Čim ustanem, odmah doručkujem pa uzimam padobran i odlazim pravo na trg. Otvaram tu skalameriju, proveram platno kontrolišem gurtne i kanape, i najzad, stavljam čizmu na glavu. Čizma glavu čuva. Potom zabacujem padobran na leđa i zatežem kaiševe.
Ljudi, što tuda prolaze, zastaju. Dešavalo im se da vide padobranca negde visoko na nebu ili možda da filmu, ali ovako prizmenog i neposrednog nisu. I meni je pomalo neobično što sam u masi iznenađenih građana, umesto da lebdim usamljen nebeskim plavetnilom. No, čovek mora da uvažava određene životne okolnosti.
Evo tu i radoznalih klinaca. Starci, što su u svom veku svašta doživeli, samo bace kratak pogled i nestaju u okolnim sokacima. Tu su i žene spuštaju cegere, krste se i došaptavaju.
Onda ja sve upozorim da se odmaknu na bezbedno rastojanje. Padobranstvo je opasan sport pun neočekivanih obrta, a iz daljine se već čuju sirene dežurnih kola. Bez obzira na sve, ja mirno i strpljivo stojim. Apsolutno sam spreman i siguran u sebe. Čekam zemlju da propadne.
Komentara: 0