ISTORIČAR DEJAN RISTIĆ:POGLED IZ DRUGOG UGLA NA PRVI SVETSKI RAT ISTINE, ZABLUDE, TAJNE I SIMBOLIKE PRVOG RATA
Zašto je Prvi svetski rat započeo pola veka ranije, kako je izazvan Sarajevski atentat, zašto je srpska vlada proglasila Nacionalnu žalost zbog ubistva nadvojvode Franca Ferdinanda i Sofije, ko je prva žrtva Velikog rata, zašto su Nemci po ulazu u Beograd podigli spomenik srpskom vojniku, kako je vlada Albanije držala odstupnicu srpskoj vojsci, zašto je Grčka odbila da primi izgladnelu srpsku vojsku i kako se taj rat manifestovao na svetske događaje i NATO bobmbardovanje Srbije, koja ni u Prvom ratu nikada nije bila potpuno okupirana?
U školskim udžbenicima nema odgovora na ova pitanja, detalji se i danas čuvaju kao tajna, a patinu skida istoričar Dejan Ristić iz Beograda, koji svojim knjigama, naučnim radovima i na tribinama pokušava da održi sećanje na pretke koji su položili život za Srbiju, otklanjajući naslage jednovekovnog mita, a na osnovu verifikovanih istorijskih činjenica, dakle, iz ugla kritičke istoriografije.
PRVI RAT POČEO 50 GODINA PRE 1914.
„Ratovi su dugi procesi. Nikada ne počinju kada krene oružani sukob i nikada se ne završavaju sa primirjem, oni počinju mnogo ranije i završavaju se znatno kasnije. Kada govorimo o Prvom ratu, mi istoričari uvod nalazimo u ranim sedamdesetim godinama 19.veka, 50 godina pre početka rata. Atentat u Sarajevu je samo jedan od neposrednih povoda“, počinje Ristić priču o uzrocima i posledicama najkrvavijeg rata u novijoj svetskoj istoriji u kojoj je Srbija izgubila 1.200.000 stanovnika.
O tim istorijskim procesima u Srbiji se vrlo malo priča, ne uči u školama, a saznanja dolaze iz retke dostupne literature.
„1870. dolazi do ujedinjenja Italije, godinu dana kasnije do ujedinjenja Nemačke. Zbog čega su ta dva događaja toliko važna za evropsku istoriju i dan-danas i zbog čega su ta dva događaja sudbinski doprinela izbijanju jednog velikog svetskog rata pedesetak godina kasnije? Naime, u to vreme Evropa, kao stari kontinet nema više prostora za nove zemlje. Činjenica da nastaju dva moćna carstva, moćne monarhije, Italija i Nemačka, predstavlja jedan politički i civilizacijski zemljotres na starom kontinentu. I taj zemljotres će se prvo manifestovati van evropskih teritorija kroz ratove, a onda će se ti ratovi vratiti u Evropu 1914.godine“.
Iako potpuno nove države, i Nemačka i Italija, su u startu bile izuzetno snažne: ekonomski, politički, vojno i kulturološki. Njihove političke elite tražile su da te dve države dobiju svoje mesto u Evropi, mesto koje zaslužuju. To u Evropi znači rat. To je istorijska zakonomernost.
Tada nastaje čitav niz međunarodnih kriza u Africi i Aziji pa se prenose u Evropu i kulminiraju atentatom u Sarajevu i ratom.
KRIZE
„Nemci i Italijani žele kolonije, sve kolonije su uveliko podeljene van evropske teritorije. I oni dovode do više desetina međunarodnih kriza. Pomenuću samo neke – prva i druga marokanska kriza kada Nemci napadaju francuski Maroko i pokušavaju da ga preotmu. Prva i druga tripolitanska kriza kada Italijani napadaju britansku Libiju i pokušavaju da je preotmu, abisnijska kriza, egipatska kriza, rat u Južnoj Africi. To su sve međunarodne krize koje vode ka Prvom ratu. Mi Evropljani volimo da ratujemo, ali prvo ratujemo na vanevropskoj teritoriji, da se negde ogledamo i onda rat vratimo kući. To se desilo i sa Prvim ratom“.
