Sredinom decembra u Beogradu je, u Domu Narodne skupštine Republike Srbije, održana jednodnevna međunarodna konferencija pod nazivom "Svet u 2019. godini" koja je obuhvatila više zanimljivih panela iz oblasti međunarodnih odnosa, ekonomije, turizma...
Završni panel nosio je naslov "Back to the Future - Kako će Balkan izgledati 2029. godine?" u kome je, kao jedini učesnik konferencije iz oblasti kulture, učestvovao istoričar Dejan Ristić, nekadašnji upravnik Narodne biblioteke Srbije i državni sekretar za kulturu.
Sa Dejanom Ristićem, stoga, razgovaramo o tome šta bismo mogli da očekujemo u narednom desetogodišnjem periodu.
Kao istoričar i stručnjak u oblasti zaštite kulturnog nasleđa, ali i neko ko ima bogato višegodišnje iskustvo rada u Vladi Srbije, kako vidite narednu deceniju na ovim našim prostorima?
Nezahvalno je prognozirati ili predviđati događaje i procese koji tek treba da uslede, ali mi dozvolite da pokušam da, kao istoričar, odgovor na Vaše pitanje pokušam da potražim u našoj neposrednoj prošlosti, kao i u sadašnjem geopolitičkom i kulturološkom trenutku.
Naime, čak i najjednostavnije promišljanje onoga što tek treba da usledi suštinski se zasniva na onim osnovama koje podrazumevaju aktuelni istorijski procesi koji determinišu istorijski tok u našem vremenu. Na samom početku bih kazao da budućnost uvek možemo nazreti u prošlosti. Istorijske zakonomernosti i procesi dugog trajanja koji su veoma karakteristični za podneblje na kome već vekovima živimo dovode do svojevrsnog simboličkog i stvarnog preplitanja i prožimanja prošlosti, sadašnjosti i budućnosti u konkretnom istorijskom trenutku.
Promišljajući ono što već nekoliko decenija suštinski determiniše različite istorijske stvarnosti na području središnjeg Balkana najpre bih izrazio blagu i opreznu nadu da bi naredna decenija, uprkos turbulentnom nasleđu, mogla da donese početak dugotrajnog, mukotrpnog i veoma izazovnog procesa sveobuhvatnog istorijskog pomirenja južnoslovenskih naroda i okončanje perioda Ratova za jugoslovensko nasleđe. Verujem da će Vaši čitaoci biti iznenađeni nazivom oružanih sukoba koji su se odigravali na našim prostorima u periodu između 1991. i 1999. godine, a koje opisujem kao najstrašniji deo Ratova za jugoslovensko nasleđe.
Neka mi, stoga, bude dozvoljeno da ukratko ukažem na razloge zbog kojih koristim taj termin.
Naime, kao i svaki istorijski proces dugog trajanja, a ratovi su sami po sebi jedan od njih, ovi sukobi otpočeli su znatno ranije u odnosu na onu svoju oružanu i nasilnu etapu. Sa druge strane, oni traju i dan danas i to se najlakše može uočiti kroz pomahnitali raznorodni istorijski revizionizam koji je zastupljen na područjima današnjih postjugoslovenskih država – Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Makedonije. Zašto uopšte stavljam toliki akcenat na Ratove za jugoslovensko nasleđe u kontekstu razmatranja budućnosti regiona u narednoj deceniji?
Naime, mi već više od četvrt veka živimo u tzv. postjugoslovenskom razdoblju koje karakterišu isuviše česta varničenja između pojedinih bivših jugoslovenskih republika, a danas nezavisnih država, koje su bile zahvaćene oružanim sukobima tokom poslednje decenije prethodnog stoleća.
Ti i takvi Ratovi za jugoslovensko nasleđe otpočeli su, kao što sam već ukazao, znatno pre 1991. godine, a nastavili su se sve do danas.
