Gejts odao priznanje.
No, došle smo u muzej sa ciljem. Odolevam izazovu da kliknem na Pupinov snimak šake, i upućujem se ka delu posvećenom Pupinovom zalaganju za državne i narodne interese Srbije u vreme Prvog svetskog rata. Konačno, sedam u prostoriju dizajniranu kao moderna Pupinova učionica koja oslikava njegovo vreme provedeno na Univerzitetu Kolumbija. Tako smo blizu dokumenata koji su predmet našeg susreta, pre svega Pupinovog Proglasa, sastavljenog pre tačno 100 godina u Njujorku.
Kroz čitanje istorijskih izvora Pupinov nepogrešiv osećaj za politiku rodne zemlje može se uočiti već 1914, odmah nakon atentata na Franca Ferdinanda. Čim je dobio vest o Sarajevskom atentatu, Pupin se latio pera kako bi u Americi umirio strasti prema Srbiji. Latio se pera i Nikola Tesla.
"Iako su mu namere bile iste kao Pupinove, Tesla nije imao njegovu diplomatsku potkovanost pa na nekim mestima pogrešno definiše pojmove. Čak se u članku navodi ne samo da je Srbin, već i da je rođen u Srbiji. Pupin na to odmah replicira", objašnjava Aleksandra. "Mihajlo Pupin već u samom uvodu svog obraćanja povodom Sarajevskog atentata pominje ’Dičnog Hercegovca Gavrila Principa...’ Time ističe da jeste Gavrilo bio Srbin, ali da ipak nije iz Srbije. Uvideo je opasnost da se za atentat optuži Kraljevina Srbija i nastojao je da stvari ublaži kako god je mogao."
Iako se često mogu pročitati pretpostavke o lošem odnosu dvojice srpskih naučnika, Aleksandra Ninković Tašić kaže da je to samo zabluda. Pre svega, njihova pisma to jasno demantuju. "Oni ne samo da su bili briljantni umovi, i vrlo dobri prijatelji, već su obojica bili i pravi primeri čojstva tog vremena. Prema podacima iz bogatih arhiva, Mihajlo Pupin je bio mnogo bliži sa Teslom nego što se misli, kao i sa Albertom Ajnštajnom."
S početkom rata, Pupin se ozbiljno aktivira radi trenutnog pomaganja Srbiji. U cilju očuvanja vrednosti koje bi rat mogao da naruši, svoju dalekovidost koristi i već tad počinje da gradi mrežu ljudi koji će nešto kasnije, kad dođe vreme obnove, moći da budu od velike važnosti za Srbiju.
"Iz političkih razloga, nepoznanica su njegovi nacionalni i ljudski doprinosi Srbiji", priča Aleksandra dok sedimo u klupi. Negde u pozadini, čuje se virtuelna kreda kojom virtuelni Mihajlo ispisuje na tabli nešto što meni n ije jasno. Škripi isto kao obična kreda, samo ne ostavlja krečnu prašinu.
"Pupinov rad nije se svodio samo na rad triju fondacija. Bilo je to uporno, planirano i kontinuirano davanje. Davao je svoja sredstva, pametno uložena, i usmeravao je sredstva bogatih Amerikanaca. Štamparija u Žiči, Kolo srpskih sestara, Udruženje slepih devojaka, Udruženje ratnih siročića, Akademija nauka, Matica srpska, ’Cvijeta Zuzorić’... Sa druge strane tu su bili i Jovan Cvijić, Uroš Predić, Paja Jovanović, Vojislav Ilić Mlađi, pa čak i Ivan Meštrović, Udruženje glumaca, pa i Udruženje novinara... E tako, na više od 1.000 različitih adresa stizala je Pupinova pomoć svake nedelje i svakog meseca."
Kako bi motivisao Srbe u dijaspori da se uključe u pomaganje matici, Pupin sastavlja Proglas srpskom narodu, koji je u američku javnost pušten na Vidovdan 1915. godine. Potpisuje ga zajedno sa doktorom Pajom Radosavljevićem, profesorom Njujorškog univerziteta, inače jednim od najbližih prijatelja Nikole Tesle.
Objavljen u srpskim časopisima, Proglas je raznošen po njujorškim ulicama dok je Srbija rešetana artiljerijskom vatrom. Obraćanje koje počinje vidovdanskim pozdravom: "Zdravo, složna braćo! U kolo, Srbi! Čujte našu reč!", a završava se rečima: "Živela Srbija! Živela Crna Gora! Živelo srpstvo!", jeste arhaično po mnogo čemu, ali se ipak ne čita lako sa tog požutelog papira starog tačno sto godina.