Paralelno sa brojnim krizama Evropa svedoči o nizu političkih atentata, takozvanih javnih egzekucija vladara, članova vladarskih porodica i nosilaca najviših političkih funkcija.
ATENTATI
„Najpre su Francuzi ubili svog predsednika republike, vrlo brutalno u Parizu, na ulici. Nakon toga je stradao italijanski premijer, grčki kralj, Srbi su ubili kralja i kraljicu 1903, Austrougari ubijaju svoju najčuveniju kraljicu Elizabetu, čuvenu Sisi. Poslednja egzekucija istaknute ličnosti bio je Sarajevski atentat kada stradaju nadvojvoda Franc Ferdinand i nadvojvotkinja Sofija. I to je jedini slučaj kada nije stradala krunisana glava i kada nije stradao šef države već naslednik prestola. I upravo je taj atentat iskorišćen za izbijanje Prvog svetskog rata“.
Zašto Prvi rat i zašto takav razvoj događaj između 1914 i 1918.?
Dejan Ristić objašnjava da velike evropske sile još od srednjeg veka do danas imaju svoje definisane strateške interese jednom rečenicom.
„U slučaju Italije ona glasi – sveti egoizam, sve ono što je u interesu Italije to je dozvoljeno. Italija je oduvek imala potrebu da ponovo zaokruži mediteran i da ga ponovo učini onim što je bilo u doba rimske carevine, a to je – naše more. Zbog toga je oduvek imala teritorijalne pretenzije prema dalmatinskoj obali, prema Albaniji, prema nekim drugim regijama duž mediterana“.
U slučaju germanskih naroda u centralnoj Evropi, ta deviza je glasila – pomeranje u pravcu istoka.
STRATEŠKI CILJEVI VELIKIH SILA
„I to vam zvuči možda poznato budući da je tu istu devizu primenjivao i Hitler, Austrijanac. U potpunosti je nasledio viševekovnu austrougarsku politiku, čija je perspektiva da preko jadranske obale i balkanskog poluostrva dođe do Otomanskog carstva i zameni ga sa velikim hrišćanskim carstvom koje će obuhvatiti delove Evrope, Azije i severne Afrike. To je proces koji je počeo u 14. veku upadom Turaka u Evropu. Austrijanci su smatrali da su oni ti koji su pozvani da Turke konačno izbace iz Evrope. I tako u srednjem veku osvajaju današnju Sloveniju, pa Hrvatsku i 1878. okupiraju Bosnu i Hercegovinu“.
Geografski posmatrano, sledeća oblast u nizu koju je trebalo napasti i priključiti carstvu bila je Srbija, ali je Srbija u tom periodu međunarodno priznata, nezavisna država, a jedna međunarodno priznata država ne napada se bez da je dala povod. Srbija nije dala povod, a napad do koga je došlo 28. jula 1914. godine, predstavlajo je početak Prvog rata.
TAJNI PLAN
Guverner Bosne i Hercegovine Oskar Poćorek, Čeh, militarista progermanski i antislovenski orijentisan, sačinio je tajni dokument koji se i danas čuva u austrijskom ratnom arhivu u Beču, a reč je o planu kako da se isprovocira Srbija i uvuče u rat.
„Predlaže da se krajem juna naredne godine organizuju veliki manevri carske austrougarske vojske na samoj granici sa Srbijom, a to je na teritoriji današnje istočne Bosne, u priobalju Drine. A da vrhunac tih manevara, i kako on kaže, potrebna provokacija, bude carska poseta Sarajevu na Vidovdan. U tom dokumentu objašnjava zbog čega poseta pa kaže da „ukoliko želimo provokaciju za rat, mora da bude na Vidovdan“, objašnjavajući svojoj vladi šta se desilo na Vidovdan 1389. godine i zbog čega je taj datum važan za Srbe i slovenske narode“.
Austrougarska vlada je prihvatila plan, ali umesto cara Franca Jozefa II šalje naslednika prestola, nadvojvodu Franca Ferdinanda.
Zbog čega?
