Istoričar Dejan Ristić ukazao je na suštinsku istorijsku i činjeničnu neutemeljenost turskog filma "Turci dolaze - mač pravde" koji za cilj ima da prikaže osmansko osvajanje balkanskih oblasti u prvoj polovini i sredinom XV stoleća.
Film nije snimljen samo kako bi zabavio gledaoce, već je i deo projekta koji Turska realizuje poslednjih deset godina.
TREJLER
- Nakon onog serijala "Nemanjići - rađanje kraljevine" za koji smo smatrali da ne može ništa da bude gore od toga, evo Turci su se potrudili da naprave nešto zaista gore...
- Ovde se radi o jednom od eklatantnih primera takozvanog neoosmanizma koji je definisan pre desetak godina od strane dugogodišnjeg ministra inostranih poslova i premijera Turske, čuvenog istoričara Davutoglua, koji je napisao nekoliko radova i faktički utemljio neoosmanizam kao pokušaj, kao ideju da se savremena turska republika vrati na nekadašnje osmanske teritorije, pre svega u Evropi, ali i u vanevropskim zemljama, i to kroz privredu, kroz ekonomiju, kroz politiku, kroz kulturu i kroz identitet...
TV-PRILOG
Izvor: Hepi TV
KO JE BILA MARA BRANKOVIĆ, UTICAJNA SULTANOVA ŽENA KOJU JE U KONTROVERZNOM TURSKOM FILMU IZMIŠLJENI SRPSKI KRALJ LAZAR BACIO U TAMNICU (VIDEO)
Film "Turci dolaze: Mač pravde" turskog reditelja Kamila Ajdina, pored nepostojećeg kralja Lazara, bavi se i životom Mare Branković, žene Murata II i maćehe jednog od najvećih turskih vladara, Mehmeda II Osvajača.
Mara, je bila jedna od petoro dece Đurađa Brankovića, i sestra, despota Lazara Brankovića, našeg vladara koji je u kontroverznom filmu turskog reditelja, predstavljen kao zloglasni kralj, varvarin i tiran Lazar koji je Maru strpao u tamnicu, nakon čega je usledila osveta osmanlijske vojske.
Odgovor na pitanje ko je bila Mara Branković, te i kakva je njena uloga bila na sprkom, ali i na turskom dvoru, potražili smo od našeg eminentnog istoričara, Dejana Ristića, koji nam je u opsežnom i konciznom razgovoru, pojasnio detalje iz njenog život, odnosno, koliko je verodostojno prikazan njen lik u filmu, pa i kakav je odnos imala sa bratom despotom Lazarom.
Ko je bila Mara Branković
Mara Branković bila je kćerka srpskog despota Đurđa Brankovića i jedna od žena sultana Murata II. Uživala je veliko poštovanje kako svog muža tako i njegovog naslednika, Mehmeda II Osvajača.
Despot Đurađ je pokušavao Srbiji da obezbedi mir, te je stoga morao da balansira između Ugara i Turaka i da i sa jednima i drugima održi dobre odnose, a to je između ostalog uspevao i sklapanjem političkih brakova.
Maru je, prema nekim izvorima, prvo zaprosio sam Murat II, ali Đurađ u početku nije žurio sa ispunjavanjem dogovora. Sa jedne strane ona je bila suviše mlada, imala je oko 16 godina, ali ono što je verovatno presudilo da se bračna ponuda ne odbije bilo je to što je 1432. odmah po isteku primirja sa Ugarskom, Murat II provalio preko Dunava u Vlašku kada je zavladala neizvesnost hoće li se uputiti i na Srbiju. U takvoj situaciji Đurađ je prelomio da će se Mara udati za Murata II.
Osmanlijski hroničar tog vremena Ašik-paša Zade zapisao je da su despotovi emisari sultanu preneli sledeću poruku: "Care, gospodine, primi moju kćer za svoju džariju, kao što je tvoj ded Bajazit uzeo bio od nas devojku", misleći na Oliveru Lazarević.
Miraz u zlatu i teritoriji
Već juna 1433. godine sultan je poslao svog velikog vezira, Sarugan-pašu, na pregovore o mirazu kada je dogovoreno da Mara u miraz donese deo teritorije i ogromne količine zlata i srebra.
Sa udajom se ipak odugovlačilo dve godine sve dok u jesen 1435. sultan nije poslao Saradži-pašu u Srbiju da dovede Maru u Jedrene. Turski izvori su zabeležili da mu je u Smederevu priređen srdačan doček, a pored teritorijalnih ustupaka, koje je sultan prigrabio još 1433, despot je sada morao da izdvoji i ogroman miraz u zlatu i skupocenim darovima. Pregovori su završeni tako što je Saradža-paša garantovao despotu mir, pa je Mara je napustila Smederevo 4. septembra 1435. u pratnji svoja dva mlađa brata, Grgura i Stefana. Venčanje je obavljeno u Jedrenu uz veliko slavlje i prema muslimanskim običajima u prisustvu Marine braće. Kad je prošla svadba Grgur Branković je poslat kući sa darovima, dok je mlađi Stefan zadržan na dvoru.
Murat II je bio duplo stariji od Mare i tada je već imao nekoliko žena i konkubina, kao i naslednika Mehmeda II Osvajača, kojeg mu je tri godine ranije rodila jedna od robinja. Mara je kako se pretpostvalja učestvovala u odgajanju, vaspitanju i obrazovanju Muratovog sina koga je učila i srpski jezik.