"U istoriji ljudskoj nije bilo vremena tako velikog, i tako sudbonosnog kao što je naše vreme. Sudbonosno je naše vreme po život svih država, svih plemena i svih naroda i svih generacija ljudskih, koje sada žive i koje će posle nas doći. Istorija je na preokretu. Jedna istorija sveta je na završetku, druga na početku.
No, najsudbonosnije je ovo vreme po naš srpski narod. (...)
Treba li mi, Srbi u Americi, u ovakvom sudbonosnom vremenu da živimo kao što smo živeli u prošlom vremenu? Treba li da trošimo našu snagu oko naših sitnih sporova i da se kritikujemo zbog naših sitnih pogrešaka? Treba li da rasprom naših ličnih stvari zasenimo stvari nacionalne? Treba li da mi rečima svojim i delima potamnimo onu slavu, srpsku, koja je tako skupo plaćena i koja diže ponos svakome od nas?
Stavi sam sebi, Srbine, gornja pitanja i odgovor na njih. Mi dolepotpisati stavili smo sebi ta ista pitanja i odgovorismo jednodušno: Ne treba.
A šta treba?
Treba ovo:
Da sve lične sporove i partijske raspre predamo onom vremenu, kome one i pripadaju - prošlosti - a da sadašnjem vremenu ponudimo ono što ovo vreme od nas traži, bratsku jednodušnost, i žarko rodoljublje;
Da sva udruženja, svi savezi, sva bratstva i sestrinstva, svi srpski klubovi, prestanu takmičiti se danas u svemu sem u patriotskom radu;
Da svaki pojedinac požuri i odgovori svojoj svetoj srpskoj dužnosti na najbolji način, na koji on to može učiniti.
Treba znati, da dati novac, oprostiti uvredu protivniku, izmiriti zavađenu braću, posavetovati i uputiti lude i neuke -- treba znati da je sve to lakše nego dati život svoj na bojnom polju, ili visiti o vešalima u nesrećnoj Herceg-Bosni, ili trunuti u memljivim tamnicama habsburškim u Banatu, Bačkoj, Sremu, Slavoniji, Hrvatskoj i Dalmaciji. Naša braća u zavičaju učinila su i čine sve što je teže. Zar mi da ne učinimo ono što je lakše?
Mi pozivamo svu našu braću u Americi, da poslušaju ovu našu reč i prime je k srcu. Mi se odužujemo svojoj savesti patriotskoj i humanoj, kad činimo ovaj apel. Mi se nadamo, da će nas razumeti i pomoći svi inteligentni Srbi, sveštenici i učitelji, činovnici i radnici novinari. Bogataši i siromasi. Svi do jednoga!..."
"Pupin je radio na kreiranju stanja svesti u kom neće jedni vući ulevo, a drugi udesno, neće jedni druge saplitati već raditi organizovano. Ideja je bila kreiranje zajedničke strategije i kritične mase snage srpskog naroda. U tome je i uspevao", objašnjava Aleksandra. "Ni siromašni ga nisu odbijali. Nisu svi Srbi u Americi tada bili bogati. Naprotiv. On je, prosto, imao nastup kojim je podizao ljude. Bio je iskren u svojim namerama i niko nije mogao da ga odbije." U agitacijama, po kolonijama širom Amerike u kojima žive Srbi, Pupin je bez obzira na siromaštvo uspeo da prikupi 80.000 dolara za ratom zahvaćenu Srbiju, što je pre sto godina bila ogromna suma.
Tako aktivno učestvovati u pružanju sve osetnije pomoći Srbiji te 1915. godine u Americi značilo je narušavanje njene vojno-političke neutralnosti. Kazna za to nije bila nikakva tajna.
"Dovoljno je letimično baciti pogled na Pupinov FBI dosije da bude jasno da su mu Nemačka i zemlje Centralnih sila radile o glavi", priča Aleksandra. "Pronemački mediji u Americi to takođe nisu krili. Želeli su da ga zaustave. Makar da krivično odgovara za svoje aktivnosti. Ali nisu mu ništa mogli".