„Prvo, car je bio izuzetno star. Postao je car 1848. On je jedan od vladara koji su najduže vladali u čitavoj evropskoj istoriji. Drugo, Franc Ferdinand nije bio njegov sin, već daleki rođak jer je carev sin prethdono izvršio samoubistvo i carska kraljevska vlada je odredila Ferdinanda za naslednika prestola, uprkos protivljenju samog cara. Car je smatrao da on nije osoba koja može da vlada, da je suviše militaristička osoba, da nije političar, da nema državničke kvalitete i da je sklon nasilju. Pored ostalog, Franc Ferdinand je ostao upamćen u istoriji kao osoba koja je ubila najviše životinja, više od milion“.
„Car odobrava plan zato što je to način da ga se ratosilja, i on je poslat da bude ubijen“.
Srpska vlada je znala da se nešto strašno sprema u Sarejevu, pa u maju 1914. godine upućuje dve tajne diplomatske note carskoj vladi i moli da se poseta ne organizuje na Vidovdan.
Nije urodilo plodom jer je cilj zacrtan – rat sa Srbijom koju će, kako su verovali, pokoriti za dve nedelje.
Svaka ozbiljna država i njena tajna služba bi prekinula dalju šetnju po Sarejvu još posle prvog pokušaja atentata kada je nadvojvotkinji Sofiji bomba pala u krilo, koju je ona dohvatila i bacila preko svog ramena. Šetnja je nastavljena. Par je ubijen u drugom pokušaju. Sada se moglo u osvajački rat jer je režija uspela.
DAN ŽALOSTI U SRBIJI
“Istoga dana, to je nešto što se ne govori u našoj javnosti jer razbija stereotip, Nikola Pašić predsednik Vlade i ministar inostranih dela Kraljevine Srbije, izgovorio je samo jednu rečenicu: Ti meci upereni su u srce Srbije. To je najbolji vrednosni sud koji smo imali o Prvom ratu i Sarajevskom atentatu“.
„Srpska vlada je uputila telegram saučešća austrougarskoj i progalsila Nacionalnu žalosti na teritoriji Kraljevine Srbije. I to je nešto što se krije od naše javnosti“.
Sledi ultimatum Austrougarske u 10 tačaka, od koje Vlada Kraljevine Srbije nije prihvatila samo jednu, šestu tačku. I to je bilo dovoljno za početak rata, 28. jula bombardovanjem Beograda.
Prva žrtva Prvog svetskog rata je učenik Trgovačke škole u Beogradu Dušan Đonović, pogođen topovskim projektilom
Nižu se pobede i porazi srpske vojske, nemački car Vilhelm II podsećao je da je važno da se osvoji Beograd, na koji su kidisali od 28. jula do pozne jeseni 1915. Šalje se i nemačka carska vosjka sa generalom Mekenzijem, kada se u Beogradu branila ulica po ulica, da bi prestonica pala 7. oktobra 1915.
NEMCI PODIŽU SPOMENIK SRPSKOM VOJNIKU
„Impresioniran junaštvom srpskih vojnika, ferdmaršal nemačke vojske naređuje da se odmah po okupaciji Beograda podigne spomenik na Košutnjaku i taj spomenik još uvek stoji. To je jedinstven slučaj u evropskoj istoriji ratovanja da je jedna vojska podigla spomenik svom neprijatelju. To je nadgrobni spomenik nepoznatom srpskom ratniku, skroman po dimenzijama i na njemu na nemačkom i srpskom piše: Ovde počiva nepoznati srpski junak“.
Sledi epopeja nezapamćena u evropskoj istoriji kada jedna nacija sa svojim starim vladarom kreće u izbeglištvo kroz gudure, napadana od Nemaca, Austrougara i Bugara.