Marin ugled na turskom dvoru
Sultan je veoma voleo Maru što zbog njene lepote, tako i zbog toga što je bila obrazovana i vaspitana, pa je brzo naučila pravila ponašanja u haremu. Ona je imala izvesne privilegije na turskom dvoru i ne samo da nije morala da menja hrišćansku veru već se i brinula o hrišćanima u svojoj okolini. Takođe je u nekoliko navrata vršila ulogu posrednika između svoga oca i sultana pa je ubrzo stekla ugled na turskom dvoru zbog svoje lojalnosti mužu.
Posle boravka u Jedrenu, Mara poslata je u Bursu u Muratov harem u kome je bilo oko pedesetak žena, dok je njen brat Stefan ostao u Jedrenu. Njih dvoje su i dalje održavali kontakt, a zajedno su pisali i slali pisma ocu.
Murat je vršio pritisak na Maru da utiče na svog oca kako bi ovaj prekinuo sve odnose sa Ugarima te da kada Turci krenu u pohod na Ugarsku nesmetano prođe preko Srbije. Kako Đurađ to nije poslušao 1439. godine skoro cela Srbija sa sve Smederevom je pala pod tursku vlast, a vojska je zaustavljena tek pred Beogradom.
Murat oslepeo njena dva brata
Despot Đurađ je pred turskim naletima pobegao u Ugarsku kako bi odatle organizovao borbe za obnovu despotovine. To je razljutilo Murata koji je rešio da se Đurađu osveti preko njegove dece. Marin brat, prestolonaslednik Grgur bio je uhvaćen u Smederevu i poslat je u Jedrene kod Stefana. Prinčevi su uspeli da pošalju nekoliko pisama ocu, ali kada su otkriveni, po sultanovom nalogu bačeni su u tamnicu 16. aprila 1441, a zatim su odvedeni Tokat u Maloj Aziji, gde su oslepljeni 8. maja. Marina intervencija kod sultana stigla je prekasno da spasi vid svojoj braći.
Nakon bitke kod Varne, Murat II se povukao sa prestola koji je ostavio svom trinaestogodišnjem sinu, Mehmedu II i otišao sa Marom u maloazijsku Manisu. Čim se osetilo da Osmanlijskom carstvu nedostaje iskusna vladarska ruka, Murat se vratio na presto 1448. godine ali je vreme uglavnom provodio uz alkohol okružen naučnicima i umetnicima, te je 3. februara 1451. godine umro od moždanog udara, u četrdeset sedmoj godini života.
Žal zbog smrti supruga i odbijanje udvarača
Mara je žalila zbog smrti svog muža, a novi sultan, tada devetnaestogodišnji Mehmed II ju je veoma poštovao i uvažavao. Tokom cele svoje vladavine odnosio se prema Mari kao prema drugoj majci. Sultan Mehmed je obećao da će poštovati mir dokle god su živi Đurađ i njegov sin Lazar, koji je već u to vreme važio za očevog naslednika. On je dozvolio Mari da se vrati u Srbiju i preko nje je vratio Srbima na upravu Toplicu i Dubočicu.
Udovica Mara je u rodnoj Srbiji postala poznata i veoma cenjena. Ubrzo je dobila bračnu ponudu od poslednjeg vizantijskog cara, Konstantina XI Paleologa, koji je odbila navodeći da se zaklela da ako je ikada Bog spase iz neverničkih ruku, nikad se više neće udavati te da će do kraja života živeti čestitim životom u celibatu. Sa istim stavom je odbila i češkog velikaša Jana Jiskru, koga joj je namenio otac Đurađ.
Povratak u Srbiju pa nazad u Osmansko carstvo
U to vreme u Srbiji Mara i njen brat Grgur pokušavaju da vode osmanofilsku struju, nasuprot ugrofilskoj, ali ova druga je prevagnula i Srbija gubi nezavisnost. Mara tada beži kod Mehmeda II Osvajača koji joj dozvoljava joj da se naseli u Ježevu, čak joj daje gradove i sela kojima upravlja i odakle ubire prihode. Marin brat Grgur se zamonašio i umro u Hilandaru u oktobru 1459. godine
Deset godina kasnije Mara u Ježevo poziva svoju sestru Katarinu, udovicu Ulriha Celjskog i njih dve dobijaju sve značajniju ulogu u međunarodnoj diplomatiji onog vremena i na neki način postaju posrednica između Istoka i Zapada. Mara je takođe s uspehom nastavila da pomaže i štiti pravoslavne hrišćane koji su živeli na teritoriji Osmanskog carstva, pripisuje joj se da je bila velika zaštitnica srpskog manastira Hilandar na Svetoj gori, kao i manastira svetog Pavla koji je njen otac darivao.
Umrla je u Ježevu 14. septembra 1487. godine i sahranjena je u manastiru Bogorodice Ikosifinise u Kosinici.
Jedini Marin portret nalazi se na Esfigmenskoj povelji tj. hrisovulji kojom je njen otac avgusta 1429. godine darivao manastir Esfigmen na Svetoj gori. Esfigmenska povelja predstavlja porodični portret porodice despota Đurđa — prikazani su despot i njegova supruga Irina sa Marom (koja ima oko 15 godina), Lazarom, Stefanom i Grgurom.
Komentara: 0