U hodniku posvećenom prijateljstvima koja je Pupin gajio sa najvećim imenima nauke tog vremena, zaustavljamo se ispred fotografije na kojoj je Pupin za stolom zajedno sa ostalim osnivačima institucije NACA (National Advisory Committe for Aeronautics), koja kasnije postaje NASA. "Osnivač NACA je vrlo mudro izabrano mesto. Znao je da odbranu srpskih interesa mora višestruko da štiti novcem, ugledom, ali i pravim kontaktima. Takođe, valjda ne treba da napominjem da njegov doprinos razvoju sonara, komunikaciji među avionima svakako nije slučajan. Te 1917. kad je ušla u rat, Amerika je imala koristi od naučnih doprinosa Mihajla Pupina." Na zidu preko puta, nasmejani Albert Ajnštajn rukuje se sa Pupinom. Obučen u večernje odelo sa svilenim reverima, Pupin zavaljen sedi u fotelji i očigledno se raduje što vidi Alberta.
Iste 1915. godine, Njujork tajms objavljuje tekst "Ratni rad za momke sa Kolumbije", u kom je objašnjeno da 25 najboljih studenata sa Univerziteta Kolumbija, među njima dosta studenata medicine, odlazi da svoj poslednji raspust pred diplomiranje provede u Srbiji. "Grupa studenata, uskoro plovi u Solun. IDU POTPUNO OPREMLJENI. Profesor Pupin je sredio da asistiraju u negovanju povređenih i izbeglica", stoji u opremi teksta.
"Svi oni koji idu na put su američki dečaci", rekao je profesor Pupin tad za Njujork tajms. "Oduševljeni su šansom da se približe frontu, ali naravno neće im biti dozvoljeno da idu u zonu opasnosti, a njihovi životi i zdravlje biće branjeni najvećom brigom. Neće biti života u rovovima, niti bilo šta slično tome, ali će momci moći da učine mnogo dobra."
Mihajlo Pupin je odobrio polazak samo onim studentima kojima su za taj isti polazak odobrenje dali roditelji. Pored toga što su imali zadatak da pomažu, svi su se obavezali da će pisati o Srbiji i slati pisma.
Humanitarnu delegaciju je opremio sa dvadeset pet "ford" automobila. Poslao je kompletnu poljsku opremu sa šatorima, poljsku bolnicu, perionicu, krevete i dušeke... "Eto, tako su bogataška njujorška deca sa Univerziteta Kolumbija, sa Medison i Pete avenije provela leto na pomažući Srbe na frontu usred Prvog svetskog rata", opaža Aleksandra Ninković Tašić. "Ti roditelji su svoju decu pustili u zemlju zahvaćenu ratom zbog njega. Toliki je Pupinov ugled u Americi bio. Svi su se bezbedno vratili, diplomirali i postali članovi samog krema američkog društva - uveliko prijatelji Srbije puni ljubavi za narod Srbije. Tako je Pupin lobirao i gradio mrežu prijatelja."
U proboju Solunskog fronta učestvovalo je oko 60.000 vojnika, od čega je skoro 20.000 bilo iz Amerike i Kanade. Kako ističe Aleksandra, u tome je svoj veliki udeo imala "Pupinova mreža". "Na frontu je bilo mnogo ljudi koji su lično poznavali Pupina i zahvaljujući njemu su otišli iz Amerike u Srbiju. Iako su tek stigli iz Srbije u Ameriku da se bore za svoju koru hleba, nisu mogli da odole njegovom pozivu pa su se ponovo ukrcavali u brod", objašnjava Aleksandra jer je nedavno naišla na jednu autentičnu anegdotu o Pupinu, baš sa Solunskog fronta.
Postoji priča koja govori o prepirci među vojnicima na Solunskom frontu. Jedni su tvrdili da je Pupin veliki naučnik. Drugi, koji su došli iz Amerike, tvrdili su da to nije moguće: "Mi smo bili kod njega na imanju u Nortfolku. Čovek je muzao krave sa nama, obrađivao zemlju sa nama... To nikada veliki naučnik ne bi radio."
Od slanja dobrovoljaca, preko slanja pomoći, ulaganja u nauku i umetnost, do organizovanja momaka sa Univerziteta Kolumbija i političkog lobiranja, Pupinove delatne aktivnosti koje su doprinele borbi za nacionalne ciljeve Srbije u periodu tokom Prvog svetskog rata i u periodu obnove, teško da se mogu pobrojati. Diplomatska parola Mihajla Pupina ideološki je počivala na iskrenom rodoljublju i na borbi za pravdu i dobro. Tako je bio među prvima koji su slali pomoć za decu u Bugarskoj koja su ostala bez roditelja u strašnom zemljotresu, bez obzira na to što nije gajio prijateljstvo sa Bugarskom kao državom. Zbog toga su mu ljudi verovali. Ipak, uspešnost mu je omogućio sistematičan pristup ostvarenju diplomatskih ciljeva.