ALBANIJA NA STRANI SRBA
“I tada dolazi do jednog neobičnog momenta, o kome mi opet izbegavamo da govorimo, a to je da predsednik albanske vlade Esad Paša Toptani, stavlja svoje snage na raspolaganje Srbima, donosi odluku po kojoj je srpski dinar platežno sredstvo na teritoriji Albanije, poziva Albance da pruže pomoć, hranu, medikamente, on sa svojim trupama štiti odstupnicu srpske vojske. Nažalost, to mu nikada nije zaboravljeno. Njegovi sunarodnici su izvršili na njega atentat neposredno nakon Prvog svetskog rata, a on je pred smrt tražio da ga sahrane sa svojim saveznicima, braćom, i on počiva na srpskom groblju u Parizu, budući da je ubijen u tom gradu, u izbeglištvu. Na tom pravoslavnom groblju samo je jedan grob drugačiji, što govori da srpsko-albanski odnosi nisu bili uvek ovakvi kakvi jesu danas”
JEDAN KUTAK SRBIJE NIKADA NIJE BIO OKUPIRAN
Srbija nikada nije bila pod potpunom okupacijom u Prvom ratu, ni jedan jedini dan.
Prvi svetski rat nije samo udžbenik i nije samo rat od četiri godine, to je dug istrojiski process koji počinje sedamdestih godina 18. veka, kulminira od 1914 do 1918. i čije se posledice i danas osećaju
„Jedno malo parče Srbije u okolini Bitolja je sve vreme bilo slobodno, jedan deo Pelagonije je bio sve vreme slobodan. Zbog toga Srbija nikada nije bila primorana da proglasi kapitulaciju niti da pristane na kapitulaciju. To je bilo jako važano iz ugla međunarodno-pravnih odnosa. Zato su se 1917. vodile na Dobrom Polju čiatav niz bitaka samo zbog tog parčeta zemlje. Kidisali su na to parče zemlje. Naša vojska ga do iznemoglosti brani i tamo je stradalo na desetina i desetina hiljada srpskih vojnika, tamo je najveće srpsko pukovsko groblje u Evropi”.
Saveznici su od od 1916. više puta pokušavali da izvrše proboj Solunskog fronta, sve dok se Srbi nisu uključili u noći izemđu 14 i 15. septembra 1918. i izvršili proboj. „Bilo je zgodno da gurnu Srbe da izginu„.
Za 45 dana oslobođena je Srbija. Dogovor je bio da srpska vojska uđe u Beograd, kao pešadija, koju, navodno, nije mogla da stigne francuska konjica.
GRČKA VLADA ODBILA DA PRIMI IZNEMOGLU SRPSKU VOJSKU
Danas u Srbiji sa velikim pijetetom govorimo o srpsko-grčkom priajateljstvu iskovanom u Prvom ratu, ali se takođe krije od našeg naroda da tog savezništa suštinski nije bilo.
„Kada se naša vojska domogla 1916. albansko-jonske obale, ideja saveznika je bila da oni budu preveženi na grčka ostrva u Jonskom arihipelagu, pre svega Krf i Vido. Međutim, grčka vlada i grčki kralj to odbijaju. Grčki kralj je bio Nemac. Grčka je sve do leta 1918. neutralna, uopšte nije saveznica Srbije. I Francuzi čine nešto što se kod nas ne zna: francuska vojska napada jonski arhipelag, okupira ga kako bi Srbi mogli da se iskrcaju. Dakle, Grci nisu ustupili ni pedalj svoje teritorije. Oni su postali saveznici tek u leto 1918. kada su zbacili svog kralja“.
SPORNA SPOMEN PLOČA
Taj odnos prema srpskoj vojsci Grčka je, na neki način, zadržala sve do početka 21. veka.
“Do pre 10 godina na letnjikovcu austrougarske carice Elizabete, koji je u Prvom ratu pretvoren u srpski vojni logor, stajala je ploča na kojoj je pisalo da je taj dvorac devastiran od strane „srpskih divljaka“. Tek na intervenciju naše vlade ona više ne postoji. Dve godine su nam trebale da ih nagovorimo da skinu tu uvredljivu ploču”
PARALELE SA PRVIM RATOM
Po ugledu na Sarajevski atentat, izrežiran je i napad na Poljsku, jer se Hitler, Austijanac“, pridržavao osvajačke strategije zemlje u kojoj se rodio.
Na isti način izrežiran je napad u Račku, što je služilo kao povod za NATO bombardovanje Srbije.
