David Byrne - How architecture helped music evolve

0:12

Ovo je mesto na kom sam, kao mladić, po prvi put izveo muziku koju sam napisao. To je nesumnjivo bila prostorija sa prilično dobrim zvukom. Sa svim tim nejednakim zidovima i glupostima svuda, zapravo je prilično dobro zvučalo. Ovo je pesma koja je tamo snimljena. (muzika) Ovo nisu "Talking Heads" bar ne na slici. (Muzika: "A Clean Break (Let’s Work) od "Talking Heads") Dakle priroda sobe je omogućavala da se reči razumeju. Tekstovi pesama su prilično dobro mogli da se razumeju. Zvučni sistem je bio donekle pristojan. Nije bilo mnogo odjeka u prostoriji. Tako da su i ritmovi mogli biti prilično netaknuti, prilično koncizni. Druga mesta širom zemlje imala su slične prostorije. Ovo je "Tootsie’s Orchid Lounge" u Nešvilu. Muzika je na neki način drugačija, ali u strukturi i formi prilično ista. Ponašanje posetilaca prilično je isto, takođe. Bendovi u "Tootsie’s" ili u "CBGB-u" morali su da sviraju dovoljno glasno - zvuk je trebalo da bude dovoljno glasan da nadjača ljude koji padaju, viču i rade sve što su radili.

1:33

Od tada sam svirao na drugim mestima koja su mnogo lepša. Svirao sam ovde u "Dizni Holu" i u "Karnegi Holu" i takvim mestima. Veoma je uzbudljivo. Ali takođe sam primetio da muzika koju sam napisao, ili koju sam pisao u to vreme, uopšte ne zvuči dobro u nekim od tih sala. Išlo nam je, ali nekada te sale nisu bile baš pogodne za muziku koju sam stvarao ili stvorio. Tako sam se upitao: Da li pišem stvari za određene prostore? Da li mi je u glavi mesto događaja, dok pišem? Da li je to neki model za kreativnost? Da li svi stvaramo imajući mesto događaja, kontekst, u glavi?

2:21

Ok, Afrika. (Muzika: "Wenlenga" / Različiti autori) Većina popularne muzike koju danas znamo dobrim svojim delom ima korene u Zapadnoj Africi. A muzika tamo, rekao bih, ti instrumenti, ti složeni ritmovi, kako se svira, okruženje, kontekst, sve je savršeno. Sve funkcioniše savršeno. Muzika savršeno odgovara tom okruženju. Nema velike prostorije da stvara odjekivanje i da se ritmovi pomešaju. Instrumenti su dovoljno glasni da se čuju i bez pojačavanja, itd itd. To nije slučajno. Savršeno je za dati kontekst. A bio bi haos u ovakvom kontekstu. Ovo je gotska katedrala. (Muzika: "Spem In Alium", od Tomasa Talisa) Ovakva muzika je savršena u gotskoj katedrali. Ne menja se ključ. Note su duge. Skoro uopšte nema ritma. Prostorija laska muzici. Ustvari je poboljšava. Za ovu prostoriju je Bah napisao neku svoju muziku. Ovo je orgulja. Nije tako velika kao gotska katedrala pa je mogao da piše malo složenije stvari. On može, veoma inovativno, da promeni ključ a da ne dođe do ogromne disonance. (Muzika: "Fantasia On Jesu, Mein Freunde", Johan S. Bah)

3:56

Ovo je malo kasnije. Ovo su prostorije u kakvim je Mocart pisao. Mislim da smo sad u 1770., tu negde. Manje su, ima još manje odjeka, tako da može da piše veoma kitnjastu i složenu muziku - koja funkcioniše. (Muzika: Sonata u F Duru", KV!13, Volfgang A. Mocart) Savršeno odgovara prostoriji. Ovo je "La Scala." Iz otprilike istog vremena. Mislim da je sagrađena oko 1776. Kada su sagrađene, ljudi u publici su se u ovakvim operskim salama nadvikivali. Jeli su, pili i vikali ljudima na sceni, baš kao što rade u "CBGB-u" i takvim mestima. Ako bi im se dopala arija, vikali bi i predlagali da se izvede ponovo, u nastavku, ne na kraju predstave, nego odmah. (smeh) Pa, to je bilo iskustvo opere. Ovo je opera koju je Vagner izgradio za sebe. Prostorija i nije toliko velika. Manja je od ove. Ali, Vagner je uneo nešto novo. Želeo je veći orkestar. Želeo je nešto bombastičnije. Tako je povećao prostor za orkestar da bi mogao da u njega ubaci više dubljih instrumenata. (Muzika: "Loengrin / Preludijum za treći čin", Rihard Vagner)

