Osetio sam neobično snažnu potrebu da obiđem tu ranjenu svetinju, veliko kultno i mitsko mesto.
Na pomen toga, moji divni domaćini u Kosovskoj Mitrovici su mi uglas kazali kako to ni malo nije mudro, ni bezbedno i da ću najverovatnije biti napadnut ukoliko me lokalni albanski živalj bude video da ulazim u svetinju.
Rekli su mi i da dugo niko nije bio u Samodreži. Naime, u samom selu i čitavoj vučitrnskoj opštini poodavno više nema niti jednog Srbina.
Po narodnom predanju i divnom mitu knez Lazar se, uoči Kosovske bitke, skupa sa svojim ratnicima pričestio u Bogorodičinoj crkvi u Samodreži kraj Vučitrna.
Savremeni hram podignut je 1932. godine po projektu Aleksandra Deroka, na ruševinama srednjovekovnog. Posvećen je Usekovanju glave Svetog Jovana Krstitelja.
Da. Bio sam u Samodreži. Ništa me nije moglo sprečiti da to uradim. Posle dužeg vremena u Samodreži se ponovo čula molitva Gospodnja. To je moj hram. To je moja domovina.
Potresni su prizori svetinje devastirane i spaljene u više navrata nakon 1999. Svuda u unutrašnjosti hrama vide se tragovi vatre, đubreta, balege... Uništeni su časna trpeza, tron, oltarska pregrada...
Mržnja je zacarira među ljudima koji su se drznuli da obesvete jedan dom Božji. Samodreža je ranjena svetinja, ali i kao takva sjaji nekom nebeskom svetlošću čuvajući uspomenu na istinske kosovske junake, svetog kneza i sve one koji su svoje rodoljublje pokazali i dokazali apsolutnom žrtvom.
Ne mrzim. Ne umem to. Samo pokušavam da razumem zašto se sve to desilo i ne uspevam da to učinim.
No, znam... Vaskrsnuće u čitavom svom sjaju Samodreža. Vaskrsnuće kada i mi iznova prigrlimo one svevremene vredosti koje su naše časne pretke utkale u niti večnosti.
Bio sam u Samodreži. To je moj hram. To je moja domovina.
Komentara: 0