"Imao je ogromnu mrežu ljudi koju je samo proširivao. Te kontakte je gajio i kanalisao na tri načina. Kroz Proglas je okupljao Srbe, radio na buđenju nacionalne svesti i obaveštavao ih o tome šta se tačno dešava u Srbiji, kako to tačno izgleda i šta oni tačno mogu da urade da pomognu srpski narod. To je jedan plan njegovog delovanja", objašnjava Aleksandra Ninković Tašić. "Drugi plan delovanja se svodio na njegovu agitaciju u američkoj javnosti. Kroz objave u Njujork tajmsu, Vašington postu i Čikago dejli tribjunu američku javnost je orijentisao tako da ga podržava u njegovim nastojanjima, a samim tim i da bude naklonjena borbi za interese Srbije. Na trećem nivou bavio se ozbiljnim političkim lobijem. To je podrazumevalo konkretne zahteve za konkretne ljude, uključujući i sam vrh Amerike."
Tokom celog rata, Mihajlo Pupin je na vezi sa Nikolom Pašićem za sva državna i nacionalna pitanja, ali je i u stalnom kontaktu sa vladikom Nikolajem, sa kojim sarađuje na pitanjima ne samo vere, već i očuvanja tradicije. Sa druge strane, kontinuirano pomaže nauku, pre svega Jovana Cvijića kom omogućava da se bavi učenjem bez opterećenja finansijama. U pismima kasnije, Pupin zahvaljuje Cvijiću na njegovim publikacijama, čestita mu na naučnim dostignućima, ne pominjući pomoć koju mu je uputio. Najzad, održava kontakt sa krugom umetnika, najpre sa Urošem Predićem, školskim drugom iz Pančevačke gimnazije i jedinim čovekom koji mu se u pismima obraća sa "Dragi Mišo". Dva čuvena Predićeva ulja na platnu, Siroče i Hercegovački begunci, Pupin otkupljuje i oprema "kao dela važna za Srbiju", i tako ih spasava prodaje američkim kolekcionarima. Danas, ova remek-dela pripadaju Narodnom muzeju i deo su Pupinovog neprocenljivog legata. U njegovu čast, dok traje izložba, izložena su upravo ovde, u Muzeju istorije Srbije. Proći ćemo pored njih kasnije, kad završimo sa politikom.
"Pupin 1919. dobija poziv od Nikole Pašića da hitno dođe u Pariz", objašnjava Aleksandra. "Bio je to trenutak Pariske mirovne konferencije. Planirano je da jadranska obala bude dodeljena Italiji. Onoliko koliko je trebalo prvom brodu da stigne od Amerike do Evrope, trebalo je i Pupinu. Međumurje, deo Baranje, Banat, deo Banata i Bled sačuvani su zahvaljujući naporima Mihajla Pupina, ne zahvaljujući naporima Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Pupin se borio za interese nastajuće kraljevine. Ono što je Nikola Pašić tražio od njega, on je ostvarivao. Dva memoranduma je napisao."
I opet, upotrebio je svoje veze. Najvišim državnicima je govorio o svom rodnom Banatu kao srpskoj zemlji, ali nije to bilo sve. Možda to ne bi bilo sasvim dovoljno.
Mnogo godina pre Pariskog mirovnog sporazuma, u Njujorku je svoju naučnu karijeru gradio mladi Daglas Džonson. Kasnije je napredovao i postao vrstan geograf, sa razvijenim poznavanjem Balkana. Radio je na Kolumbija univerzitetu kad i Pupin, a sretao ga je i kao sekretar Njujorške akademije nauka čiji je Pupin bio predsednik. Tokom godina saradnje i druženja, postali su izuzetno bliski prijatelji. Međusobno su se uvažavali i vrlo poštovali. Isti Daglas Džonson, ekspert za balkanska pitanja sa Kolumbija univerziteta, bio je zadužen za crtanje granica Srbije te odlučujuće 1919. godine. "Pupinu nije bio neophodan Vudro Vilson", zaključuje Aleksandra uz znalački osmeh, "Imao je svog čoveka na samom licu mesta. I nije slučajno što baš Daglas Džonson ubrzo postaje član Srpske kraljevske akademije nauka."
Foto: Đorđe Kojadinović Piše Miljana Nešković Izvor: Nedeljnik
OBRAZOVNO-ISTRAŽIVAČKO DRUŠTVO MIHAJLO PUPIN SAJT, FB STRANA
Komentara: 0