„Objektivizovati znanje zato što se nama istorija ponavlja, istorija je vrlo surova učiteljica života posebno prema ponavljačima. Učite iz istorije, ma kakva teška bila“.
SIMBOLIKA
Svi ratovi vođeni protiv Srbije od balkanskih do 1999. godine, puni su simbolike. Istoričar navodi primer kapitulacije Srbije posle rata na Kosovu.
„Potpisivanje Kumanovskog vojno-tehničkog sporazuma, dokument je zapravo – kapitulacija. Zašto je rat okonačan u Kumanovu, koje već tada nije bilo u sastavu Savezne Republike Jugoslavije, u blizini Kumanova pod šatorom na mestu Kumanovske bitke? To je bila jasna politička poruka: Ovde ste 1912. oslobodili Kosovo i vratili ga u okviru svoje države, ovde ga gubite. Naša vlada tadašnja je pristala na to, da se razapne šator na samom bojištu Kumanovske bitke i da se tu potpiše kapitulacija i preda deo naše teritorije”.
Velike sile uništavale su i narod i privredu, ali i istorijsko nasleđe i u Prvom, i u Drugom, kao i u ratu 1999.
„U Drugom svetskom ratu legitimni cilj bila je Narodna biblioteka u Beogradu. General Ler je na suđenju rekao da je biblioteka na Kosančićevom vencu bila strateški cilj. Zato što je u toj instituciji čuvan kulturni identitet tog naroda. 1941. stradao je manastir Žiča. Nemci su bombardovali manastir zato što je to krunidbeno mesto. Tu su krunisani svi srpski vladari sem cara Dušana, od 13. veka do 1904. kada je bilo pomazanje kralja Petra Prvog“
Miroslavljevo jevanđelje i mošti kralja Stevana Prvovenčanog sačuvani su tako što su sakriveni i nošeni preko Albanije do Grčke i nazad
Ono o čemu se takođe malo zna je uništavanje kompletne arhive o Jugoslaviji tokom NATO bombardovanja.
„O tome se ne govori kod nas. 1999. gađana je jedna institucija kulture do besvesti. Najznačajniji fondovi te institucije su bili dislocirani u jedan tajni podzemni vojni bunker. NATO je saznao gde se ta građa nalazi. Gađani su najačim projektilima dok nisu probili bunker i uništili građu. To je Arhiv Jugoslavije. To će biti rat protiv Jugoslavije. Uništavate instituciju koja čuva svedočanstvo da je ta država postojala kao što ste uništavali druga svedočanstva“.
„Austrougari su 1915. ukarli osnivačku Povelju manastira Hilandar koja je čuvana u Narodnoj biblioteci sa potpisom svetog Save i svetog Simeona. Nestala je u Kruševcu 1915. septembra i mi za njom i dalje tragamo“.
U Prvom ratu stradalo je 28 posto stanovništva, od toga 63 posto muškaraca izemđu 15 i 60 godina. Takvo uništavanje dovodi do izumiranja jedne nacije. Na sreću, srpski narod nije nestao, ali se i danas osećaju strahovite posledice jer je stradao 1,2 milion ljudi i iz temelja su uništena materijalna i kulturna dobra.
„Mnogo je teška bitka protiv zaborava. Protiv zaborava se borimo sećanjem“, zaključuje istoričar Dejan Ristić, koji nema ni jednu fotografiju svog dede Đorđa, sahranjenog na Zejtinliku.
DEJAN RISTIĆ je istoričar, prevodilac i scenarista, jedan od vodećih stručnjaka u oblasti integralne zaštite u upravljanju kulturnog nasleđa. Bio je upravnik Narodne biblioteke Srbije, državni sekretar Ministarstva za kulturu, bavi se diplomatskom istorijom, srpsko-britanskim i srpsko-francuskim odnosima krajem 19 i početkom 20. veka, jugoslovensko-alžirskim odnosima od 1954, holokaustom i drugim temama od važnosti za nacionalnu istoriju, a i autor je brojnih knjiga iz tih oblasti.
Komentara: 0