Ušao sam u restoran u kome se najbolje puca. Čim sam otvorio vrata legao sam na pod. Takvo je ovde pravilo. Na kelnera, začudo, nisam dugo čekao. Dopuzao je do mene, ili je možda, tu negde ležao.
- Želite? - pitao je drhvatim glasom držeći propisno onu belu salvetu preko ruke dok mu je u desnoj bio plajvaz, a sve vreme se unezvereno osvrtao levo-desno, što me isprva nerviralo, ali kako je bio u svemu ovome neočekivano uredan - kosa na razdeljak, obavezna leptir mašna - to sam mu docnije oprostio.
- Ja bih nešto žestoko, a možda bih nešto i da nabodem! - povikao sam mu na uvo pokušavajući da nadjačam sporadičnu pucnjavu.
- Hm, možda bih mogao da se probijem do šanka. Kao što vidite ovde je sve žestoko. Ipak mislim da ste pogrešili. Najbolji restoran da se nabode je onaj preko puta - reče konobar i pokaza prstom kroz razbijeni prozor. Stvarno, preko puta ulice lepo se videla neonska restorana „Bajonet“.
Gledam momka. Žao mi ga je, mlad je, mogao bi sin da mi bude. Bog zna da li bi mu uspelo da se vrati s tim pićem.
- Onda -rekoh procenjujući situaciju - ne morate ništa, samo kako ja sada odavde da izađem?
A kelner mi približi usta uvu:
- Pokušajte iz tog položaja polako unazad! - vikao je dok mu je glas prekidala rafalna paljba. - Najviše ih je koji su odavde uspeli da izađu sa nogama napred. Ako se odlučite za tu soluciju, savetovao bih vam da bi mnogo dobro bilo da sve to učinite sami! Ilustracija: Julos Stock
Komentara: 0