5:23

Okej. Ovo je "Karnegi Hol." Očigledno je nešto ovako postalo popularno. Sale su se povećale. "Karnegi Hol" je kao sajam. Veća je od nekih drugih simfonijskih sala. I mnogo je akustičnija od "La Scale". Otprilike u isto vreme, prema Aleksu Rosu koji piše za "New Yorker", ovo pravilo je stupilo na snagu, publika je morala da bude tiha, nema više jela, pića i vikanja na scenu, ili međusobnog tračarenja dok traje koncert. Morali su da budu veoma tihi. Dakle te dve stvari u kombinaciji značile su da je drugačija muzika najbolje funkcionisala u ovakvim salama. To je značilo da može biti užasno dinamično, što nije postojalo u nekim od ovih ranijih vrsta muzike. Mogli su se čuti tiši delovi koji bi bili ugušeni svim tračarenjem i vikanjem. Ali zbog akustike u tim prostorijama kao što je "Karnegi Hol", muzika je morala možda da bude manje ritmična i sa više tekstura. (Muzika: Simfonija br 8 u Es Duru", Gustav Maler) Ovo je Maler. Izgleda kao Bob Dilan, ali je Maler. To je Bobova poslednja ploča, da.

6:40

(smeh)

6:43

Popularna muzika, stiže u isto vreme. Ovo je džez orkestar. Prema Skotu Džoplinu, orkestri su svirali na rečnim brodovima i u klubovima. Opet, bučno je. Sviraju za plesače. Postoje određeni delovi pesama - pesme su imale određene delove koji su se mnogo dopadali igračima. I oni bi rekli, "Sviraj ponovo taj deo". Pa, koliko samo puta možete da odsvirate isti deo iznova i iznova za igrače. Tako su bendovi počeli da improvizuju nove melodije. I rođen je novi muzički oblik. (Muzika: "Royal Garden Blues", W.C. Handy/ Ethel Waters) Ove se uglavnom sviraju u malim prostorijama. Ljudi igraju, viču i piju. Znači da muzika mora da bude dovoljno glasna da nadjača sve to. Ista stvar važi za - to je na početku veka - za svu popularnu muziku dvadesetog veka, bilo da je u pitanju rok, latino ili šta god. Ne menja se mnogo.

7:43

Menja se otprilike za trećinu u dvadesetom veku, kada je ovo postalo jedno od glavnih mesta događaja za muziku. Ovo je jedan od načina na koji je muzika dospela tamo. Mikrofoni su omogućili pevačima, naročito, i muzičarima i kompozitorima da potpuno promene vrstu muzike koju su komponovali. Do tada, mnogo muzike na radiju je bilo uživo, ali pevači kao Frenk Sinatra su mogli da koriste mikrofon i da rade stvari koje nikada ne bi mogli bez mikrofona. Drugi pevači posle njega su otišli još dalje. (Muzika: "My Funny Valentine", Čet Bejker) Ovo je Čet Bejker. I ovakva stvar bi bila nemoguća bez mikrofona. Takođe bi bila nemoguća bez snimljene muzike. I peva vam direktno u uvo. Šapuće vam na uvo. Efekat je prosto električan. Kao da lik sedi pored vas i šapuće vam ko zna šta na uvo.

8:51

Dakle do tada se muzika razdelila. Postoji živa muzika i snimljena muzika. I one više ne moraju da budu potpuno iste. Postoje i mesta kao ova, diskoteke, i postoje džuboksovi u barovima gde vam orkestar čak nije ni potreban. Uopšte nije neophodno da postoje muzičari koji sviraju uživo. A zvučni uređaji su dobri. Ljudi su počeli da prave muziku posebno za diskoteke i za te zvučne sisteme. I kao i u džezu, plesačima su se neki delovi dopadali više nego drugi. Tako bi rani hip-hop momci ponavljali određene sekvence. (Muzika: "Rapper’s Delight", The Sugarhill Gang) MC (master of ceremony) bi improvizovao tekst na isti način na koji su džez muzičari improvizovali melodije. I jedna nova forma muzike je rođena.

9:50

Živi nastupi, kada su imali najviše uspeha, završili su na mestima koja su verovatno, akustički, najgora mesta na svetu, sportski stadioni, košarkaške i hokejaške arene. Muzičari koji su tamo svirali davali su sve od sebe. Komponovali su ono što se sada zove arena rok, a to su balade srednje brzine. (Muzika: "I Still Haven’t Found What I’m Looking For", U2) Dali su sve od sebe, s obzirom da su pisali za ova mesta. Tempo je srednji. Zvuči ogromno. To je više socijalna nego muzička situacija. I u nekim slučajevima, muzika koju su komponovali za ovo mesto zvuči savršeno.

