DEJAN RISTIĆ: USTREMILI SU SE NA MALU BALKANSKU DRŽAVU, A SRBIJA JE ODBILA DA SE POKORI
Godine 2018. posle trodecenijske pauze Srbiju je posetio japanski premijer Šinzo Abe. Obišli su nas i portparol i ministar spoljnih poslova Ruske Federacije Marija Zaharova i Sergej Lavrov. Muška reprezentacija u basketu 3x3 te godine je osvojila četvrto zlato na svetskom prvenstvu. Bor i Prokuplje postali su gradovi, vaterpolisti su pokorili Evropu, a odbojkašice ceo svet. Oktobar i novembar bili su veoma topli za svoje standarde, a Srbi su i dalje bili senilni… Iščezavaju nam iz sećanja mnoge važne činjenice o prošlosti naše zemlje, a to nije dobro – ni po Srbiju, ni po nas same. Zato je za „Oseti Srbiju“ o srpskoj zaboravnosti, istoriji i Srbiji pričao istoričar Dejan Ristić.
U sve većoj meri, čini se, zaboravljamo sopstvenu prošlost. Ovih dana posebno zanemarujemo stogodišnjicu velike pobede Srbije u Prvom svetskom ratu. Objasnite nam – zašto je to tako?
„Gdje je početak sećanja? …Je li potreba ili htijenje? Stotine ljudi se zadržalo u mome pamćenju, mnogo događaja gamiže po mome mozgu i svaki zaslužuje da se zabilježi istinito… Ja ću biti posrednik, ljetopisac, ruka i sjećanje…“
Ovim je rečima Meša Selimović promišljao fenomen sećanja – imanentan svakom pojedincu, društvenoj grupi i zajednici.
Čitav vek i mnoštvo životnih vekova prošlo je otkako je srpsko oružje odnelo pobedu u Prvom svetskom ratu.
Danas, stotinu godina od te slavne pobede, beskrajni mozaik sačinjen od pojedinačnih životnih sudbina ratnika, civila i medicinskog osoblja konačno biva zaokružen. Punih stotinu godina nakon Dana primirja u Prvom svetskom ratu, data nam je mogućnost i privilegija da u punoj meri sagledamo ovo veličanstveno razdoblje, njegov tok, učesnike i posledice.
Potreba za sećanjem kontinuirano je prisutna i u našem društvu. Ona svoj intenzitet doživljava u vreme obeležavanja velikih jubileja poput stogodišnjice Prvog svetskog rata. Do tada u istoriji jedinstvena pojava globalnog sukoba koji je za posledice imao stradanje miliona civila i vojnika, kao i materijalnih i kulturnih dobara, ostavio je trajan beleg u sećanju svakoga od nas.
Zašto je od presudne važnosti da se još više posvetimo obeležavanju ovog jubileja?
Naše lične, porodične istorije, znatno su utemeljene na sećanju na pretke stradale u Prvom svetskom ratu. Ta memorija, bremenita izuzetnim iskušenjima, opasnostima i, konačno, masovnim stradanjem, nakon čitavog veka zaslužuje da bude trajno očuvana na osnovama poznavanja činjenica.
Srbija se u Prvom svetskom ratu našla mimo svojih interesa i htenja. Taj rat bio joj je nametnut. Uprkos nedovoljnoj opremljenosti i iscrpljenosti oružane sile, Srbija je izbijanje Prvog svetskog rata prihvatila kao neminovnost. Iznova birajući slobodu i odbijajući da se pokore moćnim carstvima koja su se ustremila na malu balkansku državu, naši preci opredelili su se da ostanu verni onim idealima koji su u prethodnim vekovima postali trajna osobina ljudi sa ovih prostora. Posvećeni slobodi i životu u miru, ratnici (ne iz želje, već iz moranja) stali su na branik domovine. Svi, bez obzira na nacionalnu, versku i ideološku različitost.
Iz dana u dan, tokom ove 2018. godine, prisećamo se događaja i ličnosti koje su obeležile našu nacionalnu i opštu istoriju u razdoblju između 1914. i 1918. godine.
Razdoblje Prvog svetskog rata predstavlja period velikih oružanih okršaja, ali i masovnog stradanja civila, materijalnih i kulturnih dobara. U senci tih „velikih“ događaja (političkih, vojnih, privrednih) tekao je svakodnevni život ophrvan ratnom opasnošću. Osim tragedije koju je sa sobom nosio sam svetski rat, brojne epidemije zaraznih bolesti, glad i nemaština uticali su na izuzetno veliku smrtnost kod civilnog stanovništva.
Šta svako od nas može da učini da srpska istorija ne bi otišla u zaborav?
Čini mi se da su ovi dani velike stogodišnjice prava prilika da svako od nas oživi i lično sećanje na svoje pretke – učesnike Prvog svetskog rata. Biće to prilika i za specifičan i dirljiv susret sa njima. Sa onima čiji su nam likovi sačuvani na izbledelim porodičnim fotografijama ili pak sa onima koji su poginuli isuviše mladi da bi bili ovekovečeni na njima.
Atmosfera, zvuci i sačuvane slike prve godine Prvog svetskog rata pomoći će i nama, potomcima onih čija lica nisu sačuvana, da u mnoštvu ličnosti pokušamo da pronađemo i svoje pretke.
Kao praunuku srpskog ratnika koji je sa manje od dvadeset godina života stradao u borbama na Solunskom frontu i koji počiva na Zejtinliku – moja lična potreba jeste da pokušam da se, makar na tren, u ove dane, kroz sećanje i promišljanje, iznova susretnem sa svojim pradedom.
Kada već pominjemo naš nama tako svojstven zaborav, možete li nam, u kontekstu završnice obeležavanja velike pobede Srbije u Prvom svetskom ratu ukazati na jednu, po Vama, posebno značajnu ličnost koja je obeležila to razdoblje?
Drevni Grci su došli na ideju da protiv pojedinih sugrađana i sunarodnika primene ostrakizam. Stari Rimljani posegli su za kaznom koja je nazvana damnatio memoriae. Međutim, verovatno ni jedni ni drugi nisu mogli ni da pretpostave da će i potonje kulture prigrliti i primenjivati tu surovu praksu i tako je, manje-više, neokrnjenu sačuvati do ovih naših dana.
Ukoliko bismo podrobnije analizirali i našu nacionalnu istoriju ne bismo se mnogo iznenadili kada bi zaključili da su i naši preci, u ne tako davnoj prošlosti, primenjivali nešto što bi se moglo definisati kao savremeni ostrakizam ili damnatio memoriae.
Neka nam bude dozvoljeno da navedemo samo jedan primer. U pitanju je izuzetna ličnost Jelisavete Načić.
Foto: Zoran Petrović/PRVI PRVI NA SKALI Izvor: Oseti Srbiju
Komentara: 0