Danas, kada mediji stvaraju od mladosti fetiš, teško je stariti. Ponekad mi se čini da čim pređeš četrdesetu više nikoga ne zanimaš. Taman kada si dovoljno zreo da shvatiš da vreme više ne radi za tebe – ostalo ti je mnogo manje do kraja nego što si potrošio.
Svako od nas se protiv starosti bori na svoj način. Pa i muzičke zvezde.
Rezultat te borbe je šarolik, ne razlikuju se previše od svoje publike. Slikovit je primer dve muzičke legende, ali sa različitim rezultatima.
Eric Clapton je odavno postao gitaristički Bog, još od trenutka kada je osvanuo onaj čuveni grafit na kome je bilo napisano njegovo ime. Problem sa bogovima je što mi, obični smrtnici, često ne razumemo njihove poteze. I ma koliko se trudio da proniknem u to šta Claptona vodi poslednjih decenija, nisam uspeo. Ono što je ostavljao iza sebe na svojim albumima može se lako opisati jednom rečju – rutina. Ništa vredno slušanja. Ni pamćenja.
Godinama sam izbegavao da slušam njegove albume baš zbog toga. Tračak nade se pojavio kada je stigla vest da snima album sa pesmama J.J. Calea. Pomislio sam: tu ne može ništa da zabrlja, on je najveći obožavalac Caleove zaostavštine među muzičarima, već je uspešno obrađivao njegove pesme, gostuje zvezdana ekipa...
Tresla se gora, rodio se miš, rekao bi naš narod. Ono što je zabeleženo na albumu The Breeze: An Appreciation of JJ Cale (2014) naše komšije bi opisali kao – mlohavo. Bez emocija, strasti, vrlo slično originalnim verzijama. Najgore od svega je što je i ugledne goste (Tom Petty, Willie Nelson, John Mayer, Mark Knopfler, itd...) podredio svojoj viziji i potopio ih.
Žali Bože (Claptone) izgubljenog vremena i novca, nećemo se više slušati.
Pre par meseci pozvao me je prijatelji i izdeklamovao mi u jednom dahu: „BBC je pustio snimke sa Glastoberya, totalna ludnica, ne znam šta ću pre... Pogledaj prvo Planta, on nije normalan. Svideće ti se, sigurno.“ I bio je u pravu. Bog, čije ime nikada nije bilo napisano na zidu, suvereno je dominirao pozornicom. Pretpostavljam da su moje ispisnice, za koje je Plant oduvek bio Bog seksualnosti, i dalje uzdisale. U potaji. :)
I, kao što to obično biva, moj duhovni brat, koji sticajem kosmičkih okolnosti živi baš u mestu u kome Plant provodi vreme kada je u domovini, šalje poruku:
Robert Plant just crossed the street in front of my car, and took the stairway to the Railway Inn pub in Lemington Spa, around the corner where I live. Now, I know where Heaven is. :)
....
But let me be a witness: that man looks so cool, the temperature fell for about five degree. Hats off!
Svrabež je postao nesnosan! :)
Evo, priznajem, danima se ne skidam sa Plantovog novog albuma koji se simbolično zove Lullaby and... The Ceaseless Roar (2014). Sve što Clapton nije smeo/hteo, Plant je uradio. Na stranu njegova poslovična sklonost ka eksperimentu i muzička erudicija zabeležena na mnogim tribute albumima na kojima je rado gostovao, njegovih deset solističkih albuma savršeno pokazuju kako se menjao. Mogao je do kraja života da reciklira Zeppeline jer "The Song Remains the Same" ali nije. Napravio je taj presudni korak napredi i stigao do...
Kako bih to mogao da opišem?
Možda kao album zadovoljnog čoveka koji uživa u onome šta radi. Koji ne može da se skrasi shvativši da je muzika čudesna stvar koja prosvetljuje. Estetski, emocionalni i duhovni izazovi koju su ga oblikovali su daleko iza njega, pa lagano može da kanališe svoja razmišljanja i pretoči ih u pesme. I da pri tome ostane dosledan sebi, jer se tematski vrti u istom krugu kao i ranije – sada to možemo nazvati i Plantov mikrokosmos.
Izbor saradnika na albumu je mudar. Iako je mogao da dovede bilo koga od velikih zvezda da gostuje, odlučio se za mlađe, ali iskusne muzičare koji dolaze iz različitih svetova. I dao im je veliku slobodu jer su potpisani kao koautori na deset od jedanaest pesama. Zvučno, ovo je moderan album koji je bliži world muzici nego onome po čemu Planta dobro znamo, pa će fanovi Zeppelina biti razočarani. No to, ionako, više nije važno. Horda novih obožavalaca, koji nemaju predrasude i znaju da prepoznaju dobru muziku, već je regrutovana.
Ukratko: veoma odvažno i čudesno.
Čini mi se da su moje ispisnice u pravu, Clapton je lažni Bog.
Komentara: 0