10:37

Evo još nekih novih mesta. Jedno od njih je automobil. Odrastao sam uz radio u kolima. Ali to se sad razvilo u sasvim nešto drugo. Sam auto je mesto događaja. (Muzika: "Who U Wit", Lil’ John & the East Side Boyz) Muzika koja je, rekao bih, pisana za automobilske zvučne sisteme, savršeno na njima zvuči. To možda nije ono što biste slušali kod kuće, ali savršeno je u kolima - ima veliki spektar frekvencije, znate, dobre basove i visoke, a glas je nekako uglavljen u sredini. Muziku za auto možete deliti sa prijateljima.

11:17

Postoji još jedno novo mesto, privatni MP3 uređaj. Pretpostavljam da je ovaj samo za hrišćansku muziku. (smeh) I na neki način je kao "Karnegi Hol", ii kad je publika morala da umukne, jer sada možete čuti svaki i najmanji detalj. Na drugi način, više je kao zapadnoafrička muzika, jer ako muzika u MP3 uređaju postane suviše tiha, pojačate je i u sledećem momentu uši vam probija glasnija deonica. Dakle to baš i ne funkcioniše. Mislim da se pop muzika, uglavnom, koja se piše danas, donekle piše za ovakve uređaje, za ovakvo lično iskustvo gde možete da čujete ekstremne detalje, ali dinamika se ne menja mnogo.

12:04

Tako sam se zapitao: Ok, da li je ovo model kreacije, ovo prilagođavanje koje činimo? I da li se to još negde događa? Pa, Dejvid Atenborou i neki drugi kažu da i ptice tako rade. Zov onih ptica u krošnjama, gde je lišće najgušće, mora da bude visok, kratak i da se ponavlja. A ptice na nižim nivoima imaju niži zov, da se ne bi izmenio kada odskaču po šumskom tlu. A ptice kao što je ovaj vrabac iz Savane proizvode zvuk (Zvučni insert: pesma vrapca iz Savane) nalik zujanju. Ispostavlja se da je zvuk kao ovaj najpraktičniji i najmanje energetski zahtevan za prenošenje zova preko polja i savana. Druge ptice, kao tangare, su se prilagodile unutar svoje vrste. Tangare na istočnoj obali Sjedinjenih Država, gde su šume nešto gušće, imaju jednu vrstu zova, a tangare na drugoj strani, na zapadu, (Zvuk: pesma crvene tangare) imaju drugačiju vrstu zova. (Zvuk: pesma crvene tangare) Dakle i ptice to rade.

13:34

I onda sam pomislio: Pa, ako je ovo model kreacije, ako pravimo muziku doduše prvenstveno njen oblik, da se uklopi u ove kontekste, i ako pravimo umetnost da se uklopi na galerijske i muzejske zidove, i ako pišemo programe da se uklope u postojeće operativne sisteme, da li to tako funkcioniše? Da. Mislim da je to evolucija. Prilagođavanje. Ali zadovoljstvo i strast i uživanje još uvek su tu. Ovo je obrnut pogled na stvari od onog tradicionalnog romantičnog gledanja. Prema romantičnom gledanju, prvo dolazi strast a onda izliv emocija i onda se to nekako uobliči u nešto. A ja kažem, pa, strast je i dalje tu, ali objekat u koji će se ona izliti je instinktivno i intuitivno prvi kreiran. Već znamo kuda ta strast ide. Ali taj sukob gledišta je interesantan.

14:42

Pisac, Tomas Frenk, kaže da ovo može biti jedno od objašnjenja zašto neki glasači glasaju protiv svojih najboljih interesa, da glasači, kao mnogi od nas, pretpostavljaju da, ako čuju nešto što zvuči iskreno, što dolazi iz dubine, da je to strastveno, da je autentičnije. I glasaće za to. Znači, ako neko može da folira iskrenost, da folira strast, ima bolje šanse da bude izabran na taj način, što deluje pomalo opasno. Kažem da ta dva, strast i uživanje, nisu međusobno isključivi.

15:26

Možda je svetu sada potrebno da shvatimo da smo kao ptice. Prilagođavamo se. Pevamo. I kao kod ptica, uživanje je i dalje tu, iako smo promenili ono što radimo da bismo se uklopili u kontekst.