Trvenja i razmimoilaženja, koja su predstavljala uvod u oružani sukob dojučerašnje braće, dešavala su se od kraja šezdesetih godina prethodnog veka i to dominantno na identitetskom planu. Sve je otpočelo sa rastakanjem srpsko-hrvatskog, odnosno hrvatsko-srpskog jezika, nakon čega je je plima mržnje, isključivosti i netrpeljivosti zapljusnula oblast kulture, kulturnog nasleđa, istorije, politike, privrede… Dakle, ta trvenja koja, na žalost, traju i do danas, a koja su imala i svoju tragičnu oružanu fazu, zasnivala su se na strogo identitetskim pitanjima što je sve za cilj imalo insistiranje na retkim razlikama među južnoslovenskim narodima. Međutim, usled toga što, u očima ekstremista na svim stranama, stvarnih razlika nije bilo dovoljno, poseglo se za otvorenim i brutalnim izmišljanjem jezika, novih reči, istorija, identiteta…
Usled posledica tog retrogradnog i regresivnog višedecenijskog procesa mi danas, na žalost, svedočimo postojanje tzv. političkih jezika i novih etničkih identiteta koje istorija do sada nije poznavala.
Kako bih Vašim čitaocima konkretizovao ovo što govorim ukazao bih na nedavne događaje koji su, na primer, u znatnoj meri narušili viševekovne tradicionalno dobre i prijateljske (usudio bih se čak da kažem i bratske) odnose Srbije i Crne Gore. Naime, mislim na nedavno usvojenu rezoluciju Skupštine Crne Gore kojom su po ko zna koji put poništene odredbe tzv. Podgoričke skupštine iz novembra 1918. godine. Pravo ne poznaje praksu ponovljenog poništavanja nekog akta te se postavlja pitanje stvarnih razloga zbog kojih su nosioci najviših političkih položaja u susednoj Crnoj Gori posegli za ponovim poništavanjem odluka tzv. Podgoričke skupštine. Uveren sam da je to samo još jedan u nizu koraka koje prethodnih godina i decenija političke elite u postjugoslovenskim republikama povlače kako bi identitetski, a samim tim i istorijski i državotvorno, zaokružile državnost svojih zemalja. Delujući tako one su, svesno ili nesvesno, posejali seme mržnje, animoziteta, isključivosti i nasilja koje svako malo može ponovo izbiti.
Sličnih primera, na žalost ima i previše u našoj neposrednoj prošlosti, ali i u našoj sadašnjosti.
Stoga, kada promišljam kako bi Balkan mogao da izgleda u narednih deset godina osećam potrebu da ukažem na neophodnost konačnog, potpunog i trajnog okončanja onoga što nazivam Ratovima za jugoslovensko nasleđe koji se, počev od 1999. godine, vode na identitetskom nivou.
Bez otpočinjanja odgovornog, na činjenicama zasnovanog dijaloga plašim se da naša (postjugoslovenska) društva neće moći da se nadaju nekom znatnijem boljitku u deceniji koja je pred nama.
Imajući u vidu značajan geostrateški položaj Srbije, aktuelne itegrativne procese i istorijsko nasleđe, koje izazove vidite u narednoj deceniji kada je u pitanju naša zemlja?
Pre svega, i na prvom mestu, to je višedecenijska kriza koja se odnosi na pitanje statusa naše AP Kosovo i Metohija. Izostanak istorijskog dijaloga između Srba i Albanaca do koga, na žalost, nikada nije došlo stvorilo je osnove za više puta ponovljene oružane sukobe između pripadnika dva naroda koji su se, samo tokom prethodnog stoleća, odigravali u vreme trajanja Balkanskih ratova, Prvog i Drugog svetskog rata, kao i Ratova za jugoslovensko nasleđe.
Dugotrajna, iscrpljujuća i višestruko opasna Kosovska kriza, odnosno njeno konačno, trajno i obostrano prihvatljivo rešenje predstavlja osnov svih osnova za uspostavljanje zdravih temelja razvoja Srbije u narednim decenijama.
Naša domovina, uprkos svih napora da se postigne boljitak, i dalje teško posrće upravo pod posledicama Ratova za jugoslovensko nasleđe koji se povremeno povampiruju na identitetskom planu i time samo dodatno otežavaju postizanje istorijskog pomirenja među pripadnicima južnoslovenskih naroda.
