Sredinom sedamdesetih još uvek se nije često putovalo u inostranstvo. Zbog toga se koristila svaka prilika da se nabavi po koji vinil – spisak poželjnih naslova je bio mali, a o njemu se razmišljalo danima. Onda bi se, zajedno sa lovom iz kasice, prosledio posredniku, a meni je samo ostajalo da strpljivo čekam da se on vrati. I da molim Boga da nađe vremena da svrati u prodavnicu ploča.
Dešavalo se i da ostanem praznih šaka – na put su išli uglavnom stariji ljudi, pa im je ono što je mene žuljalo bila poslednja rupa na svirali. Stvari su se malo popravile kada su počeli da putuju i oni mlađi – nabavka je bila pouzdanija jer smo delili slična interesovanja, a uvek bi usledilo i neko iznenađenje koje se otkrije na licu mesta.
Kada se Vule posle mesec dana vratio iz Švajcaske, pretrčao sam pola grada za deset minuta kako bismo se odmah videli. Još s vrata je počeo da mi priča kako se proveo, da je bio na koncertu Krisa Kristofersona i Rite Kulidž, pokazao brdo ploča koje je doneo... I dok sam euforično prebirao po naslovima, rekao mi je da ponesem par komada da preslušam. On, ionako, nije mogao sve odjednom da ih pusti.
U tom trenutku, u rukama mi je bio album "Dama nije na prodaju" Rite Coolidge. Nema potrebe dalje da biram, mislio sam, ionako će sve ove ploče da se zavrte na mom gramofonu.
Bila je to ljubav na prvo slušanje, koja i danas traje!
Naziv za album The Lady’s Not For Sale (1972) je odlično odabran. Od uvodne pesme, sve se odvija nekako usporeno. U stvari, glavne uloge na njemu imaju "ponoćna atmosfera", besprekorna svirka sa mnogo finesa i neverovatno senzibilan glas Rite Coolidge - onaj koji te ne nokautira kada ga čuješ, već te beskrajno mazi sve dok igla ne dođe do poslednje rilne na ploči.
A onda ručicu gramofona nepogrešivo vratiš na početak.
I posle više od četiri decenije od objavljivanja albumu je teško bilo šta zameriti. Ponajviše zbog okupljene muzičarske ekipe koja je bila na snimanju. Sve majstor do majstora, od onih kojima se i kolege klanjaju.
Komentara: 0