Negde kroz kaldrmisane čuburske sokake stiže me glas majke: - Radiša! Ćutim poput ptice skriven sred komšijske trešnje. Ali glas je sve bliži, slutim da će me uskoro pronaći da ću je za koji trenutak videti ispod drveta. Zato je najbolje da joj se javim, mislim.
- Je l’ mogu još pet minuta? - uzvikujem pitanje i pljuckam koštice kroz zube. Kad eto ti nje pod trešnjom, diže glavu da me ugleda i preti mi prstom. - Kakvih pet minuta! Silazi da ručaš pa u školu! - viče. Klizim niz stablo, a trešnje zapale u majicu pucaju i gnječe se. Posle gledam ogromnu krvavu mrlju od soka na stomaku koja se rukom ne može skinuti. – Vidi šta se uradio! - grdi me majka i ćuška po glavi.
Onda neko jako uporno zvoni na vratima. Budim se sav naduven od sna i još mnogo sanjiv. Jedva da sam napipao kvaku i ključ da otključam. Kad eto ti čoveka sa pismom na vratima. Potura mi papir da potpišem. Verovatno da vidi da sam tek sišao sa drveta, možda je zapazio i tu krv na majici, ali ne pita on mene da li sam ranjen. On samo mirno čeka da se ja priberem i parafiram, pa odlazi dovikujući: - Majka otadžbina zove!
Sad ću ja, za pet minuta - mrmljam zatvarajući vrata. Pa odlazim pravo u krevet i palim cigaretu da me san ne prevari, a žao mi je, sada bih ja sigurno bio u vrhu drveta gde su trešnje najlepše i najcrvenije. Foto: Mei Teng
Komentara: 0