Rekao bih da je neophodno da građani Srbije, kao i pripadnici njene intelektualne, kulturne i političke elite, sada više no ikada, pokažu neophodnu zrelost, odgovornost, zdrav razum i svest o značaju istorijskog trenutka.
Krajnje je vreme da pružimo prave, istinite i stvarne odgovore na brojna pitanja iz naše neposredne prošlosti čije nas ne rešavanje sprečava da načinimo tak toliko neophodni civilizacijski iskorak u pravom smeru. Takođe, jačanje unutrašnjih, a pre svega istinski demokratskih, kapaciteta Srbije predstavlja preduslov toliko željenog i očekivanog boljitka naše zajedničke domovine.
Kako bi, po Vašem mišljenju, trebalo da izgleda Srbija u budućnosti?
Odgovor na Vaše pitanje dao bih, najpre, iz jednog sasvim ličnog ugla.
Potičem iz stare ratničke srpske porodice čiji su članovi učestvovali u Balkanskim, Prvom i Drugom svetskom ratu, kao i u Ratovima za jugoslovensko nasleđe. Jasno je da sam i ja imao iskustvo neposrednog učešća u ratu, i to kada sam imao svega 19 godina.
Potičem iz porodice istinskih rodoljuba koji su od strane svojih roditelja učeni da vole svoju domovinu, kao i da je unapređuju na način na koji to pojedinac može učiniti… znanjem, stvaranjem, promišljanjem, a, ukoliko je to potrebno, i sa puškom u ruci.
Moje reči inspirisane su potrebom da se osvrnem i na fenomen rodoljublja koje se iskazuje žrtvom i onog koji se manifestuje stvaralaštvom. Istinite su reči pesnika koji kaže da je život smrtonosan, ali da smrti odoleva. Dati život za svoju domovinu s pravom se smatra najvećom žrtvom i nesebičnim činom rodoljublja, posebno kad je život položen u odbrani slabijeg i ugroženog.
Rodoljublje je i stvaralaštvo, davanje ličnog doprinosa boljitku zajednice i zemlje. Desanka Maksimović odlučno je, sa rečju umesto oružjem u rukama, uzviknula: "Otadžbino, tu sam!"
I zaista su bili tu: Dositej, Vuk, knez Mihailo, Stojan Novaković, Paja Jovanović, Nikola Tesla, Bora Stanković, Nadežda Petrović, Mihajlo Pupin, Oskar Davičo, Nadežda Petrović, Miloš Crnjanski, Isidora Sekulić, Ivo Andrić, Milutin Milanković, Anica Savić Rebac, Meša Selimović, Vasko Popa i brojni drugi.
Ljubav prema domovini iskazivali su stvaranjem i darivanjem. Svojim delima i postignućima oni su Srbiju za sva vremena ucrtali na karti Evrope i sveta. Duboko svesni da je njihovo pozvanje da dar, veštinu i znanje koje su posedovali stave u službu opšteg dobra, bili su istinski pobednici u bici bez oružja, u bici na polju kulture, prosvete, nauke i umetnosti.
Istorija nas uči kako narodi i države bez kulture i prosvete nemaju budućnost. Možda će neko reći da je vreme velikih ideala zanavek prošlo i da živimo u dobu kada virtuelno preti da nadvlada realno, kada se pred nama nalaze nova, dosad nepoznata iskušenja. Međutim, upravo ti izuzetni pojedinci svedoče o svevremenosti i potpunoj utemeljenosti ideala i sistema vrednosti koje ni vreme ni nedaće nisu mogle da naruše.
Sa tim mislima i sa takvim porodičnim i ličnim nasleđem svoju voljenu domovinu Srbiju vidim kao istinski demokratsku, slobodnu, snažnu državu ravnopravnih građana i pripadnika različitih naroda i veroispovesti. Vidim je kao svetilo Balkana. Uzor u koji se sa poštovanjem gleda.
Vidim je kao istinsku, brižnu i iskrenu maticu svih onih naših sunarodnika koji žive izvan granica svoje domovine.
Vidim je kao zemlju mog rođenja, mog života, ali i zemlju u koju ću jednog dana otići pridružujući se svojim roditeljima i svojim časnim precima…
Komentara: 0